Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Politički život

   

 

Slavko Živanov

BURIDANOV MAGARAC ILI TROJANSKI KONJ

Kada su već i plavuše shvatile da postoji izvesno visok stepen krize legitimiteta u pokušaju oktroisanja sopstvene politike u ime opšte stvari, DSS je dvaput rekao – referendum.

Prvi put zvanično i eksplicitno preko svog spouksmena – “DSS je za referendum na kome bi se građani opredelili da li su za to da Srbija uđe u Evropsku uniju sa Kosovom i Metohijom u svom sastavu ili bez Kosova i Metohije.” Drugi put i rikošetno i implicitno preko predsednika DSS-a – “D užnost države Srbije je da pošteno, odgovorno i bez dovijanja raspravi sa EU da li pravni sporazumi koje EU nudi Srbiji podrazumevaju celovitu ili osakaćenu državu.”

Dakle, konačno smo kao dobili inicijativu koja treba da reši dilemu koju čine jasno utvrđene premise. Po DSS-u, dilema je da li da Srbija uđe u Evropsku uniju “sa” ili “bez” Kosova i Metohije. U igri “prva asocijacija” tako predstavljeno pitanje ne bi trebalo da stvara bilo kakvu dilemu, čime je pitanje postalo u neku ruku i retorsko, ali ovo je vi še od igre . Čak i na prvi pogled jasno je da to niti jesu, niti mogu da budu sve relevantne premise koje se moraju uzeti u obzir u odgovoru na ozbiljno pitanje koje je pred Srbijom postavljeno i bez DSS-a (na primer: Šta nam je budućnost? Idemo li u EU, ili idemo li na vrlo tesnu saradnju s Rusijom, i zemljama tzv. trećeg sveta – političku, ekonomsku, bezbednosnu? Može li Srbija opstati ako ne uđe u evrointegracije? Hoćemo li time vratiti Kosmet u faktičko okrilje ustavne Srbije? Šta dobijamo sa Rusijom, a šta gubimo? Šta dobijamo sa EU a šta gubimo?). Međutim, opcije koje su pred Srbijom sada, a tu su jer su ih unutrašnji politički faktori indukovali, Zapad još to nije tražio, samo su dve: pod “a” – Srbija bez Kosova, a u Evropskoj uniji; ili pod “b” – Srbija sa Kosovom, a van Evropske unije.

Realnih opcija ima više, ali sa pozicije onih na vlasti i respektabilne opozicije u opticaju su samo ove dve. Oko njih se vodi rat, a primarni politički faktori će se opredeljivati za jednu ili drugu opciju.

Uočljivo je da opcija “a” nije bremenita onolikim stepenom teškoća, nerealnosti, neizvesnosti kao što to jeste opcija “b”. Svakom odgovornom čoveku, svakome ko sebe sme i može da pogleda u ogledalo jasno je to da je neizvodljivo da Kosovo i Metohija bude autonomna pokrajina u Srbiji, a iako na dugom štapu, nije neizvodljivo to da Srbija bude član EU. Ko i čime može da garantuje da će “Kosovo ostati u sastavu Srbije” i faktički, a ne samo kao redak u srpskom ustavu, kao zavet, ep, deo duše ili celo srce. Te dve opcije ne nose isti stepen mogućnosti realizacije, i to znaju i u DSS-u. Zato se kriju iza krnje formulacije pitanja (da li ste za to da Srbija uđe u Evropsku uniju sa Kosovom i Metohijom u svom sastavu ili bez), čime se, pored toga, sugeriše još jedna podvala – da je moguće to da Srbija uđe u Evropsku uniju kao država u okviru koje je i faktički Kosmet, odnosno da država Kosovo, ni sa ograničenim suverenitetom, ne postoji. Ako bi to bilo mogućno, pretpostavljalo bi da države članice EU koje su priznale nezavisnost Kosova treba da promene svoje odluke, da povuku priznanje nezavisnosti Kosova, a glasaju sa prijem ustavne Srbije u svoje članstvo. I ne samo to, nego bi trebalo da sinhronizuju svoje odnose sa SAD, koje – valjda je i to neporecivo – nikada neće povući odluku o priznavanju nezavisnosti Kosova.

Damoklov mač nad Srbijom jeste i saradnja sa Tribunalom. Nije realna procena da će EU odustati od Karadžića i Mladića, za koje će dokle god su na slobodi tvrditi da su u Srbiji. Nije nemoguće izjave zvaničnika EU čitati i drukčije, ali uvek ih čitam u kontekstu saradnje s Hagom. Pomenimo samo najsvežiju izjavu Olija Rena od 5. marta 2008, koju prenosi B92: “Evropska komisija spremna je za nastavak procesa evropskih integracija sa Srbijom ukoliko takvu spremnost potvrdi i vlada u Beogradu (...) od srpske vlade tražili smo da potvrdi spremnost da jača veze za Evropskom unijom” itd. Tu “spremnost” sa diplomatskog na opšterazumljiv jezik prevodim pre svega kao “dovršetak saradnje sa Tribunalom”, a zatim dopuštam da može imati i drugo značenje.

Sve ovo prati nadrealna situacija sa skupštinskim većinama. Radikali i DSS žele da donose akte u skupštini u kojima su sadržane smernice za vođenje spoljne politike koju bi trebalo da realizuje izvršna vlast, pretežno oni koji su u skupštini protiv tih akata. A DSS i DS još uvek žele da budu zajedno u podršci zajedničkoj vladi. Znači, DS postaje opozicija zakonodavnoj, a ostaje pretežni deo izvršne vlasti. Radikali postaju deo većine u zakonodavnoj vlasti, a njihovi partneri iz DSS-a suviše su slabašni za vođenje izvršne vlasti. Sve ovo, koliko god nadrealno bilo, a komplikovano izgledalo, doprineće samo blokadi institucija i paralizi države, koja je i bez toga u tragično zabrinjavajućoj situaciji iako su spretni i sposobni DSS-ovci i u ovakvoj jednačini najmanji zajednički sadržilac, odnosno deo svake vlasti i većine. Od silne opravdane ili iskontruisane halabuke oko Kosova nije se u pravoj meri sagledalo stanje krize države, institucija, granica, lomljave pravnog poretka, što poslediči žmurenjem i pred činjenicom da su napravljena krivična dela zbog kojih će neki možda i odgovarati jer se ustavni poredak nije branio svim raspoloživim sredstvima. Valjalo bi pogledati i na šta su se predlagači ustavnog teksta pripremali kada su u sada važećem ustavu u članu 139 napisali: “ Vojska Srbije brani zemlju od oružanog ugrožavanja spolja i izvršava druge misije i zadatke, u skladu sa Ustavom, zakonom i principima međunarodnog prava koji regulišu upotrebu sile.” Ako Vojsci nije data ustavna obaveza da vrši funkciju odbrane ustavnog poretka, pod pretpostavkom da će ono ići preko kršenja međunarodnog prava i pride nepoštovanja garancija iz Rezolucije 1244 SB UN, onda se ustavopisac zaklonio od odgovornosti ili je barem očekivao ovakav razvoj događaja. U toj raboti nema nedužnih. Nisu naivni ni radikali, ni socijalisti, a ni ostale francuske sobarice. Štaviše, sve je to prošlo proceduru referendumskog izjašnjavanja, čime je formalna odgovornost preusmerena, premošćena na narod, na koji se sada opet poziva nekom drugom zgodom, takođe trojanskom.

Elem, Vlada Republike Srbije donela je na sednici održanoj 14. februara 2008. godine Odluku o poništavanju protivpravnih akata privremenih organa samouprave na Kosovu i Metohiji o proglašenju jednostrane nezavisnosti u kojoj stoji: “Vlada Republike Srbije zahteva da i sve druge, Ustavom određene državne institucije i organi Republike Srbije, preduzmu sve ustavne i zakonske akte i mere kojima se obezbeđuje i osigurava Ustavom Republike Srbije zajemčena jedinstvenost i nedeljivost teritorije Republike Srbije, u skladu sa Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija i Vojno-tehničkim sporazumom između Međunarodnih bezbednosnih snaga (KFOR) i vlada Savezne Republike Jugoslavije i Republike Srbije.” Na stranu to što je time dat pravni osnov za krivično gonjenje svih onih koji nisu postupili u skladu s tim, time je dokazano i da ni u bližoj, ni daljoj prošlosti nije bilo tendencija da se primene oštrije mere, sem manje-više teške retorike. Vlada ovde nastavlja poštovanje onih dokumenata koje ne poštuju oni čija je to primarna obaveza – UNMIK i njegov šef Riker. Hipotetički, Srbija može izaći iz UN i može odbaciti Rezoluciju 1244 SB, ali Riker i UNMIK to ne bi smeli čak ni hipotetički. Ali avaj, otvara se pitanje EU, i to tako da se EU maltene ucenjuje našim prijemom? Kao da je EU stalo više od same Srbije da pristupi EU. Pre toga takođe je pokušano skretanje pažnje otvaranjem jedne brzoplete dileme: “NATO za i protiv”, pa deklaracije o neutralnosti, itd. Dakle, opet se izvlači nova tema, energija troši na nadmudrivanja, a ne za rešavanje istinskih akutnih problema. Može Srbija biti u EU, u konfederaciji sa Rusijom i Belorusijom, može biti izvan Mlečnog puta ili u pobratimstvu sa Ugoom Čavezom, ali čime sve to garantuje da će Kosmet faktički biti deo ustavne Srbije, i da li bi time Kosovo bilo sačuvano u srpskom okrilju. Ovako, čini se da DSS pre svega ovim “hamletovštinama”, bukačenjem sebi diže cenu, sklanja pažnju sa učinaka sopstvene vlasti, viče “drž'te lopova” ne bi li zadržali poziciju najmanjeg zajedničkog imenitelja svake vlasti, u svakoj kombinaciji. S druge strane, takvim manevrom stalno se odvlači pažnja javnosti sa suštinskih stvari.

Još je davno rečeno da političarima eventualno treba verovati jedino kada govore o svojim protivnicima. Tada verovatno govore istinu. U svakom drugom slučaju sve treba proveravati. Sigurno je da je tačna opaska da DSS preko Kosova hoće da popravi svoj rejting. Takođe i to da DS hoće celokupnu vlast iako čak nije ni najjača stranka. Sigurno ima i sinhronizacije u vođenju kampanje za lokalne izbore, Dinkić je poznat po tome da smišlja akcije sa novcem naprasno u kampanjama. Tačno je i da radikali očekuju benefit od zaoštravanja nacionalne retorike, socijalisti stabilizaciju itd. Ali, sve bi to i sa svim tim dividendama bilo još uvek “klanje vola zbog kile mesa”. Ukoliko celo ovo “drmanje broda” ne donese još neki benefit, sever Kosova recimo kao tvrđeni pazar, možda se može i delimično opravdati jer bi teško bilo to izvesti otvorenih karata. Međutim, ako je sve to samo zbog popravljanja procenata podrške u biračkom telu, opstajanja na vlasti, ili zagorčavanja života, bar malo, nekima tamo daleko, onda smo zabrazdili u istovetnu katastrofu kao onomad sa Miloševićem.

5. mart 2008. godine

 

 

 
 
Copyright by NSPM