Timoti Garton Eš

Bolje Paskal nego Paskal Brikner

Tous errent d'autant plus dangereusement qu'ils suivent chacun une vérité, leur faute n'est pas de suivre une fausseté, mais de ne pas suivre une autre vérité. Pascal, Pensées

Paskal Brikner je intelektualni ekvivalent pijancu koji se tetura i glasno raspravlja s izmišljenim protivnicima. On te protivnike naziva "Timoti Garton Eš" i "Jan Buruma", ali oni imaju vrlo malo zajedničkog s piscima koji nose ta imena. Sada ću navesti neke od njegovih pogrešnih i nepreciznih interpretacija (što će radoznali moći da provere prateći linkove koje nudim).

Brikner govori u ime prosvetiteljstva, ali on izdaje ono što zapravo čini duh tog prosvetiteljstva. Ono je verovalo u slobodnu reč i uklanjanje tabua. Samo zato što se ne slažem – uz uvažavanje i navođenje jasnih i preciznih razloga – sa stanovištem jedne žene somalijskog porekla, Brikner me, bez oklevanja, proglašava za rasistu (kaže da sam "apostol multikulturalizma", a potom za multukulturalizam navodi da je "rasizam antirasista") i seksistu ("zastareli mačizam", "duh inkvizitora koji su u svakoj ženi koja je bila isuviše živog duha za njihov ukus videli vešticu zaposednutu satanom"). To je upravo ona vrsta diskvalifikacije koju on sâm kritikuje u tekstu "Le chantage a l'Islamophobie", objavljenom u listu Figaro (reprint na adresi http://www.ac-versailles.fr/PEDAGOGI/ses/themes/laicite/bruckner.html), zgražavajući se nad time kako se svaki kritičar islama (dis)kvalifikuje kao islamofobični rasista. Problem je samo što je sada on taj koji ucenjuje. Volter bi ga se stideo.

Zaista je groteskan, na granici da postane parodija samog sebe, ovaj odlomak: " Stanovište Jana Burume i Timotija Gartona Eša je na liniji politike američke i britanske vlade (iako se oni ne slažu s njenom politikom) – Džordž Buš i Toni Bler su doživeli poraz u ratu protiv terorizma zato što su se usmerili na vojni sukob, a zanemarili sukob ideja." Nije važno što sam ja, u više navrata, otvoreno kritikovao Buša (i Blera), i to upravo način na koji prilazi ovom problemu. Za Briknera – belo je crno, a reči znače ono što on želi da znače. Objektivno , drugovi, TGE se slaže s Bušom. Izvestja u vreme Staljina bila bi ponosna na njegovu dijalektičku argumentaciju.

Brikner ističe da sam ja "apostol multikulturalizma". Dokazi, moliću lepo? (Nešto od onoga što sam na tu temu pisao možete naći na sajtu Guardian -a.)

On navodi da ja govorim kako je stav Ajan Hirši Ali "neodgovoran". Gde ja to kažem? (Moje izraze divljenja za njeno hrabro držanje vidi u tekstu objavljenom u New York Review, kao i u Guardian -u.)

Dalje, on kaže da ja svoje tvrdnje podupirem "činjenicom da je ta mlada žena bez dlake na jeziku u mladosti pripadala muslimanskom bratstvu u Egiptu". Ja to ne činim, niti imam dokaza da je to bio slučaj – u Keniji, gde je u to vreme živela. Samo sam rekao da ju je "u mladosti privlačio islamski fundamentalizam i da je bila pod uticajem jednoj inspirativnog učitelja". Moj izvor – sama Ajan Hirši Ali.

Brikner tvrdi da ja povlačim paralelu između nje i Muhameda Bujerija, ubice Tea van Goga. Nema ništa smešnije od te tvrdnje.

On ističe da "ona – kao i francuski profesor filozofije Robert Redeker, kome se takođe preti na islamističkim sajtovima – mora da podnese podsmevanje nadmenih idealista i filozofa iz fotelje". Ja sam napisao tekst u odbranu Redekera (http://www.guardian.co.uk/comment/story/0,,1887692,00.html).

A što se tiče "filozofa iz fotelje", Jan Buruma je već rekao da smo on i ja zaista slušali ljude o kojima pišemo, dok sâm Brikner teoretizira iz svoje pariske fauteuil . Moj tekst u New York Review of Books delom je zasnovan na putovanju u svrhe novinarskog istraživanja, koje me je odvelo u osiromašene zgrade pored Sene, u Sen Deni, na obode Pariza, a delom se zasniva i na dosta pročitanog materijala i proveri činjenica. Ukoliko je to "anglosaksonski", onda sam ponosan što sam Anglosaksonac. Ipak, mislim da nije. To je samo elementarna stvar u pripremi nekog teksta.

Usput rečeno, pitam se koliko je vremena Brikner proveo u nesrećnim predgrađima svog grada? Ili on tu svoju "superiornost francuskog modela" dedukuje iz "prvih principa"? Možda ne funkcioniše u praksi, ali funkcioniše u teoriji, pa je zato u redu.

On navodi da moje reportaže "pokazuju frankofoniju dostojnu vašingtonskih neocons -a". Kako to ? Gde? (Vidi ponovo moje tekstove u Guardian -u.)

Šteta u svemu ovome je to što ova stvar zahteva pravu debatu – debatu od koje zavisi budućnost slobodnih društava u Evropi. Onima koji žive u zajednici zasnovanoj na stvarnosti očigledno je da ni ekstremna verzija separatističkog multikulturalizma pod parolom "živi i pusti druge da umru" (koji je Ali videla u Holandiji i s pravom kritikovala, i koji se može videti i u nekim britanskim gradovima), kao ni sekularistički republički monokulturalizam, koji propoveda Brikner, a koji se (delimično) praktikuje u Francuskoj, nisu omogućili muslimanskim doseljenicima i njihovim potomcima da se u Evropi osećaju kod kuće, a kamoli kao evropski građani. Isti je slučaj i s nemačkim, španskim i italijanskim pristupom. Ozbiljno je pitanje koje elemente iz svakog od tih pristupa treba na najbolji način povezati da bi se došlo do željenog cilja integracije. Pitanje je i šta bismo mi još mogli da učinimo, recimo, pričajući novu evropsku priču ( http://www.europeanstory.net/ ) – onu o Evropejcima koji imaju veoma različite prošlosti, ali idu ka zajedničkoj budućnosti, zasnovanoj na zajedničkim ciljevima.

U eseju u New York Review rekao sam da smatram kako je "velika sramota za Holandiju i Evropu što nismo mogli da zadržimo nekog kao što je Ajan Hirši Ali". Nastavio sam tvrdnjom da njen stav "ne pokazuje put kojim dalje može da ide većina muslimana u Evropi, barem još mnogo godina. Politika zasnovana na očekivanju da će se milioni muslimana odjednom odreći vere svojih očeva i majki naprosto nije realistična. Ako oni od nas čuju poruku da moraju da napuste svoju religiju kako bi postali Evropljani, onda će odabrati da ne budu Evropljani". I dalje tvrdim da je to sasvim očigledna istina i važna kritika pozicije koju zagovaraju i Ali i Brikner.

Dok čeličnom voljom branimo temelje slobodnog društva – kao što je sloboda izražavanja – moramo, u velikoj meri, biti tolerantni i prema kulturnoj različitosti. Potrebni su nam oni suštinski uvidi vrednosnog pluralizma Izaje Berlina i priznanje da vernici mogu biti i razumne osobe i dobri građani. Ukratko – manje Briknera, a više Paskala.