Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Politički život - prenosimo Politiku

   

 

Aleksandar Vulin

Bogati glasaju dva puta

Izbori su prošli, i pre nego što upadnemo u naredni krug obećanja osvrnimo se na pojavu koja je lako mogla da nam uskrati sumnjivo zadovoljstvo glasanja po svojoj volji. Govorim o berzi, mestu na kome bogati državljani Srbije i stranci trguju deonicama fabrika koje su kupili za vrednost po kojoj ih ni mrtvi ne bi prodali. Stanje na berzi ovih dana bilo je u krugu najvažnijih vesti: mediji su javljali o zabrinutosti investitora, za koje analitičar sa B92 kaže da su ,,kao srne” plašljivi i osetljivi. Ne znam odakle analitičaru takvo poređenje, budući da investitori, iza kojih je ostalo milion nezaposlenih, pre liče na nezasite mesoždere nego na biljojede.

Berza je neoboriv argument i bez obzira na to što je čine i tumače ljudi pokoravamo joj se kao da je neka vanzemaljska ustanova, bez zavisti i greha. Parlamentu koji smo sami izabrali, sa puno razloga zameramo na gramzivosti i licemerstvu, dok takvu zamerku nemamo za gospodare berze. Njih nismo birali, oni su izabrali nas. Odakle njihova tolika važnost? Ogromna većina građana u Srbiji ni posle besplatne podele akcija neće imati razloga da se mnogo brine za rast ili pad indeksnih poena na zamršenim grafikonima. Važno je, berzu kontrolišu najbogatiji, na njoj odlučuju kako će ozakoniti potkupljivanje vlasti, koje su ih učinile bogatim. I kako će uvećati bogatstva sakrivena iza bezličnih firmi sa čudnim registracijama u kojima skoro da nema zaposlenih. I o kojima više brinu službenici u kajmanskim bankama nego domaći poreski organi. U zemlji u kojoj berza tumači svaki glas, vladini činovnici se o ozbiljnim stvarima malo pitaju. Njihova moć je svedena na lično bogaćenje i rad za onog ko im je finansirao kampanju, sačuvao neku neprijatnu tajnu ili ih je prosto postavio da u ime birača zastupaju interese svog moćnog finansijera.

Ako zaista čitav trud našeg društva, sva privreda i sve što je stvoreno i što se stvara može biti srušeno u jednom lošem berzanskom danu, onda moramo da upitamo kakvo smo to društvo, vredimo li išta i po kojoj ceni smo prodati kada moramo da drhtimo od nežne prirode investitora i njihovog osećaja za političku atmosferu. Radnici često štrajkuju glađu, poneki čine i samoubistva, a o loše plaćenim ili nedozvoljivo lošim uslovima rada nema potrebe ni da govorim; šta god da čine, o radnicima se ne piše, i to što oni govore ima malu ili nikakvu medijsku vrednost. Kada iskoriste jedino sredstvo u kome bi bar na izgled morali biti isti sa onima koji su vlasnici njihovih života – ostaju u manjini: bogati glasaju dva puta, jednom na izborima drugi put na berzi.

U kapitalizmu, najvažniji su efikasnost i profit. Bilo bi veoma efikasno ukinuti parlament i izbore! Ostavimo samo vladu koju izaberu najbogatiji, zatim bi vlada izašla pred javnost sa više predloga, sačekali bismo nekoliko sati, eventualno jedan dan, da berza reaguje. U zavisnosti od njene reakcije odluka bi bila prihvaćena ili odbačena, i eto srećne zemlje! Zamislite uštedu u novcu i nervima, a i finansijeri bi mogli svoj teško i generacijama stican kapital da koriste za nove privatizacije i da prestanu da plaćaju vladine službenike i šefove partija. Umesto nervoze i žuči, sve bi se rešilo na berzi između ,,akcija petnaest najuspešnijih preduzeća”. Milioni koji nisu zaposleni u tim preduzećima, niti su im više vlasnici, trebalo bi samo da podignu glave prema gospodarima i da poslušno i pobožno potvrde ono što im poručuje berza! Zlatno pravilo kapitalizma je: izbacimo posrednika. Idealna demokratija teži ka ukidanju posrednika između vlasti i naroda. Priznajmo berzu i ukinimo besmisleno biračko pravo! Naši gospodari će nam reći šta treba da mislimo putem berze. Zašto trošimo novac i vreme na izbore, korumpirane političare i skupštinske rasprave? Preskočimo posrednika i sledimo korumpirane, kradljive, pohlepne, nezasitne gospodare berze!

Ionako biva kako berza kaže.

Aleksandar Vulin [objavljeno: 15.02.2008.]

 

 

 
 
Copyright by NSPM