Dejan Vuk Stanković

Izbori naši nasušni

Pomalo neočekivano, ali politički realno i logično - što je najvažnije, izbori su postali glavna tema na srpskoj političkoj i javnoj sceni. Kraj druge Koštuničine vlade proizašao je iz nedostatka zajedničke političke platforme koalicionih partnera o ključnim prioritetima tekuće srpske politike – Kosovu i Metohiji i nastavku procesa pridruživanja EU.

U moralnom i političkom smislu, demisioniranje poslednje Vlade Srbije bilo je časnije od njenog formiranja, uverljivije od kratkog trajanja i, pre svega, politički korisnije za razvoj demokratsko-liberalne političke kulture i prakse nego mnogo toga što se dešavalo poslednjih nekoliko godina, i još se dešava, u ime svetih ciljeva demokratije i slobode.

Kakvi god da su mu motivi, premijerova odluka da predloži kraj Vlade liči na istorijsko-politički presedan. Naime, u zemlji u čijoj se političkoj istoriji međusobno smenjuju i nadopunjuju kult vođe i praksa (samo)održanja vlasti po svaku cenu, racionalno konstatovanje da su politički kapaciteti vladajuće koalicije potrošeni, praćeno odricanjem predsednika vlade od prestižnog mesta moći, mnogo više liči na neku vrstu poželjnog science fiction-a nego što predstavlja ustaljenu političku pojavu i moralno poželjnu praksu. No, kako se politički science fiction već dogodio, sledi povratak u realnost tekuće predizborne kampanje i političkog izjašnjavanja koje će po mnogo čemu ponovo biti sudbinsko za dalji tok političkog procesa u zemlji.

U osvitu treće kampanje u poslednjih godinu i dva meseca, marta 2008. godine, Srbija je daleko od dosadne zemlje kakvu nam je Vojislav Koštunica, tada zajednički predsednički kandidat DOS-a, obećao u jesen 2000-te.

Srbiju danas, više od svega, bitno određuje višak krupnih istorijskih tema i dilema, često nepodnošljiva količina paradoksa i konzufije u stranačkom životu, stalno medijsko-političko nadmudrivanje i sukobljavanje, ekonomski tokovi s previše neizvesnosti, pregršt nerešenih korupcionaških afera, kao i saznanje da su očekivanja građana od reformi, najblaže rečeno, samo delimično zadovoljena.

Dakle, ponovo izbori. I to ponovo u atmosferi potpune otvorenosti, u trenutku u kome je manje-više svaki izborni ishod u duhu stihijske istorijske dijalektike, koja čini sve političke opcije podjednako mogućim i nemogućim, poželjnim i nepoželjnim, realnim i nerealnim.

No, pre nego što nam potencijalni ishodi izbora postanu istorija koja nam se događa, treba videti kakav je tematski horizont predstojeće kampanje, kao i koje su i kakve su političke pozicije glavnih pretendenata na prestižne političke funkcije u zemlji.

EU, Kosovo i Metohija i svakodnevna očekivanja građana

Nastavak ili, preciznije rečeno, odmrzavanje procesa evrointergracija, politika zaštite legitimnih državnih i nacionalnih interesa na KiM, kao i obaveza da se politički programi usmere na bazične svakodnevne životne potrebe i očekivanja građana, predstavljaće tematsku srž kampanje. Tematski okvir pokazuje da je reč o izborima s velkim aktuelnim i istorijskim ulogom. Što zbog trenutne političke situacije, što zbog načina funkcionisanja medija, realno je očekivati da će krupne političke teme - EU i KiM - imati prvenstvo pred svakodnevnim životnim temama. Ovaj utisak biće donekle ublažen već viđenom veštinom ovdašnjih propagadnih magova , koji će svaki na svoj način uspostaviti „promotivno suvislo posredovanje“ ustanovljavajući vezu između velikih tema srpske politike i zahteva građanstva za boljim životnim šansama.

Uz navedeno medijsko-političko posredovanje velikih i malih političkih tema, to jest uz lukavstvo običnog polit-marketinškog razuma , treba imati u vidu da će, po potrebi političkog trenutka, svaki od takmičara u izbornoj utakmici svoj rejting graditi i poboljšavati osporavanjem moralnih kvaliteta i političkih kompentencija suparnika. Za tako nešto ima prostora u uslovima velikog broja otvorenih i nerešenih afera, krhkog, skoro nikakvog autoriteta pravne države, dominantnih obrazaca političke kulture i medijske komunikacije, kao i planski stvorenog i održavanog medijskog haosa.

Ipak, kako bi se to narodski reklo, pravo posipanje pepelom protivnika odvijaće se u skladu s glavnim temama kampanje, dakle u odnosu na Kosovo i Metohiju i EU. Najverovatnije ćemo biti svedoci još jedne provale političkih etikecija, obilja uvreda i kleveta u duhu podele na patriote i izdajnike, modernizatore i upropastitelje, reformiste i snage „starog miloševićevsko-šešeljevskog režima“.

U Srbiji duh stranačkog sektašenja nikada nije u boci, a diskurs uvreda i kleveta funkcioniše poput skupog dragstora: radi non-stop, a moralno i politički puno košta budući da isporučuje politički-socijalno zapaljivu robu. Posledice delovanja ovih političkih sila su gotovo sveprisutne. I kada je kampanja i kada je nema, ne postoji nijedan trenutak u kome je politička vulgarnost suspendovana u ime trezvene i odgovorne javne debate. Ovaj trend ima perspektivu da bude konstanta u tekućoj kampanji i, ako je suditi po prvim optužbama i kontraoptužbama aktera u izbornom procesu, realno je pretpostaviti da će onoga što je najpotrebnije biti najmanje: otvorene, racionalne i tolerantne rasprave o daljem kursu državne politike.

Rečju, polazeći od sadašnje stranačke konfiguracije i duhovnog beznađa političke elite iluzorno je očekivati da ćemo u političkim raspravama čuti glasove razuma, da ćemo na delu videti nastojanja da se ozbiljno uzmu u obzir svi razlozi za i protiv nekog rešenja i, na kraju, da ćemo videti pokušaje da se izbegne zla kob istorijsko-političkog fatalizama, bez obzira na to koja politička opcija prevlada.

Ako je ton kampanje neka vrsta političko-medijske konstante, teme kampanje značajno su se izmenile u svetlu novonastalih političkih okolnosti. Za razliku od parlamentarnih izbora iz januara 2007, pa čak i od predsedničkih izbora iz ove godine, uspostavljaju se nove političke realnosti. Kosovo je 17. februara prešlo istorijski Rubikon i samoproglasilo nezavisnost. Uz to, kako se i očekivalo, ono je dobilo priznanje od strane najznačnijih zemalja Zapada. U svetlu ove činjenice, poslednjih nedelja EU postepeno i odlučno instalira EULEKS. S druge strane, proces evrointegracija Srbije je zamrznut iz više razloga: što zbog neizručenja Ratka Mladića, što zbog kosovskog problema, a što zbog očiglednog urušavanja konsenzusa oko EU u postpetooktobarskoj političkoj eliti. Dakle, teško da se u pogledu KiM, Haga ili EU može na duži rok uspešno prodavati magla. Stvarnost je zahtevnija od političke demagogije upakovane u oblande, često prozaičnog, marketinga. Stvarnost traži konkretne odgovore na izazove koji se u svakodnevnom životu postavljaju.

Naime, u sveopštoj političkoj krizi i medijskom metežu postepeno na površinu izbijaju ekonomsko-socijalne nevolje. Kurs dinara je u silaznoj putanji, vrednost akcija na berzi dramatično pada, novih investicija nema ni u najavi, veliki deo privatizacionih prihoda je potrošen, a nova poskupljenja velikoj većini građana smanjuju ionako mali budžet. Dakle, i Kosovo i EU, kao i priča o socijalnim i ekonomskim reformama, nalaze se u novim okolnostima koje od pretendenata za premijersko mesto traže nova i odlučnija izjašnjavanja.

I delimičan pogled na postojeće okolnosti nameće zahtev političkim akterima da se po navedenim temama izjašnjavaju mnogo sadržajnije od uobičajenih fraza, odgovornije od lažnih obećanja i, pre svega, jasnije, iskrenije i jednostavnije od jeftine dnevno-političke demagogije sračunate da političke pravovernike učvrsti u uverenju a lakovernike kratkoročno zavede. Iz opisa i procene postojećeg stranačko-političkog spektra daje se naslutiti koja i kakva izjašnjavanja možemo očekivati u predstojećoj kampanji.

Stranke -politički profili i ulozi u izbornoj kampanji u proleće prestupne 2008.

Kao i na nedavno završenim predsedničkim izborima, ključno izborno takmičenje biće između Srpske radikalne stranke i Demokratske stranke. Ovakva politička konstelacija upostavljena je još 2004. godine i, uz neke manje oscilacije (parlamentarni izbori 2007, gde su demokrate i radikali osvojili 51.6%: vidi podatak objavljen na web sajtu www.cesid.org./rezultati/sr_jan_2007/index.jsp), predstavlja konstantu na srpskoj političkoj sceni. Polarizacija na radikale i demokrate je dobila izrazitu utemeljenost na prethodno održanim predsedničkim izborima gde je, uz neočekivanu izlaznost u drugom krugu, lidere DS-a i SRS-a, zbirno gledano, podržalo nešto preko 4 300 000 birača. Iako parlamentarni izbori nisu puka kopija predsedničkih, posebno ne drugog kruga predsedničkih izbora, u srpskoj politici, uostalom kao i manje-više više svuda u savremenom svetu, treba imati u vidu da u biračkom telu postoji i dominira identifikacija između lidera i partije, te stoga treba očekivati da će i ovog puta ove dve partije pokazati veoma snažnu apsorpcionu moć kada je reč o glasovima građana na parlamentarnim izborima.

Ne treba smenuti s uma da će, u skladu s političko-medijskom snagom DS-a i SRS-a, tekući izbori biti prikazani kao politički obračun između dve Srbije: konzervativno-nacionalističke i evroreformske. Iako će ova podela figurirati u medijima, u konkretnim političkim borbama, a donekle i u stavovima birača, pojaviće se linije podele unutar evroreformske i nacionalno-konzervativne političke opcije.

Ova linija unutrašnje podele u okvirima dva politička bloka biće definisana pitanjem: „Ko autentičnije i doslednije zastupa nacionalno-konzervativnu političku odnosno evroreformsku političku agendu?“

U svetlu postavljenog pitanja, predstojeća kampanja će imati dvostruki zaplet. S jedne strane, suočiće se dve političke koncepcije, dve vizije sadašnjosti i budućnosti Srbije: evroreformska i konzervativno-nacionalna, a, uporedo s ovim, unutar oba bloka potenciraće se političko diferenciranje zasnovano na težnji da se konkretni akter učini što je moguće izvornijim zastupnikom evroreformske odnosno konzervativno-nacionalne opcije. U tom ključu, ideološki srodnici poput, na primer, SRS-a i DSS-a postaće takmaci koji će se boriti za duše birača koji imaju istovetne sociodemografske i vrednosno-političke preferencije, kao što će ista situacija biti viđena na drugom polu srpskog političkog spektra, gde će koplja ukrstiti koalicija „Za evropsku Srbiju“ i LDP.

I ovog puta glasački listić biće šaren, s obzirom na raznovrsnost ponude, ali, kao i uvek, birači će glasati samo za jednu partiju ili koaliciju. Upravo iz tog razloga svako razmatranje predstojećih izbora zahteva da se stranke i koalicije analiziraju ponaosob.

SRS - novi politički dobitnci ili večiti politički gubitnici ?

Što zbog Kosova i Metohije, što zbog iznenadnog ali opravdanog kraja aktuelne Vlade, što zbog želje da napokon pobede, i neke apstraktne verovatnoće da posle niza poraza napokon može doći pobeda, Srpska radikalna stranka može biti smatrana blagim favoritom predstojećeg izbornog izjašnjavanja građana Srbije.

Dobro organizovana, s članstvom motivisanim da podnese i iznese teret kampanje, verovatno bez ozbiljnijih problema s budžetom za finasiranje kampanje, s marketinškim rešenjima koja ni po čemu nisu lošija od konkurencije, uz sposobnost da napravi upečatljive kozmetičke promene u nastupu, sa iskusnim (mada i pomalo potrošenim) stranačkim rukovodstvom, SRS, organizaciono-tehnički, s pravom može pretendovati na najviši plasman.

Politički gledano, iako je proglašenje nezavisnosti Kosova događaj o kome svaki pripadnik SRS-a ima najnegativnije mišljenje, ova sumorna geopolitička činjenica ide u prilog ovoj partiji. Naime, naglašeno proruski i antizapadni stav SRS-a ovim dobija svoju realnu osnovu. U atmosferi jakog emocionalnog naboja koja spaja bes i tugu zbog gubitka realpolitički i kulturno-simbolički značajnog toposa kao što je Kosovo i Metohija, izlivi protivljenja vesternizaciji stvar su nacionalnog i moralno-političkog prestiža. U toj vrsti sporta SRS je nenadmašan. Doduše, SRS će govoriti o EU, ali će upotreba ovog političkog pojma biti u funkciji sprečavanja napada od strane DS-a i u cilju približavanja biračkom telu narodnjačke koalicije. Ako se doda da je, pored nacionalnog ponosa, prosečnom građaninu potrebno „hleba, pravde i igara“, onda se da razumeti zašto šanse radikala nikada nisu bile tako velike kao sada. Gubitnicima tranzicije se lako može obećati preraspodela društvenog bogatstva kao osnova za rešenje dubokih socijalnih razlika. Korupcije u redovima vlasti nije malo, gotovo da dobija dimenzije sistemske pojave, a narodu besnom zbog nacionalnih i socijalnih frustracija lako će se osećanje osujećenosti kompenzovati pričom o gvozdenoj metli koja će brzo i lako oterati „mangupe iz evroreformskih redova“.

Ukoliko uz sve ovo na skupovima ponovo zapeva pobednica Evrosonga iz 2007, eto i načina da se, pored moralno-psihološkog impulsa naroda, zadovolje i njegove estetske potrebe. Po koja Putinova slika, telegram podrške slovenofilske političke elite iz „majke Rusije“, uz neizbežno pismo iz dalekog Haga, i eto situacije koja miriše na pobedu.

Ova mogućnost postaje realnija, pogotovo u svetlu narodnjačke skepse prema dojučerašnjim koalicionim partnerima. Upravo je u sumnjičavosti narodnjaka prema DS-u i ostatku ostataka nekadašnjeg DOS-a sadržan novi kvalitet SRS-a – njen koalicioni potencijal. Ako je sudeći po trendovima u izjašnjavanju stranaka i građana, SRS od vlasti deli dogovor o distribuciji moći prilikom sklapanja političkog sporazuma s narodnjacima. To nije ni mali ni lako rešiv problem. Doduše, on nije i nerešiv, posebno ako su namere o preuzimanju vlasti istinski ozbiljne, kako nam to poslednjih dana poručuju čelnici najpopularnije srpske stranke.

DS – istinski test popularnosti i autoriteta evroreformskog projekta u Srbiji 

Demokratska stranka nije ni čestito proslavila pobedu Borisa Tadića na nedavno održanim predsedničkim izborima a već mora da bije novu odlučujuću bitku za opstanak njenog političkog projekta i istorijske misije.

Na prvi pogled, za DS, izbori ne bi trebalo da budu veliki i naročit problem. Utisak je da velika, dobro organizovana stranka, koja je magnet za koalicione partnere, sponzore, medije, strane, posebno zapadne, ambasade, s uporištem u intelektualnoj eliti, članstvu i javnom mnjenju i s vetrom u leđa koji snažno duva nakon Tadićeve pobede na predsedničkim izborima, gotovo da jedva čeka novo političko takmičenje s konkurencijom. Ipak, s onu stranu onoga što je opazivo, izbori dolaze u nevreme za DS i njene saveznike. Razlog za ovakav stav sadržan je u političkoj agendi ove stranke i okolnostima koje bitno obeležavaju sadašnji politički trenutak. Autor formule „I Kosovo i Evropa“ nije niko drugi do Demokratska stranka. Ova ideja je trebalo da ispuni svoju svrhu pobedom Borisa Tadića na izborima, ali će usled političkih okolnosti morati da još potraje. U vreme predsedničke kampanje Kosovo nije još proglasilo nezavisnost te se moglo paralelnom pričom o odbrani Kosova i zalaganju za evrointegracije zastupati ono što bi se u duhu jednog predizbornog slogana moglo nazvati „najbolje za Srbiju“. Međutim, u okolnostima u kojima je Kosovo nelegalno samoproglasilo nezavisnost, a istu su snažno podržale najmoćnije zemlje Zapada, ostaje otvoreno pitanje da li će slogan „I Kosovo i Evropa“ biti medijski i politički delotvoran, kao što je to bio slučaj u prvoj nedelji februara.

Održivost i delotvornost ove političko-medijske strategije podložne su srednjoročnom osporavanju od strane same EU, a aktuelno i od strane političke konkurencije, bilo da je reč o dojučerašnjim koalicionim partnerima iz redova narodnjačke konkurencije, SRS-u, ili o konkurenciji koja je oličena u LDP-u.

Neposredno i intenzivno pobijanje DS-ove političke mantre predstavljaće jedino mesto susreta konzervativne desnice i evroatlanskog i reformskog LDP-a. Iako se susreću u tački osporavanja DS-ovog političkog programa, DS-ovi konkurenti će svoje osporavanje zasnivati na različitoj motivaciji. LDP će tvrditi da se u cilju približavanja EU mora postepeno prihvatati i evropska politika o Kosovu i Metohiji, dok će desne stranke tvrditi da se Kosovo i Metohija ne mogu braniti ako se ne zaoštri odnos s EU koja šalje EULEKS (organizaciono-tehnički omogućava nezavisnost Kosova u vidu institucionalne podrške), ali i ako se ne zamrznu odnosi s najmoćnijim zemljama članicama EU koje, političkim priznanjem, nezavisnost Kosova legitimišu na međunarodnom planu. U svetlu novih realnosti, a polazeći i od raznovrsnih mogućnosti osporavanja stava „I Evropa i Kosovo“, DS će u najmanju ruku morati još više i konkretnije da razjasni i učini ubedljivom svoju poziciju. Ukoliko to ne učini, borbeni patriotizam ministra Jeremića po svetskim diplomatskim forumima i odlučno zalaganje predsednika Tadića za evropske vrednosti u zemlji mogu se istopiti kao mehur od sapunice u surovim realnostima predizbornih stranačkih trvenja. No, kao što istorija ne igra isključivo na jednu kartu, kako je svojevremeno primetio ruski mislilac Aleksandar Hercen, tako ni DS neće polagati sve svoje adute na jednom političkom stavu.

Adut DS-a i njegovih koalicionih partnera biće ideologema o boljem životu građana, koju, po defaultu , eksluzivno nudi trust ekonomskih eksperata iz redova ove koalicije. Takav stav ima i određeni, nipošto mali, nivo realne zasnovanosti. Ako je išta u poslednjih osam godina učinjeno u domenu ekonomije, a nesumnjivo jeste, zasluga za tako nešto pripada pre svega DS-u i njegovom novom (starom) savezniku - G17 Plusu. Doduše, u sadašnjim okolnostima, ako pohvala ekonomskim prilikama i nije naročit adut, onda širenje stava o ekonomskoj apokalipsi u slučaju pobede desnih partija svakako jeste.

Uostalom, iskustvo govori da je kampanja podsećanja na sumorne 90-te bila važan faktor u tesnoj i zasluženoj pobedi Tadića nad Nikolićem. U tom kontekstu, nije daleko od istine pretpostavka da će hladna i racionalna i samointeresom vođena kalkulacija građanki i građana možda biti i najjači adut tadićevaca u novom izbornom izjašnjavanju, koje sledi za nešto manje od dva meseca. Konkretno, delom suočeni s medijskom fabrikacijom rizika, delom s njegovom realnom mogućnošću, kao i zbog želje da im život nalikuje životu kakav živi „sav normalan svet u EU“, birači mogu dati još jednu, možda i poslednju, šansu DS-u. U ovom vremenu velikih istorijskih turbulencija, besa i očajanja, više od krupnih političkih fabulacija o evropskoj budućnosti Srbije i zaštiti interesa Srbije na KiM-u, DS-ov saveznik može biti zdrav razum građanstva umornog od života u izolaciji, nemaštini i neizvesnosti, život kakav je proživljavan sumornih devedesetih.

Naravno, ne treba mnogo trošiti reči na konstataciju da je pobeda ili mogućnost pravljenja koalicije po kadrovskim i programskim prioritetima DS-a ulog ove partije na izborima. Sigurno je da u tekućoj kampanji DS neće žaliti radikale, kao što to ni obrnuto neće biti slučaj. U odnosu na DSS, DS će verovatno zauzeti priličnu i jasnu distancu, dok bi prema LDP-u, zarad eventualne postizborne saradnje, DS trebalo da zauzme stav koji bi prevazišao makar personalno-kadrovske animozitete. U cilju poboljšanja izgleda za uspeh, demokrate su oformile koaliciju sa strankama za koje su sasvim realno pretpostavile da im mogu biti saveznici. Koaliciono udruživanje pod žuto-plavom zastavom DS-a, a što ne reći - i zastavom EU, demokratama otvara prostor za polarizaciju javnog mnjenja, smanjuje rasipanje evroreformskih birača, dok manjim partnerima garantuje opstanak na uvek turbulentnoj srpskoj političkoj sceni. Doduše, koalicija DS-a, G17 plusa, LSV-a, SPO-a i Ljajićevog SDP-a, pored navedinih dobitaka nudi pregršt zanimljivog i živopisnog materijala za njene političke protivnike. U interpretaciji političke konkurencije, dijapazon osporavanja može se kretati od državotvorne neozbiljnosti i izdaje sve do ličnog nemorala, korupcije i političkog konvertitstva.

Sve u svemu, za DS i partnere, ovi su izbori „biti ili ne biti“, oni su test autoriteta i kredibiliteta evroreformskog političkog projekta u jednom složenom i delikatnom istorijsko-političkom trenutku.

DSS i NS – još uvek politički stožer ili moralni kritičar evroreformizma odnosno radikalizma?

Četvorogodišnjim premijerskim stažom, Vojislav Koštunica je dokazao da je nešto značajno više od spoja „engleske kraljice i Zorana Lilića“, kako ga je svojevremeno precizno i duhovito opisao Đorđe Vukadinović, u vreme dok je lider DSS-a bio predsednik danas gotovo zaboravljene SRJ.

Koštuničin pomak od načelnog i moralno doslednog političara ka odlučnom real-političkom pragmatisti donekle je vidljiv i u njegovom gestu raspuštanja svoje druge Vlade. Videvši da sa DS-om nema zajednički jezik oko Kosova i oko EU, a imajući u vidu još uvek prisutan emotivni naboj zbog gubitka južne pokrajine i negativan stav većeg dela građanstva prema Zapadu, lider DSS-a uveo je zemlju u izborni proces. U tekuću izbornu trku Koštunica ulazi u koaliciji s NS-om Velimira Ilića, s kojom deli istovetna politička uverenja i, očigledno, mnoge životne svetonazore.

Narodnjački otklon od DS-a i G17 plusa po pitanju Kosova i EU integracija dovoljno je dubok i realan da niko ne treba da pomišlja da je krah Vlade proizvod puke idiosinkrazije njenog premijera. U izboru između EU i real-politički tvrdog stava po pitanju odbrane državnih i nacionalnih interesa Srba i Srbije na KiM, narodnjačka koalicija izabrala je i sprema se da vatreno zastupa ono drugo. Priča o EU izmeštena je u drugi plan, upravo zbog toga što dalje intergracije neminovno vode k nužnosti usaglašavanja u ovom trenutku nepomirljivih suprotnosti – kosovske politike EU i ključnih zemalja Zapada i kosovsko-metohijske politike države Srbije. Pritom, realno je pretpostaviti da će, u duhu stare poslovice, važiti stav „da neće breg ići k Muhamedu, već Muhamed bregu.“, tj. da EU neće menjati kosovsku politiku zbog Srbije, već će od Srbije tražiti da svoj kosovsko-metohijski zavet preformuliše prema zamisli EU-geostratega, pod pretpostavkom da Srbija u dogledno vreme odluči da se priključi EU.

Svestan realne razlike između evropske i srpske politike o Kosovu i Metohiji, Koštunica će direktno i bez ikakvog zazora osporavati politiku paralelnog koloseka koju brani DS i kroz takav medijsko-politički gest pridobijaće glasače čije su političke preference takve da nisu spremni da žrtvuju KiM zarad ubrzanog puta u EU.

U širenju duha skepse prema EU i osporavanju svetske nepravde koja se nadvila nad Srbijom, Koštunica će imati jakog i za takav poduhvat uvek motivisanog saveznika u liku SRS-a. Za pretpostaviti je, takođe, da će aktuelna ali i važna politička bliskost između SRS-a i narodnjaka pacifikovati njihove ne baš sjajne odnose u javno-političkom polju. Duh uzdržanosti od prekomernih izliva retoričke agresije može biti i najava za eventualnu postizbornu saradnju ove dve stranke. No, o tome kad dođe vreme. Ipak, kada je reč o tome „ko je ko i ko je šta“ na političkoj sceni Srbije, treba ukazati i na ono što bi se moglo smatrati ulogom narodnjaka u tekućim izborima.

Iz novoustanovljenog rasporeda političkih snaga i trendova u javnom mnjenju, jasno je da Koštunica i saveznik mu Velimir Ilić biju bitku za opstanak na mestu nosioca kontrolnog paketa u formiranju buduće vlade. Za tako nešto potrebno im je da osvoje onoliko koliko su osvojili pre nešto više od godinu dana, ili koji procenat manje ili više. Svaki rezultat koji bi bio ispod desetak posto, čak i famoznih Ilićevih sedam i po posto iz predsedničke kampanje, narodnjake čini zrelim za sticanje statusa moralnih kritičara evroreformizma odnosno radikalizma, u zavisnosti toga koja od dve opcije prevlada.

Povratak u „Koštuničino doba političke nevinosti“ neće biti sprečen ponavljanjem principa DSS-ovske politike o KiM, žestokom kritikom dojučerašnjih koalicionih partnera, neizmeničnim ignorisanjem ili satanizovanjem LDP-a, odnosno privremenim, politikantski vođenim, medijsko-političkim primirjem sa SRS-om i SPS-om.

Za politički dobitak koji garantuje opstanak na stožernom mestu u srpskoj politici, potrebno je više i od kosovskometohijske državotvorne epike, moralističkog zgražavanja nad nepravdama koje SAD čine u svetu, od otklona prema globalističkoj consumer culture i lojalnosti svetim uzusima tradicije. Rečju, načelnoj i odlučnoj politici državnog razloga, kakvu dosledno i hrabro zastupa DSS, potreban je kako medijski efektno predstavljen ekonomski plan za slučaj izvesne nove anti-EU geopolitičke orijentacije, tako i lansiranje još neke, sudski lako dokazive, afere u kojoj se pominje neki od mangupa iz evroreformskih redova. Narodu, kao što je već rečeno, treba i hleba i pravde, a da bi vas narod podržao kao nosioca svoje volje, valja nekad konkretno izaći u susret njegovim očekivanjima.

SPS – pukovnici ili pokojnici ? 

Po smrknutim licima drugova lidera SPS-a na konferenciji za štampu po raspisivanju izbora jasno je da ovoj partiji ne odgovaraju vanredni parlamentarni izbori. Socijalisti su, nakon Mrkonjićevih šest i po posto u predsedničkoj kampanji taman prebrinuli muku s političkom relevantnošću i krenuli da postepeno konsoliduju partiju, praveći politički korisno savezništvo s PUPS-om Jovana Krkobabića i još nekim manjim nevladinim organizacijama sklonim da podrže novi (stari) SPS.

Razlog za tvrdnju da su socijalistima izbori pali u zao čas treba tražiti u činjenici da stranka još uvek nije do kraja definisala svoju političku agendu. S jedne strane postoji, najblaže rečeno, snažno koketiranje sa simbolikom i politikom Slobodana Miloševića, i to po pitanju državnih i nacionalnih tema i dilema, dok s druge strane, pak, postoji nesumnjiva potreba da se stranka reformiše i preraste u savremenu evropsku socijaldemokratsku partiju za koju, s obzirom na permanentnu krizu na srpskoj levici poslednjih godina, postoji značajan prostor na političkoj sceni. Ovo drugo, po defaultu , uključuje značajnu dozu evroreformizma, a samim tim i raskid s Miloševićem kao simbolom partije, s reakcionarnom retorikom u odnosu na imperative tranzicije i otvoreno napuštanje geopolitičkih uzusa koje je SPS zastupao devedesetih.

U ovom delikatnom trenutku, jasno opredeljivanje u pravcu radikalnog odstupanja od Miloševićevog nasleđa nije moguće zato što ono znači veliki rizik koji bi teško mogli da prežive i mnogo jači igrači na političkoj sceni Srbije. Rizik gubitka lojalnih glasača je isuviše očigledan tako da svaka dublja ideološka transformacija znači smanjivanje uticaja u javnom mnjenju. U prilog odlaganju radikalnih reformi političke agende SPS-a idu i potonji nastupi u javnosti njenih čelnika koji su prožeti naglašenim opravdanjem za Miloševićevu politiku na KiM-u.

Stoga, da se pretpostaviti da će na predstojećim izborima, deklarativno gledano, socijalisti ponuditi svoju verziju kosovskometohijske epike, uz dodatak u vidu alibi priče za Miloševićevu politiku, nekoliko antikapitalističkih proklamacija, ponešto pijeteta prema vremenu socijalizma i svega još po koju doskočicu na ime političkih ili moralnih slabosti liberalno-demokratskih heroja tranzicije.

No, uprkos političkom raskršću koje se kao zla kob pred svake izbore pojavi kao ozbiljan problem za stranku, SPS-u su se dogodile barem dve povoljne stvari. Prva je oličena kroz dolazak na listu PUPS-a i stranke Dragana Markovića Palme, što znači značajan broj sigurnih glasova u sredinama u kojima ove partije imaju uporište i podršku, što značajno može uticati na izglede SPS-a da preskoči ne tako mali izborni prag od pet odsto. Druga važna predstojeća okolnost je formiranje buduće vlade, koja, po nekim kalkulacijama, neće moći da se formira bilo bez učešća, bilo bez podrške Dačićevih socijalista. Ovo poslednje snažno motiviše i rukovodstvo, članstvo i koalicione partnere. Uostalom, niko bolje od SPS-a ne zna da ništa u real-politici nije tako lepo i uzvišeno kao kad „od vas zavisi“.

Nakon izbora odnos političkih snaga može biti takav da upravo SPS svojim stavom prelomi hoće li Srbija nastaviti svoj hod po mukama evroreformizma, ili će pak izabrati odlučnu, ali i veoma neizvesnu stazu konfrontacije sa Zapadom, i to zarad eventualne istorijske šanse u slučaju promene konstelacije geopolitičke moći, kada jednog lepog dana Srbija ispostavi legitimne zahteve u odnosu na Kosovo i Metohiju.

Pre nego što SPS testira svoj koalicioni kapacitet potrebno je da preskoči ne baš mali izborni cenzus. U medijsko-političkim okolnostima gde će doći do polarizacije javnog mnjenja, u okolnostima u kojima je za očekivati frontalni sudar DS-a i SRS-a, a gde svoju šansu traži i DSS, ali i ambiciozni LDP, socijalisti i njihovi saveznici moraju dati sve od sebe ne bi li došli do željenih i preko potrebnih pet odsto. Ako ne uspeju, biće politički pokojnici, a ako, pak, to uspeju, nije isključeno da budu politički pukovnici.

LDP - uspon ili pad evroatlantizma? 

Verovatno s velikim zadovoljstvom, nove izbore dočekala je ambiciozna, odlučna i često ne malo pretenciozna Liberalno demokratska partija. Iako potonja Koštuničina abdikacija nije proizvod političke snage LDP-a, a još manje Koštuničine želje da odustane od svojih ideološko-političkih nauma, u delu javnosti koji odobrava političke stavove liberalnih demokrata, kraj vlade shvata se kao krucijalni dokaz da je lider DSS-a antievropski orijentisan političar iz čega se formira LDP osećanje moralne, političke i svake druge satisfakcije. No, razvrgnuće kohabitacije DSS-a I DS-a, ma koliko davalo razloga trenutnoj LDP euforiji, nipošto nije adut ove partije u izbornoj trci. Dalja eksploatacija motiva o raspadu vlade od strane nekog trećeg, u ovom slučaju ne donosi ništa značajno. Na predstojećim izborima LDP će nastupiti s manje više poznatom političko-ekonomskom i socijalnom platformom.

Snažno zalaganje za novu politiku prema Kosovu, što će reći spremnost na njegovo priznanje s mnoštvom „ali“ koja nisu daleko od slova i duha Ahtisarijevog plana, žestoka kritika nemoći vlasti da isporuče preostale optužene pred Haškim tribunalom, zahtev za još brže priključenje EU i politika regionalne stabilnosti, reforma službi bezbednosti i pravosuđa, reafirmacija priče o NATO-u kao savezniku Srbije, povika na jednog i najbogatijeg srpskog tajkuna, još značanija liberalizacija ekonomskih tokova, ponešto od savremenih političkih trendova, tipa - poštovanje prava seksualnih manjina, ili pozitivna diskriminacija, isticanje antiklerikalizma i ponešto od agresivnog ateizma, jesu vrednosti iza kojih stoji ova stranka, čisto da se naglase pravci njihove politike.

Cinici bi rekli da LDP sa svojim programom može dobiti na izborima u zapadnim ambasadama i lokalnim podružnicama svetskih NVO u Srbiji. Ono što bi cinici rekli nesumnjivo je tačno. Ali s onu stranu cinika, u onome što LDP priča ima dosta političkog realizma koji je pokatkad zatrpan zaglušujućom bukom koju emituje agresivan i često ishitren medijski nastup ove partije. Konkretno, ako bi evrointegracije postavili kao neprikosnoveni politički cilj, teško je održivo da srpska i evropska politika o KiM-u mogu biti dijametralno različite. Naprotiv, one se mogu približiti jedino uz modifikaciju aktuelne srpske politike. Uz to, ako je uslov saradnja s Hagom, onda bi saradnja Srbije s Hagom morala biti završena barem hapšenjem generala Mladića, baš kao što je to bio slučaj i sa Hrvatskom, hapšenjem generala Gotovine. I najzad, ako su sve zemlje srednje i istočne Evrope aktuelne članice EU prethodno ušle u NATO, ne postoji racionalan razlog da bi Srbija trebalo da se nada da će biti poseban slučaj, odnosno slučaj u kome bi pri evroatlanskim integracijama otpalo ono atlanski a ostalo samo evro, i to zbog navodno opšte averzije prema NATO-u, a sklonosti ka EU.

Rečju, LDP nam verovatno vrlo namerno govori šta Srbija treba da čini da bi postala deo EU. Da budem jasan, LDP govori ono što mnogi u evroreformskom bloku prećutkuju iz taktičkih razloga. No, ma koliko iskrenost bila vrlina po sebi, teško da to može biti u sumornim realnostima političkog života.

U svetu politike, posebno u kampanjama, uvek se postavlja pitanje o kredibilitetu onoga ko istine zbori javno. U tom pogledu, LDP u najmanju ruku ne stoji ružičasto. Još uvek u javnosti postoji previše sumnji u pogledu moralnosti njenih čelnika da bi, uprkos istini koju saopštavaju, dobili značajniju podršku. Uz to, način na koji se te istine saopštavaju često je suviše napadan i euforičan, neretko hipernarcističan i netaktičan, pa se lako stiče utisak da članovi LDP-a sebe smatraju intelektualno i moralno superiornim u trenucima kada srpskom javnom mnjenju serviraju gomilu gorkih istorijskih pilula. Mešavina istine, euforije, narcizma i moralnih sumnjičenja, ma kako marketinški vešto bila upakovana, teško da može napraviti značajan proboj u biračkom telu. Jovanovićevoj stranci ostanak na pet odsto, uz mogući rast za neka dva-tri procenta, može garantovati važnu ulogu na političkoj sceni. I njima, kao i SPS-u, u slučaju lošeg rezulata narodnjaka, može biti dodeljen status stranke od koje zavisi u kom će se pravcu razvijati Srbija. Ipak, pre toga, treba testirati snagu politike LDP-a u biračkom telu. Svaki rezulat iznad pet odsto dokaz je uspona ideologije evroatlantizma u Srbiji, dok rezultat ispod pet odsto podrške predstavlja nesumnjiv udarac evroatlanskoj ideji u Srbiji. Međutim, i u slučaju kraha LDP-a na predstojećim izborima, ideologija koju LDP zastupa imaće pobornike u javnosti, možda samo politički manje ubedljivo, ali medijski i dalje vrlo glasno i jasno.

Sve u svemu, bez LDP-a teško da ćemo imati vladu stranaka koje se u javnosti deklarišu kao evroreformske. Uprkos snažnom uporištu u biračkom telu, kao i dugoj, efektnoj i skupoj kampanji koju će DS zasigurno voditi, nije verovatno pretpostaviti da će samostalno stići do broja od 126 poslanika, koliko je potrebno za političku većinu. Ova pretpostavka vrlo verovatno važi čak i ukoliko se na konto osvojenih poslanika DS-a uračunaju i poslanički mandati manjinskih stranaka. Dakle, LDP figurira kao politički saveznik prvog reda, posebno u svetlu velikog udaljavanja DS-a i DSS-a, ali i u svetlu preporuka koje će, u pravi čas, sigurno stići od zapadnih prijatelja i saveznika.

Važnije od puke distribucije političke moći je i saznanje da bez realizacije nekih ciljeva LDP-a nema napretka u procesu evrointegracija. LDP-ova politika je svojevrsna merna jedinica za očekivanja koje od srpske političke elite imaju politički krugovi na Zapadu. Zbog toga svako ko veruje u „Srbiju na Zapadu“ ima zaista lak izbor.

Umesto zaključka

U stvarima tako neizvesnim i važnim kakve su političke, teško je, a u isti mah i neodgovorno, unapred davati zaključke. Valja biti zagledan u činjenice i njihovu logiku i postupno donositi što nespornije zaključke, a mašti retko šta pustiti na volju.

U duhu izrečenog intelektualnog dictuma, valja primetiti da nas čeka velika proizvodnja politike u svakodnevici. Borba među strankama biće žestoka, bespoštedna i sirova. Niko tu nije nevin i niko nikome neće praštati. Stranke će do poslednjeg trenutka gledati isključivo na sebe. Svaki izliv političkog ne-egoizma biće shvaćen samo taktički, a ne supstancijalno, kao i mnogo puta do sada. Dakle, samo zbog povećanja šansi u kampanji, a ne zbog autentične potrebe za saradnjom i stvaranjem klime dobrih odnosa među akterima ili, pak, zbog smirivanja tenzija u društvu. U očima naroda, svaki od političkih aktera gotovo da je izgubio bilo kakav moralni, politički i svaki drugi popust. Biraće se, po svoj prilici, oni koji su „najmanje loši“.

Doduše, kao što je to slučaj sa strankama i njihovim liderima, i sam narod nije u potpunosti politički nevin. Jedan njegov deo je možda naivan i podložan zavodljivoj retorici, dok je veći deo sigurno skeptičan i nepoverljiv, pre svega prema velikim istorijsko-političkim pričama prožetim dobrim namerama autora i interpretatora, često lišenih konkretnog i proverivog rezultata.