Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Savremeni svet - granice multikulturalizma

   

 

Paskal Brikner

Prosvetiteljski fundamentalizam ili rasizam antirasista? (I)

Šta reći čoveku koji kaže da će radije služiti Bogu nego čoveku i koji je siguran da će mu se otvoriti vrata raja ako vas zakolje? – Volter

Kolonizacija i ropstvo su na Zapadu stvorili osećanje krivice i zbog toga se on divi tuđim tradicijama. To je stav onih koji su duhovno lenji, pa čak i rasisti – Ajan Hirši Ali

Ne može se poreći da neprijatelji slobode dolaze iz slobodnih društava, iz dela prosvećene elite koja dobre strane demokratskih prava uskraćuje ostatku čovečanstva, pa čak i svojim sunarodnicima ukoliko su loše sreće da ne pripadaju njihovoj verskoj ili etničkoj grupi. Ko ne veruje u to, treba samo da pogleda dva nedavno objavljena teksta: knjigu Ubistvo u Amsterdamu (1) iz pera britansko-holandskog autora Jana Burume, posvećenu ubistvu Tea van Goga, i prikaz te knjige koji je u New York Review of Books objavio engleski novinar i istori čar Timoti Garton Eš. (2)

Burumina reportaža, napisana u anglosaksonskom stilu, fascinantna je po tome što u njoj, uz prividnu nepristrasnost, svi učesnici te drame dobijaju priliku da progovore – ubica jednako kao i žrtva. Ipak, pisac ne uspeva da sakrije koliko ga iritira bivša poslanica u holandskom parlamentu, Ajan Hirši Ali, prijateljica Van Goga i osoba kojoj se takođe preti smrću. Burumu njena kritika Kurana dovodi u nepriliku. I Timoti Garton Eš je oštar prema njoj. On smatra da je ona neodgovorna i kontraproduktivna u svom stavu apostola multikulturalizma. Eš je neumoljiv u izricanju presude: "Ajan Hirši Ali je danas hrabri i otvoreni prosvetiteljski fundamentalista, pomalo sklona pojednostavljivanju stvari". (3) Tu tvrdnju potkrepljuje činjenicom da je ta mlada žena, koja nema dlake na jeziku, ranije pripadala muslimanskom bratstvu u Egiptu. Garton veruje da je ona jedan kredo samo zamenila drugim – ranije je bila islamski fanatik da bi sada postala fanatik razuma.

Ovakvo izjednačavanje nije nešto novo – katolička crkva ga je tokom čitavog 19. veka koristila kako bi zaustavila reforme, a nedavno su ga u Francuskoj tokom spora u vezi s nošenjem marama upotrebili protivnici zakona kojim se marame zabranjuju. U slučaju Hirši Ali, koja je i sama bila žrtva ženskog obrezivanja i prisilnog braka, a onda iz Afrike pobegla u Holandiju, ta optužba je naprosto pogrešna. Razlika između nje i Muhameda Bujerija, ubice Tea van Goga, jeste u tome što ona nikada nije zagovarala ubistvo kao sredstvo za nametanje svojih ideja.

"Kuran je delo čoveka, a ne Boga", piše ona u svojoj autobiografiji. "I stoga, moramo biti slobodni da ga tumačimo i da ga prilagođavamo modernom dobu, a ne treba da pogled okrećemo unazad i živimo onako kako su živeli prvi vernici u dalekim, strašnim vremenima." (4) U ovoj rečenici uzalud ćete tražiti tragove sektaštva. Jedino oružje Hirši Ali su ubeđivanje, pobijanje i razgovor. Ona ne podleže patologiji proziletizma i nikada ne izlazi iz sfere razuma. Njena nada da će doprineti tome da se jednog dana iskorene tiranija i sujeverje nije rezultat nezdrave egzaltacije. Međutim, u očima naših prepotentnih profesora Ajan Hirši Ali i drugi muslimani koji se ne slažu (Taslima Nasren, Vafa Sultan, Iršad Manji, Sejran Ates i Nekla Kelek) predstavljaju ljude koji su počinili neoprostiv greh – oni su demokratske principe shvatili ozbiljno.

Kad se slabiji brani od jačeg, onda je, naravno, lakše napasti slabijeg. Kukavice će uvek onima koji pružaju otpor prebacivati da samo izazivaju mržnju moćnih.

Jan Buruma, ne bez perfidnosti, oduzima pravo Ajan Hirši Ali da se poziva na Voltera. Volter se, piše on, suprotstavio jednoj od najmoćnijih institucija svog vremena, katoličkoj crkvi, dok se Hirši Ali zadovoljava time da vređa "ranjivu manjinu u samom srcu Evrope". (5) Pri tome, m eđutim, on zanemaruje činjenicu da islam ne poznaje granice. Muslimanske zajednice Starog sveta oslanjaju se na milijardu vernika. Ispresecane različitim strujama, one mogu postati istureno krilo fundamentalističke ofanzive, a mogu i da budu primer religioznosti koja nalazi zajednički jezik s razumom. I to nikako nije neka sporedna stvar, već je upravo reč o jednom od najvećih izazova 21. veka!

Nije dovoljno što Ajan Hirši Ali mora da živi u izolaciji, okružena telohraniteljima, zato što joj radikalni islamisti prete da će joj prerezati grkljan. Ona – kao i francuski profesor filozofije Robert Redeker koji takođe dobija pretnje smrću na islamističkim veb-stranicama – mora da trpi i to da je ismevaju visokoparni idealista i filozof iz fotelje. U Holandiji ju je čak levica optužila da je nacista! (6) Dakle, branitelji slobode su predstavljeni kao fašisti, dok su fanatici naslikani kao žrtve! Taj zlokobni mehanizam je dobro poznat: oni koji se bune protiv varvarizma bivaju i sami optuženi da su varvari.

U politici, kao i u filozofiji, znak jednakosti se uvek svodi na abdikaciju. Ako mišljenje uključuje vaganje koliko nečije reči dobro opisuju svet, što će reći pravljenje poređenja, onda poravnavanje razlika svedoči o bankrotu intelekta. Ako uzvikujete "CRS [Compagnies Républicaines de Sécurité, jedinice francuske policije za razbijanje demonstracija, prim. prev.] jednako SS", kao što se to radilo u maju 1968, ili tvrdite da je "Buš jednak Bin Ladenu" i izjednačavate Voltera i Salvanarolu, onda se zadovoljavate sumnjivim paralelama. Tako se prosvetiteljstvo često smatra samo još jednom religijom, podjednako ludom i zadrtom kao što su to katolicizam inkvizicije ili radikalni islam. Na tragu Hajdegera čitava jedna škola mišljenja , od Gadamera do Deride, osporavala je pretenziju prosvetiteljstva da je ono otelovljenje nove ere samosvesne istorije. Stvari stoje potpuno suprotno, kažu oni, ta epizoda u istoriji filozofije i književnosti nosi korenje sveg zla naše epohe – kapitalizma, kolonijalizma, totalitarizma. Oni smatraju da i sama kritika predrasuda nije ništa više do predrasuda, iz čega proizilazi da čovečanstvo nije sposobno za samorefleksiju. Oni smatraju da je Evropa gurnuta u mrak zato što je bilo nekih ljudi od pera koji su želeli da u razmišljanju o Bogu i otkrovenju krenu od tabula rasa . Grozomornom dijalektikom buđenje razuma je navodno iznedrilo samo monstrume (Horkhajmer, Adorno).

Čitava istorija 20. veka jeste svedočanstvo o fanatizmu modernosti. Nesporno je, takođe, da je vera u progres dobila formu religijske vere, ona ima svoje visoke sveštenike od Sen Simona, preko Viktora Igoa do Ogista Konta. Zastrašujuće svetovne religije nacizma i komunizma, sa svojim smrtonosnim ritualima i masovnim pokoljima, bile su jednako strašne kao i najgore teokratije – i to dok su smatrale, bar u slučaju komunizma, kako su njihova radikalna negacija. U 20. veku više ljudi je ubijeno u suprotstavljanju Bogu, nego u ime Boga. A ipak su najpre nacizam, a onda i komunizam, na kraju poraženi od strane demokratskih režima koji su inspirisani prosvetiteljstvom i ljudskim pravima i koji počivaju na temeljima tolerancije i pluralizma. Na sreću, romantizam je umanjio apstraktnost prosvetiteljstva i njegovu pretenziju da stvori novog čoveka, oslobođenog svakog religijskog osećanja i telesnosti.

Mi smo danas naslednici oba ta duhovna toka i znamo kako da pomirimo posebnosti nacionalnih, lingvističkih i kulturnih veza (koje postoje u jednoj zajednici) s univerzalnošću ljudske vrste. Modernost je već dugo samokritična, sumnjičava prema sopstvenim idealima i sklona da osuđuje sakralizaciju uma koji je slep za vlastita preterivanja. Jednom reči, modernost je stekla određenu mudrost i razumevanje sopstvenih granica.

Prosvetiteljstvo se pokazalo sposobnim za preispitivanje sopstvenih grešaka. Kritika vlastitih pojmova koji pokazuju prevelike pretenzije samo je još jedan dokaz vernosti njenom duhu. Prosvetiteljstvo je sastavni deo savremene duhovne aparature do te mere da ga prizivaju čak i verski fundamentalisti kada žele da objave svoju poruku. Sviđalo nam se to ili ne, mi smo deca ovog kontroverznog veka i prinuđeni smo da svoje očeve osuđujemo koristeći jezik koji su nam oni zaveštali. Budući da je prosvetiteljstvo trijumfovalo čak i nad svojim najvećim neprijateljima, nema sumnje da će savladati i islamističku hidru ukoliko – veruje u sebe i ne anatemiše retke reformatore islama.

Mi danas posedujemo dva koncepta slobode – jedan potiče iz 18. veka i zasnovan je na emancipaciji od tradicije i autoriteta, a drugi izvire iz antiimperijalističke antropologije i polazi od pretpostavke o jednakoj vrednosti svih kultura koje se, stoga, ne mogu vrednovati samo na osnovu naših kriterijuma. Relativizam nam preporučuje da svoje navodne vrednosti posmatramo samo kao plemensku dogmu s područja koje nazivamo "Zapad". Multikulturalizam počiva na tom stanovištu. Rođen je u Kanadi 1971. godine i njegov je osnovni cilj da obezbedi miroljubivu kohabitaciju stanovništva različitog etničkog i rasnog porekla na istoj teritoriji. Multikulturalizam polazi od jedinstvenosti i legitimnosti svake grupe, što je onda osnova njenog prava na postojanje i određuje njen odnos s drugima. Kriterijumi pravednog i nepravednog, zločinačkog i varvarskog, povlače se i na kraju gube pred apsolutnim kriterijumom poštovanja drugog . Ne postoji više nikakva večna istina – verovanje u nju proističe iz naivnog etnocentrizma.

Svako ko stidljivo želi da podseti na to da je sloboda nedeljiva, kako život ljudskih bića ima jednaku vrednost svuda i kako su odsecanje ruku lopovima ili kamenovanje preljubnica podjednako nedopustivi svuda, rutinski biva osuđen u ime nužne jednakosti kultura. Kad smo tako druge strpali u geto njihove jedinstvenosti, zašto bismo onda brinuli kako žive i da li pate? Kad razmišljamo o njihovoj teškoj sudbini, teši nas isticanje nedodirljivosti njihove različitosti . Ipak, jedno je priznati ubeđenja i obrede svojih sugrađana drugačijeg porekla, a nešto sasvim drugo dati blagoslov nekoj zajednici koja, plašeći se da je drugi ne zagade, podiže zid između sebe i ostatka društva . Kako se može prihvatiti različitost koja ljude isključuje umesto da ih prihvati? Ovo je paradoks multikulturalizma : on na jednak način tretira sve zajednice, ali ne i ljude koji ih čine, budući da im oduzima slobodu da odbace sopstvenu tradiciju. On priznaje i prihvata grupe, a onda i nasilje nad pojedincem. Tradiciju pretpostavlja volji svih onih koji žele da okrenu leđa običajima i porodici zato što, na primer, žele da u ljubavi uživaju u skladu sa svojim predstavama.

Zaboravlja se apsolutni despotizam manjina koje odbijaju asimilaciju ako nije praćena statusom eksteritorijalnosti i nekim posebnim pravima. Tako se u okviru postojećih nacija rađaju nove nacije čiji se pripadnici, na primer, osećaju najpre kao muslimani, a tek potom kao Kanađani, Englezi ili Holanđani. Tu identitet trijumfuje nad državnom pripadnošću. I još gore – radi poštovanja posebnosti, pojedinci bivaju zatočeni u etničke ili rasne definicije i gurnuti natrag u izolaciju iz koje smo upravo hteli da ih oslobodimo. Tako su sada crnci, Arapi, Pakistanci, muslimani i drugi doživotno osuđeni da budu zatvorenici svoje istorije, svoje boje kože i svoje vere – kao i u vreme kolonijalizma.

Njima se brani ono što je do sada bilo naša privilegija, brani im se da iz jednog sveta pređu u drugi, iz tradicije u moderno doba, iz slepe poslušnosti u doba razumnih odluka. "Ja sam svet vere, obrezivanja (7) i braka napustila da bih otišla u svet razuma i seksualne slobode. Prešla sam taj put i sada znam da je jedan od ta dva sveta naprosto bolji od onog drugog, i to ne zbog privlačne, svetlucave robe, već zbog njegovih temeljnih vrednosti", piše Ajan Hirši Ali u svojoj autobiografiji. (8) Obrana prava manjine sa sobom nosi i pravo pripadnika tih manjina da se bez rizika izdvoje – svojom ravnodušnošću, ateizmom, kroz mešani brak ili time što će zaboraviti na solidarnost klana ili porodice i biti kovači sopstvene sudbine koja pripada samo njima samima i ne sastoji se od pukog ponavljanja obrasca koji su ostavili roditelji.

Etničke, seksualne, verske i regionalne manjine su dosad primile mnogo udaraca, pa se sada, zbog toga, tretiraju kao da neka vrsta malih nacija. Kad pokazuju najdrastičniji oblik šovinizma, to im se, uz mnogo naivnosti, oprašta kao da je re č o legitimnom izrazu samopoštovanja. Umesto da se sloboda slavi kao sila koja razara determinizam, podržava se ponavljanje prošlosti, a zajednice se ohrabruju u pritisku nad pojedincem. Marginalne grupacije sada stvaraju neke oblike moralne policije , rađa se mikronacionalizam koji maše svojim zastavama i, nažalost, neke evropske države to i dalje podržavaju. Prisila na etničku, versku ili rasnu solidarnost, osuđivanje svih otpadnika uz tvrdnju da su izdajice – ima za cilj da uništi svaku težnju za autonomijom. Pod maskom raznolikosti stvaraju se etničke i verske tamnice čiji zatvorenici nemaju privilegije koje ima većinska zajednica.

Dakle, nije nimalo čudno što je Ajan Hirši Ali na udaru naših intelektualaca. U portretu koji je oslikao Timoti Garton Eš ništa ne nedostaje, pa čak ni staromodni mačizam – medijski uspeh te žene koja je bila poslanik u holandskom parlamentu mogu da objasne samo njena lepota i glamur, a ne, recimo, to što govori nešto što je tačno. (9) Ešu ne pada na pamet da postavi pitanje da li bi integristički teolog Tarik Ramadan, kojem on, inače, ispeva vatrene ode, možda trebalo da svom izgledu plejboja zahvali za ugled koji je stekao. Tačno je da Ajan Hirši Ali krši vladajuće stereotipe političke korektnosti – ona, Somalijka, tvrdi da je Evropa superiorna u odnosu na Afriku; iako je žena, nije ni udata niti ima decu; muslimanka, a otvoreno kritikuje zaostalost Kurana. Gazeći sve te tabue, ona postaje pravi pobunjenik, za razliku od lažnih revolucionara kakve naše društvo proizvodi kao na fabričkoj traci.

(sledi nastavak)

Objavljeno 24. 1. 2007. u nemačkom prevodu na sajtu internet magazina Perlentaucher

Fusnote:

1. Ian Buruma, " Murder in Amsterdam: The Death of Theo Van Gogh and the Limits of Tolerance", New York ( Penguin Press ) 2006.

2. "Islam in Europe" u New York Review of Books, 5. oktobar 2006.

3. I Buruma govori o "prosvetiteljskim fundamentalistima", vidi str. 27 pomenute knjige.

4. Ayaan Hirsi Ali: "Mein Leben, meine Freiheit" , München (Piper) 2006.

5. Buruma, Ibid., str. 179.

6. Kako kaže Jan Buruma, poznata holandska spisateljica Gert Mak upoređuje film Potčinjavanje Ajan Hirši Ali s antisemitskih filmom Jud Süss koji su snimili nacisti ( Ibid ., str. 240).

7. Za informaciju: u Francuskoj je 30.000 žena afričkog porekla već obrezano, a takva sudbina tokom narednih godina preti još 30.000 devojaka. Francuska je dugo bila jedina zemlja u kojoj su osobe koje vrše obrezivanje bile zakonski gonjene. Zakonom od 4. aprila 2006. mere protiv njih su još pooštrene. Od oktobra 2004. hirurška rekonstrukcija klitorisa spada u zahvate koje finansira Fond za zdravstvenu zaštitu.

8. Ayaan Hirsi Ali, "Mein Leben...".

9. Timoti Garton Eš u pomenutom tekstu: " U stvari, ona je za novinare neodoljivo privlačna tema budući da je visoka, neobično lepa, egzotična, hrabra, otvorena žena s neverovatnom životnom pričom, a sada živi pod neprekidnom pretnjom da će biti ubijena kao Van Gog. (...) Nećemo pokazati nedovoljno poštovanja prema gospođi Ali ako kažemo da bi njena priča i njeni stavovi verovatno privlačili mnogo manje pažnje da je ona, kojim slučajem, niska, zgurena i spuštenog pogleda.

 

 

 
 
Copyright by NSPM