Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Savremeni svet - granice multikulturalizma

   

 

Frensis Fukujama

Identitet i migracije

U temelju liberalne demokratije leži politička teorija u kojoj se krije praznina. Ta praznina je ćutanje liberalizma o mestu i značaju grupa u društvenom životu i ona je izvor moderne politike identiteta. Pravac moderne političke teorije koji počinje s Makijavelijem, a nastavlja s Hobsom, Lokom, Rusoom i američkim Očevima utemeljivačima razume pitanje političke slobode kao pitanje sukoba između države i pojedinca, a ne kao sukob između države i grupa. Hobs i Lok, na primer, tvrde da u prirodnom stanju ljudska bića poseduju prirodna prava kao pojedinci – prava koja se mogu obezbediti jedino putem društvenog ugovora koji sprečava da pojedinac drugima naškodi dok pokušava da zadovolji vlastite interese.

Moderni liberalizam je u velikoj meri nastao kao reakcija na verske ratove koji su potresali Evropu posle reformacije. Liberalizam je ustanovio princip verske tolerancije – ideju da se u javnoj sferi verski ciljevi ne mogu ostvarivati na način koji bi sputavao versku slobodu drugih sekti i crkvi. (Kao što ćemo videti, u mnogim modernim evropskim demokratijama crkva nikada nije u potpunosti odvojena od države.) Moderni liberalizam je jasno ustanovio princip da se pojedincima religija ne sme nametati putem državne sile, ali zato nije odgovorio na pitanje može li individualna sloboda doći u sukob s pravom naroda da gaje određenu versku tradiciju. Možda zato što su doseljenici u Ameriku bili relativno homogeni, Očevi utemeljivači su smatrali da je važna sloboda pojedinca, dok im se nije činilo da je važna tema slobode shvaćene kao slobode kulturne ili verske grupacije da čuva svoj grupni identitet. Doseljenici su, kako je to rekao Džon Džej (u drugom "Federalističkom spisu"), "potomci istih predaka, govore isti jezik, ispovedaju istu veru i privrženi su istim principima".

Na Zapadu se tek s reformacijom javila politika identiteta u značajnijem smislu. Martin Luter je tvrdio da se spasenje može dostići samo unutrašnjom verom i napadao je katolike koji su naglašavali dela – to jest spoljašnje potčinjavanje nizu društvenih pravila. Reformacija je tako pravu religioznost pronašla u subjektivnom stanju pojedinca i odvojila unutrašnji identitet od spoljašnjih postupaka.

Od pomoći može biti ono što je kanadski filozof Čarls Tejlor pisao o potonjem istorijskom razvoju politike identiteta. Ruso, u svojoj Drugoj raspravi i u Šetnjama, tvrdi da postoji oštar rez između naše prave unutrašnje prirode i našeg spoljašnjeg sopstva koje je samo izdanak društvenih običaja i navika. Sreća se nalazi u obnavljanju unutrašnje autentičnosti. Tu ideju je razvio Johan Gotfrid fon Herder, koji je tvrdio da unutrašnju autentičnost nemaju samo ljudi već i čitavi narodi, i da je ona u obnavljanju onoga što mi danas zovemo izvornom narodnom kulturom. Prema Tejlorovim rečima, "taj moćan ideal je stigao i do nas. On moralni značaj pripisuje jednoj vrsti kontakta sa samim sobom, sa unutrašnjom prirodom za koju mu se čini da može biti izgubljena... zbog pritiska u pravcu prilagođavanja društvu."

Razdvajanje unutrašnjeg i spoljašnjeg sopstva ne dolazi samo iz carstva ideja, već i iz društvene realnosti modernih tržišnih demokratija. Posle američke i francuske revolucije, kako su uklonjene tradicionalne barijere na putu pokretljivosti kroz društvenu hijerarhiju, sve se više ostvarivao ideal la carriere ouverte aux talents . Društveni status je počeo da se osvaja, a prestao je da bude nešto što se nasleđuje; postao je stvar talenta i rada i napora, a ne slučajnosti vezane za rođenje. Životna priča se pretvorila u pokušaj ostvarenja nekog unutrašnjeg plana i više se nije svodila na pokoravanje očekivanjima roditelja, rodbine, sela ili sveštenika.

Tejlor naglašava da je moderni identitet inherentno politički zbog toga što zahteva priznanje. Ideja da je moderna politika zasnovana na principu univerzalnog priznanja dolazi od Hegela. Sve se više, međutim, čini da nije dovoljno samo univerzalno priznanje zasnovano na tome što smo svi mi pojedinci koji dele istu ljudsku prirodu, a posebno nije dovoljno kada je reč o grupama koje su u prošlosti bile diskriminisane. Otud se moderna politika identiteta vrti oko zahteva za priznanjem grupnih identiteta, tj. za javnom potvrdom jednakog dostojanstva ranije marginalizovanih grupa, od Kvebekaša do Afroamerikanaca, žena, hendikepiranih osoba ili homoseksualaca.

Nije slučajno što je Čarls Tejlor Kanađanin budući da su savremeni multikulturalizam i politika identiteta po mnogo čemu rođeni u Kanadi kad je frankofona zajednica zatražila da se priznaju njena prava. Zakon 101 iz 1977. godine krši liberalni princip jednakih prava pojedinaca: građani koji govore francuski uživaju lingvistička prava koja nemaju oni koji govore engleski. Kvebek je najpre 1995. godine priznat kao "zasebno društvo", da bi 2006. bio priznat kao "nacija".

Multikulturalizam – shvaćen ne samo kao tolerancija kulturnih različitosti već i kao zahtev za zakonskim priznanjem prava rasnih, verskih i kulturnih grupa – sad je prihvaćen u praktično svim modernim liberalnim demokratijama . Američka politika poslednjih pola veka bila je predmet kontroverzi vezanih za afirmativnu akciju za Afroamerikance, bilingvalizam i homoseksualne brakove, a kontroverze su pokretale ranije marginalizovane grupe koje su tražile ne samo priznavanje svojih prava kao poj edinaca, već i prava kao pripadnika određene grupe. Ti su zahtevi ovde bili mnogo kontroverzniji nego u modernoj Evropi, i to zbog američke lokovske tradicije individualnih prava.

Radikalnu islamističku ideologiju koja je inspirisala terorističke napade poslednje decenije trebalo bi prevashodno posmatrati kao manifestaciju moderne politike identiteta, a ne tradicionalne muslimanske kulture. Kao takva, ona nam je poznata na osnovu ranijih političkih pokreta. Zato što je moderna, nije i manje opasna, ali pomaže da se problem razjasni i da se pronađu moguća rešenja.

Argument da je savremeni radikalni islamizam forma politike identiteta najsnažnije je izneo francuski teoretičar Olivije Roj u knjizi Globalizovani islam iz 2004. godine. Roj smatra da koren radikalnog islama nije u kulturi, tj. nije nusproizvod nečeg što je inherentno islamu, ili pak kulture koju je ta religija proizvela. Tome nasuprot, tvrdi on, radikalni islamizam javio se zato što je islam "deteritorijalizovan" na takav način da je otvorio kompletno pitanje islamskog identiteta.

U tradicionalnim muslimanskim društvima uopšte se ne postavlja pitanje identiteta, kao što se ne postavlja ni u tradicionalnim hrišćanskim društvima. U tradicionalnom muslimanskom društvu identitet pojedinca određuju njegovi roditelji i društveno okruženje; sve, od plemena i rodbine do lokalnog imama i političke strukture države, vezuje identitet osobe za određenu vrstu islamske vere. To nije stvar izbora. Kao i judaizam, islam je izrazito legalistička religija, što znači da se religiozno verovanje sastoji u poštovanju skupa eksterno definisanih socijalnih pravila . Ova pravila su snažno obeležena lokalnim posebnostima u skladu s tradicijama, običajima, svecima i ritualima različitih mesta. Tradicionalna religioznost nije univerzalistička, bez obzira na doktrinarni univerzalizam islama .

Roj veruje da identitet postaje problematičan upravo kad muslimani napuste tradicionalna muslimanska društva, na primer kad emigriraju u zapadnu Evropu. Tada socijalno okruženje više ne podržava identitet pojedinca kao muslimana; u stvari, postoji snažan pritisak da se taj pojedinac prikloni vladajućim zapadnim kulturnim normama. Pitanje autentičnosti se tada javlja na način na koji se nikad nije javljalo u tradicionalnom društvu budući da postoji jaz između unutrašnjeg muslimanskog identiteta i ponašanja vis-a-vis društva u okruženju. Ovo objašnjava zašto se imamima na islamskim sajtovima uporno postavljaju pitanja šta je haram (zabranjeno), a šta halal (dozvoljeno), dok se, recimo, u Saudijskoj Arabiji nikada ne postavlja pitanje da li je rukovanje sa ženskim profesorom haram pošto takva socijalna kategorija ni ne postoji.

Radikalni islamizam i džihadizam su odgovor na potragu za identitetom koja je usledila. Ove ideologije pružaju odgovor na pitanje "ko sam ja", pitanje koje sebi postavljaju mladi muslimani u Holandiji ili Francuskoj: ti si član globalne umma koja se definiše preko pripadnosti univerzalnoj islamskoj doktrini u kojoj više nema lokalnih običaja, svetaca, tradicija i sličnog. Muslimanski identitet tako postaje stvar unutrašnjeg uverenja, a ne spoljašnjeg pokoravanja društvenim običajima . Roj naglašava da je to "protestantizam" islamske vere, koji kaže da je spasenje u subjektivnom stanju koje se sukobljava s ponašanjem prema spolja. Tako su, na primer, Muhamed Ata i nekoliko drugih zaverenika od 11. septembra mogli da navodno piju alkohol i posećuju striptiz klubove nekoliko dana pre napada.

Ako radikalni islamizam razumemo kao oblik politike identiteta, onda ćemo moći da objasnimo i zašto mu se okrenula druga i treća generacija evropskih muslimana. Prva generacija doseljenika obično ne napravi oštar psihološki raskid s kulturom svoje matične zemlje i u novu domovinu donese i tradicionalne običaje. Ali zato njihova deca često preziru religioznost svojih roditelja, a istovremeno još nisu uspela da se integrišu u kulturu novog društva. Oni su stešnjeni između dve kulture s kojima se ne mogu identifikovati i zato ih univerzalistička ideologija savremenog džihadizma snažno privlači.

Olivije Roj precenjuje argumente koji govore u prilog tvrdnji da je islamizam primarno evropski fenomen; na Bliskom istoku postoje mnogi izvori radikalnih ideologija. Saudijska Arabija, Pakistan, Iran i Avganistan imaju radikalne islamističke ideologije koje izvoze, a možda će im se u tome u budućnosti pridružiti i Irak. Ali čak i u slučaju muslimanskih zemalja Rojeva analiza ostaje validna jer u tim društvima kriza identiteta i radikalizacija nastaju kao posledica uvoza modernizacije . Globalizacija, podstaknuta tehnologijom i ekonomskim otvaranjem, zamaglila je granice između razvijenog sveta i tradicionalnih muslimanskih društava. Nije slučajno što je toliko mnogo učesnika u skorašnjim terorističkim zaverama i napadima poticalo ili iz redova evropskih muslimana koji su se radikalizovali u Evropi, ili iz privilegovanih delova muslimanskih društava, onih koji su imali prilike da kontaktiraju sa Zapadom. Muhamed Ata i drugi organizatori napada od 11. septembra spadaju u tu kategoriju, isto kao i Muhamed Bujeri (ubica holandskog režisera Tea van Goga), bombaši iz Madrida od 11. marta, bombaši od 7. jula iz Londona i britanski muslimani optuženi za zaveru da se dignu u vazduh avioni prošlog leta. Takođe, treba primetiti da su lideri Al kaide, Osama bin Laden i Ajman al Zavahiri, obrazovani ljudi koji dobro poznaju moderni svet i imaju pristup u njega.

Ako savremeni radikalni islam razumemo kao proizvod politike identiteta, a stoga i kao moderni fenomen, onda možemo izvući dva zaključka. Kao prvo, isti problem smo videli u ekstremističkoj politici 20. veka među mladim ljudima koji su postajali anarhisti, boljševici, nacisti ili članovi Bader-Majnkof bande. Kao što su pokazali Fric Štern, Ernest Gelner i drugi, modernizacija i tranzicija od Gemeinschaft ka Gesellschaft predstavlja proces snažnog otuđenja, čije su negativno iskustvo imali bezbrojni pojedinci u različitim društvima. Sada je red na mlade muslimane da ga iskuse. Otvoreno je pitanje da li u muslimanskoj religiji ima nečeg specifičnog što podstiče takvu radikalizaciju. Nakon 11. septembra pojavila se čitava mala industrija koja pokušava da pokaže kako nasilje, čak i samoubilački bombaški napadi, imaju duboke korene u Kuranu i istoriji. Važno je, međutim, zapamtiti da su tokom istorije muslimanska društva bila tolerantnija od hrišćanskih. Jevrejski filozof Majmonid se rodio u muslimanskoj Kordobi koja je obuhvatala raznolike centre kulture i učenosti; Bagdad je kroz mnoge generacije bio domaćin jednoj od najbrojnijih jevrejskih zajednica na svetu. Uverenje da je današnji radikalni islamizam neminovni izdanak islama nije ništa smislenije od uverenja da je fašizam kulminacija viševekovne istorije evropskog hrišćanstva.

Kao drugo, problem džihadističkog terorizma neće biti rešen sprovođenjem modernizacije i demokratizacije Bliskog istoka. Gledište Bušove administracije da je terorizam izazvan odsustvom demokratije previđa činjenicu da su se mnogi teroristi radikalizovali u demokratskim evropskim zemljama. Modernizacija i demokratija su dobre stvari same po sebi, ali će one u islamskom svetu na kratki rok verovatno uvećati, a ne suzbiti problem terorizma.

Moderna liberalna društva u Evropi i Severnoj Americi uglavnom imaju slabe identitete; mnoga slave svoj pluralizam i multikulturalizam tvrdeći da je njihov identitet zapravo u tome što nemaju identitet. Ipak, činjenica je da u savremenim liberalnim demokratijama nacionalni identitet još postoji. Priroda nacionalnog identiteta u Severnoj Americi donekle je različita od njegove prirode u Evropi, što nam pomaže da objasnimo zašto je integracija muslimana tako teška u zemljama poput Holandije, Francuske ili Nemačke.

Prema mišljenju pokojnog Sejmora Martina Lipseta, američki identitet je uvek bio političke prirode i pod snažnim uticajem činjenice da su Sjedinjene Države nastale iz revolucije podignute protiv državne vlasti . Američki kredo počiva na pet temeljnih vrednosti: jednakost (shvaćena kao jednakost šansi a ne ishoda), sloboda (ili antietatizam), individualizam (u smislu da pojedinci sami mogu da odrede svoj socijalni status), populizam i laissez-faire . Pošto je reč o kvalitetima koji su i politički i građanski, oni su teorijski bili dostupni svim Amerikancima (posle ukidanja ropstva) i pokazali su se kao neobično trajni u istoriji republike. Robert Bela je jednom prilikom SAD opisao kao zemlju koja ima "građansku religiju", ali to je crkva koja je otvorena za pridošlice.

Pored ovih aspekata političke kulture, američki identitet je ukorenjen i u posebnim etničkim tradicijama, posebno u onome što Semjuel Hantington zove dominantnom "angloprotestantskom" kulturom. Lipset se složio s tim da su sektaške protestantske tradicije britanskih naseljenika Amerike igrale važnu ulogu u oblikovanju same američke kulture. Čuvena protestantska radna etika, američka naklonjenost dobrovoljnoj asocijaciji i moralizam američke politike su svi nusprodukti ovog angloprotestantskog nasleđa.

Klju čni aspekti američke kulture imaju korene u evropskim kulturnim tradicijama, ali početkom 21. veka oni su se odvojili od svojih etničkih izvora i prihvatili su ih mnogobrojni novi Amerikanci. Amerikanci rade više od Evropljana i skloni su da veruju – kao Veberovi prvi protestanti – da je dostojanstvo čoveka u moralno iskupljujućem radu, a ne u solidarnosti države blagostanja.

Naravno, mnogi aspekti savremene američke kulture su manje prijatni. Kulturna samodopadljivost, konzumerizam, holivudsko insistiranje na seksu i nasilju, banditizam među najnižim slojevima, koji su SAD uvezle iz Južne Amerike, pa ga opet onamo izvezle – sve su to američke specifičnosti koje su prihvatili i neki doseljenici. Lipset tvrdi da je izuzetnost Amerike mač sa dve oštrice: isti antidržavni individualizam koji je od Amerikanaca napravio dobre preduzetnike, naveo ih je i da u većoj meri nego Evropljani ne poštuju zakon.

U Evropi je posle Drugog svetskog rata vladala velika odlučnost da se stvori "postnacionalni" evropski identitet. Ali, uprkos napretku na polju stvaranja jake EU, evropski identitet je i dalje nešto što pre dolazi iz glave nego iz srca. Postoji tanak sloj mobilnih, kosmopolitski nastrojenih Evropljana, ali malo je njih koji se smatraju izvornim Evropljanima i kojima se grudi nadimaju od ponosa dok svira evropska himna. Kada je 2005. godine na referendumu u Francuskoj i Holandiji odbijen evropski ustav, obični ljudi su još jednom poručili eliti da nisu spremni da se odreknu nacionalne države i suvereniteta.

Ipak, mnogi Evropljani gaje pomešana osećanja u vezi s nacionalnim identitetom. Dva svetska rata su bila presudno iskustvo za formiranje savremene evropske političke svesti, a Evropljani krivicu za te ratove obično pripisuju nacionalizmu . No, stari evropski identiteti nastavljaju da postoje. Ljudi i dalje snažno osećaju šta to znači biti Britanac, Francuz, Holanđanin ili Italijan, bez obzira na to što nije politički korektno previše na njima insistirati. Osim toga, nacionalni identiteti u Evropi – u poređenju s onima u Severnoj i Južnoj Americi – i dalje imaju jaču etničku osnovu. Iako sve evropske zemlje ne drže do formalne političke jednakosti državljana ništa manje nego SAD, ipak je teže to pretvoriti u doživljaj da su svi građani jednaki pošto je etnička pripadnost i dalje sila koja je važna.

Holanđani su, na primer, poznati po pluralizmu i toleranciji. A ipak su u privatnosti svojih domova prilično konzervativni. Holandsko društvo je multikulturalno, a istovremeno nije i asimilativno, što se dobro uklapa u društvo koje rado prima druge i koje se tradicionalno sastoji od tri odvojena "stuba" – protestantskog, katoličkog i socijalističkog. Slično tome, većina evropskih zemalja je sklona da multikulturalizam shvati kao okvir za zajednički život različitih kultura, a ne kao mehanizam koji vodi do faze kad će se pridošlice integrisati u dominantnu kulturu (to je ono što Amartja Sen zove "pluralni monokulturalizam"). Mnogi Evropljani sumnjaju da muslimanski doseljenici uopšte hoće da se integrišu, a ipak oni koji hoće ne nailaze uvek da toplu dobrodošlicu, čak i ako su savladali jezik i upoznali kulturu društva koje im je domaćin.

Važno je da se u tom pogledu ne prenaglasi razlika između SAD i Evrope. Evropljani tvrde, i donekle su u pravu, da su suočeni s težim problemom kada je reč o integraciji doseljenika – sada većinom muslimana – nego što je to slučaj sa SAD. Muslimanski doseljenici u Evropi obično potiču iz sredina u kojima snažno vlada tradicija, dok je najveći deo došljaka u SAD hispanskog porekla i ima isto hrišćansko nasleđe kao i dominantna kultura. (Važni su i brojevi: u SAD ima dva do tri miliona muslimana na gotovo 300 miliona stanovnika; da je udeo muslimanskog stanovništva isti kao u Francuskoj, onda bi broj muslimana nadmašivao 20 miliona.)

Kakvi god bili tačni uzroci za to, nemogućnost Evrope da bolje integriše svoje muslimane predstavlja tempiranu bombu koja je već dala svoj doprinos terorizmu. Ona će sigurno izazvati oštrije reakcije kod populističkih grupa, a moguće je čak da će ugroziti i samu evropsku demokratiju. Rešenje tog problema zahteva dvostruki pristup – promene u ponašanju doseljeničkih manjina i njihovih potomaka, ali i promene kod pripadnika dominantnih nacionalnih zajednica.

Prvi deo rešenja je priznanje da stari model multikulturalizma nije bio mnogo uspešan u zemljama kao što su Holandija i Britanija i da ga sada treba napustiti i energičnije se baciti na integrisanje nezapadnog stanovništva u zajedničku liberalnu kulturu. Stari multikulturalni model je zasnovan na priznanju grupe i grupnih prava. Iz neprimerenog poštovanja kulturnih razlika, a u nekim slučajevima i zbog osećanja krivice zbog imperijalne prošlosti, taj model je kulturnim zajednicama prepustio previše vlasti u pogledu definisanja pravila ponašanja za svoje pripadnike . Liberalizam, na kraju krajeva, ne može da se zasniva na pravima grupe i zato neće sve grupe prihvatiti liberalne vrednosti. Civilizacija evropskog prosvetiteljstva, koju baštini savremena liberalna demokratija, ne može da bude kulturno neutralna pošto liberalna društva imaju sopstvene vrednosti kad je re č o jednakom značaju i dostojanstvu svakog pojedinca. Kulture koje ne prihvataju te premise ne zaslužuju jednaku zaštitu u liberalnoj demokratiji . Pripadnici doseljeničkih zajednica i njihovi potomci zaslužuju da budu jednako tretirani kao pojedinci, a ne kao članovi određenih kulturnih zajednica. Nema razloga da se zakon drugačije odnosi prema muslimanki nego prema hrišćanki ili Jevrejki, bez obzira na to šta o tome mislili njeni rođaci.

Multikulturalizam, kakav je izvorno koncipiran u Kanadi, Americi i Evropi, u izvesnom smislu je "igra na kraju istorije", što će reći da kulturnu različitost posmatra kao neku vrstu ukrasa u liberalnom pluralizmu koji nam, u društvima koja se obično opisuju kao otupljujuće konformistička i homogena, nudi različitu hranu, šarene haljine i tragove različitih istorijskih tradicija. Kulturna različitost je nešto što se praktikuje mahom u sferi privatnosti, gde neće voditi nekom ozbiljnijem povređivanju individualnih prava ili na neki drugi način dovoditi u pitanje društveno uređenje koje je u suštini liberalno. Tamo gde prodire u sferu javnosti, kao što je slučaj s jezičkom politikom u Kvebeku, udaljavanje od liberalnog principa dominantna zajednica je doživela pre kao iritaciju nego kao ozbiljnu pretnju samoj liberalnoj demokratiji.

Tome nasuprot, danas neke muslimanske zajednice zahtevaju grupna prava koja naprosto ne mogu da se pomire s liberalnim principima jednakosti individua. Ti zahtevi uključuju i izuzimanje od zakona o porodici koji se odnose na sve ostale u tom društvu, pravo da se iz nekih javnih događaja isključe svi koji nisu muslimani, pravo da se dovede u pitanje princip slobode govora u slučaju uvrede vere (kao što je bio slučaj povodom karikature objavljene u Danskoj). U nekim ekstremnim slučajevima muslimanske zajednice su čak iskazale ambiciju da dovedu u pitanje sekularni karakter političkog poretka u celini. Takva vrsta grupnih prava očigledno zadire u prava drugih pojedinaca u društvu i kulturnu autonomiju gura daleko van privatne sfere.

Mnogo je teže u Evropi nego u Americi tražiti od muslimana da se odreknu svojih grupnih prava zato što u mnogim evropskim zemljama postoje korporativističke tradicije koje i dalje poštuju prava zajednica i ne uspevaju da odlučno razdvoje crkvu i državu. S obzirom na to da u mnogim evropskim zemljama postoje hrišćanske i jevrejske škole koje finansira država, nije lako načelno se zalagati protiv toga da se i muslimani verski obrazuju o trošku države. U Nemačkoj država skuplja porez u ime protestantske i katoličke crkve i onda ga deli školama koje su vezane za crkvu. (To je nasleđe Bizmarkove Kulturkampf protiv katoličke crkve.) U toj stvari nije dosledna čak ni Francuska, uprkos njenoj jakoj republikanskoj tradiciji. Posle napada na kler tokom Revolucije, Napoleon je omogućio da vera opet dobije svoje mesto u obrazovanju, odnos između države i crkve je uredio pristupivši mu na korporativistički način. Odnos države sa, recimo, jevrejskom zajednicom u Francuskoj određuje Ministre des Cultes posredstvom Consistoire Israélite , što je Nikoli Sarkoziju poslužilo kao uzor kada je nedavno pokušao da postavi autoritativnog muslimanskog glasnogovornika koji bi nastupao u ime muslimanske zajednice u Francuskoj – i kontrolisao je. Čak i u zakonu iz 1905. godine, koji na pijedestal stavlja princip laicité , ima izuzetaka, recimo, u Alzasu gde država i dalje finansira škole koje su vezane za crkvu.

Ostrva korporatizma, na kojima evropske države i dalje zvanično priznaju prava zajednice, postala su sporna pošto su se pojavile velike muslimanske zajednice. Većina evropskih društava je postala potpuno sekularna, tako da su ta verska uporišta delovala prilično bezopasno. Ali, ona su ipak predstavljala važne presedane za muslimanske zajednice i sada su prepreka za održavanje zida koji deli religiju od države. Ukoliko Evropa treba da ustanovi liberalni princip pluralizma čija je osnova u individui a ne grupi, onda se mora pozabaviti i tim nasleđenim korporativističkim institucijama.

Drugi deo rešenja za problem integracije muslimana tiče se očekivanja i ponašanja većinskih zajednica u Evropi. Način na koji se i dalje nacionalni identitet shvata i doživljava ponekad može predstavljati barijeru za pridošlice koje nisu istog etničkog ili verskog porekla u odnosu na starosedeoce. Nacionalni identitet je uvek socijalna konstrukcija, on se vrti oko istorije, simbola, heroja i priča koje zajednica priča o samoj sebi . Nije potrebno izbrisati osećaj vezanosti za mesto i istoriju, već ga treba učiniti što otvorenijim za nove građane. U nekim zemljama, naročito u Nemačkoj, iskustvo 20. veka je takvo da nije zgodno raspravljati o nacionalnom identitetu, ali ipak se dijalog na tu temu mora otvoriti u svetlu nove različitosti koja postoji u Evropi – jer ukoliko građani ne vrednuju dovoljno to što su građani određene nacije, onda evropske zemlje teško mogu od pridošlica da očekuju da ih oni visoko cene.

Taj se dijalog ponovo otvara. Pre nekoliko godina nemački demohrišćani su sramežljivo predložili ideju o Leitkultur – što je pojam koji kaže da biti građanin Nemačke podrazumeva i izvesne obaveze da se prihvate standardi tolerancije i jednakog poštovanja svih pojedinaca. Termin Leitkultur – koji bi se mogao prevesti kao "kultura koja je vodič" ili "referentna kultura" – skovao je 1998. godine Basam Tibi, nemački profesor sirijskog porekla, i zamislio ga je upravo kao neetničku, univerzalističku koncepciju državljanstva koja bi nacionalni identitet otvorila i za one koji etnički nisu Nemci. Uprkos takvom poreklu, tu ideju je levica odmah proglasila za rasističku i vraćanje nazad u nesrećnu nemačku prošlost, a demohrišćani su se onda odmah brzo ogradili. Ali u poslednjih nekoliko godina čak je i u Nemačkoj bilo odvažnijih debata o nacionalnom identitetu i masovnom doseljavanju. Kad je na prošlogodišnjem Svetskom prvenstvu u fudbalu Nemačka dobro prošla, sveprisutno ispoljavanje umerenog nacionalnog osećanja je postalo sasvim normalno, pa su ga čak pozdravili i nemački susedi.

Iako je pošla sa sasvim drugačijih pozicija, Amerika može u ponečemu da poduči Evropljane koji sada pokušavaju da stvore postetničke oblike pripadnosti naciji i državi. Život u Americi je pun kvazireligijskih ceremonija i rituala koji su zamišljeni tako da slave demokratske političke institucije te zemlje: ceremonija podizanja zastave, zakletva prilikom dobijanja državljanstva, Dan zahvalnosti i 4. jul. Tome nasuprot, u političkom životu Evropljana nema mnogo rituala . Evropljani se obično odnose cinično ili prezrivo prema američkim patriotskim paradama . Međutim, takve ceremonije igraju važnu ulogu u asimilaciji novih doseljenika.

U Evropi postoje i raniji primeri formiranja nacionalnog identiteta koji se manje oslanjaju na etničku pripadnost ili veru. Najslavniji je francuski republikanizam koji u svojoj klasičnoj formi odbija da prizna identitet zasebnih zajednica i poseže za državnom silom kad treba homogenizovati francusko društvo. Kako je sve više terorizma i nemira u gradskim centrima, sve smo bliži raspravi zašto je takva forma integracije bila neuspešna. Jedan od razloga je možda i to što su i sami Francuzi odustali od starog koncepta građanstva u korist jedne varijante multikulturalizma. Zabrana nošenja marame iz 2004. godine bila je potvrđivanje starije verzije republikanizma.

Želeći da u javnosti podigne ugled koji uživa status državljanina, Britanija je nedavno počela da ponešto pozajmljuje i iz američke i iz francuske tradicije. Laburistička vlada je uvela ceremonije pri dodeli državljanstva, kao i obavezne ispite iz jezika i građanskog društva. U škole su uvedeni časovi iz građanskog društva za sve mlade građane. Poslednjih godina se dramatično povećao broj doseljenika, uglavnom iz novih država članica EU (kao što je Poljska), i britanska vlada – imitirajući SAD – u doseljenicima vidi ključni faktor svoje, uporedno gledano, dinamične privrede. Doseljenici su dobrodošli sve dok rade i ne traže socijalnu pomoć; zahvaljujući fleksibilnom tržištu rada, nalik onom u SAD, postoji velika ponuda poslova koji ne zahtevaju mnogo obuke. Međutim, u najvećem delu ostatka Evrope, kombinacija krutih pravila u vezi s radnim odnosima i velikodušnih beneficija vodi tome da emigranti ne dolaze u potrazi za poslom, već za socijalnom pomoći. Mnogi Evropljani tvrde da manje velikodušna američka država oduzima dostojanstvo siromašnima. Ali istina je upravo suprotna: dostojanstvo je rezultat rada i doprinosa koje neko svojim trudom daje širem društvu. U Evropi postoji više muslimanskih zajednica u kojima čak polovina pripadnika živi od državne pomoći, što direktno doprinosi njihovom osećaju otuđenosti i beznađa.

Dakle, evropsko iskustvo nije homogeno. Ipak, u većini evropskih zemalja počinje debata o identitetu i imigraciji – čemu su, doduše, svoj doprinos dali i teroristički napadi i jačanje populističke desnice.

Dilema vezana za doseljenike i identitet na kraju se utapa u širi problem nedostatka vrednosti u postmodernoj. Zbog jačanja relativizma , postmodernim ljudima je teško da insistiraju na nekim pozitivnim vrednostima , pa čak i na onim vrstama zajedničkih verovanja koje imigrantima postavljaju kao uslov za sticanje statusa državljana. Postmoderne elite, naročito one u Evropi, imaju osećaj da su nadrasle identitete koji su definisani preko vere i nacije i da su dospeli do neke nadmoćnije pozicije. Ali, pored toga što slave toleranciju i razlike kojima se ne vidi kraj, postmoderni ljudi teško uspevaju da se slože oko toga šta čini dobar život kome oni zajednički teže.

Samjuel Hantington je postavio pitanje "ko smo mi?", i sada nam se zbog doseljenika to isto pitanje nameće na izrazito zaoštren način. Da bi napravila korak bliže ozbiljnoj diskusiji o identitetu, postmoderna društva moraju da otkriju preko kojih se to vrlina definiše pripadnost jednom širem društvu. Ukoliko to ne učine, preplaviće ih ljudi koji pouzdanije znaju ko su.

(Objavljen u časopisu Prospect februar 2007. Šira verzija objavljena u Journal of Democracy 17:2 (2006))

 

 
 
Copyright by NSPM