Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Politički život - prenosimo Politiku

   

 

Živorad Kovačević

Vododelnica

Povodom teksta „Može biti samo jedan

U komentaru Đorđa Vukadinovića objavljenom pod naslovom „Može biti samo jedan” (,,Politika”, 8. januar) kaže se da je „manevarski prostor koji je u ovom trenutku još otvoren pred srpskom politikom realno vrlo uzak i da naprosto ne dopušta preveliku polarizaciju“. On smatra „da ni Tomislav Nikolić u slučaju pobede ne bi mogao da vodi politiku mnogo drugačiju od onoga što Boris Tadić danas u kampanji GOVORI“. To je važna ocena. Da li stoji. Uveren sam - ne.

U stabilnim zemljama sa demokratskim kontinuitetom najvažnije i najmasovnije stranke su oko centra političkog spektra i razlike među njima nisu kardinalne i sudbinske, a ekstremne stranke levice ili desnice imaju marginalni značaj. Velika Britanija, Sjedinjene Države, Nemačka itd. zadržavaju osnovnu stratešku, pogotovu spoljnopolitičku orijentaciju, bez obzira da li će pobediti konzervativci ili laburisti, republikanci ili demokrati, demohrišćani ili socijaldemokrati. I u Hrvatskoj, pitanje da li će vladu formirati HDZ ili SDP nije od presudnog značaja za osnovno opredeljenje zemlje.

U nas je potpuno druga situacija: od izvora dva putića. Najveće stranke su na dva pola, pri čemu ključna podela nije između levice i desnice (dotle još nismo došli), ni između tzv. demokratskog i tzv. nedemokratskog bloka, već između onih koji su za pridruživanje Evropi (bez obzira na druge važne razlike među njima samima) i onih koji su protiv i nude neki drugi izbor. Čini se da od 5. oktobra ta podela nikad nije bila jasnija i zbog toga nije bilo važnijih izbora od predstojećih, makar da nisu parlamentarni.

Tu podelu ne treba relativizovati ili ublažavati. Naprotiv, na tome će se, uveren sam, dobiti ili izgubiti izbori (u drugom krugu). A i za birače to prvi put predstavlja stvarnu mogućnost da razaznaju za koga i što glasaju. Kako stranke (sem LDP-a) u pitanju Kosova imaju isti stav, pa će teško biti na tom terenu diskreditovati protivnika, ostaje vododelnica - za EU ili za nešto drugo. Toma Nikolić to ne krije: kaže da je Koštunica učinio prvi korak sa protivljenjem ulasku u NATO i samo treba da učini i drugi u istom smeru sa Evropskom unijom pa da opredeljenje bude do kraja jasno, on nudi Rusima vojne baze (čak i lokaciju), misli da bi Šešelj bio najbolji premijer i da drugi optuženici koji još nisu u Hagu nemaju šta da brinu ako on postane predsednik. Ipak je to znatno više od retoričkih predizbornih preterivanja - to je jasna i suštinska redefinicija naše državne strategije i teško je očekivati da bi predsednik Nikolić vodio drugačiju politiku, posebno ako bi za nju dobio podršku i drugih stranaka koje nisu daleko od ovakvog načina razmišljanja i to manje ili više eksplicitno kažu. Boris Tadić, koji kaže da treba birati između puta i stranputice, jako će pogrešiti ako posluša neke komentatore (D. Žarković) da su mu „šanse veće ukoliko mu retorika kampanje bude sličnija Nikolićevoj i ne bude često pominjao Evropu“. Naprotiv, jedino insistiranjem na ključnoj dilemi - hoćemo li u Evropu ili u novu političku i ekonomsku izolaciju - on može da dobije podršku i onih koji se sa njim u mnogim važnim pitanjima ne slažu ili o njemu ne misle dobro, ali će mu u drugom krugu dati glasove ako bude dovoljno određen i izričit u ključnom pitanju. Ipak se ne može zanemariti činjenica da u svim ispitivanjima javnog mnjenja građani Srbije u vrlo visokom procentu (65-70 odsto) podržavaju pridruživanje EU. Koliko god da ta podrška može biti „plitka“, osnovno je da građani vide da svi hrle u tu Evropu i da su zemlje kao što su Portugal , Slovačka ili Irska, nekad nama za petama po nivou razvoja, načinile impresivan ekonomski skok.

Ostaje sredina između dva glavna pola, ali i tu valja računati pre svega sa zdravim razumom birača kojima treba uputiti jasne i nedvosmislene poruke, a manje sa podrškom stranaka, koja je najčešće danajski dar.

Evropski pokret u Srbiji vodi proizbornu kampanju i poziva građane da u što većem broju izađu na birališta jer se na njima odlučuje hoće li Srbija krenuti jednim ili drugim putem i poklone poverenje onima koji se nedvosmisleno izjasne za Evropu.

Ako 28. januara ne bude potpisan Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa Evropskom unijom, situacija se dramatično menja. Nije tačno da je to samo privremeno odlaganje do druge prilike - voz koji se propusti nepovratno je otišao, a za naredni se ne zna kada će i da li će doći. Odustajanje od evropske opcije bi bitno promenilo našu poziciju na Balkanu. Neodrživo je da ostanemo usamljeno ostrvo u evropskom moru (i Atlantiku) regiona. Ulozi su preveliki da bi se smeli potceniti i na silu dedramatizovati.

Predsednik Evropskog pokreta u Srbiji
[objavljeno: 10.01.2008.]

 

 

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM