Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Politički život

   

 

Marinko M. Vučinić

SRBIJA – I EVROPA I RUSIJA

U medijskim i političkim borbama koje se nesmanjenom žestinom i istom takvom isključivošću neprestano vode u našoj javnosti predstavnici građanskih političkih grupacija i stranaka i tzv. nezavisni intelektualci uvek imaju pri ruci podobnu ideološku matricu koju u nedogled ponavljaju u svakoj zgodnoj prilici. To je svojevrsni ideološki perpetuum mobile, okreće se uvek u istom smeru i služi istoj političkoj i ideološkoj svrsi.

U protekloj godini imali smo nekoliko prepoznatljivih matrica spremnih da se iskoriste za vođenje bespoštednih političkih i ideoloških kampanja o Srbiji kao tamnom vilajetu, crnoj rupi i najnesrećnijoj zemlji u Evropi. Prvo smo mesecima slušali o restauraciji starog socijalističkog režima i povratku u devedesete, onda su usledile već dobro poznate tvrdnje o nesposobnosti i nespremnosti Srbije da se suoči sa prošlošću i osudom ratnih zločina počinjenih u ime srpskog naroda. Tvrdnja o endemskoj nedoraslosti za modernizaciju već je stalna tema, kao i ocena o neizlečivoj autoritarnosti i primitivizmu srpskog naroda i njegovoj nesposobnosti da se zbog svog populizma i nacionalizma rezolutnije uključi u proces evropskih integracija.

U poslednjih nekoliko meseci u prvi plan je sve više izbijala tvrdnja o ubrzanoj fašizaciji Srbije i negiranju prava na slobodno mišljenje. Ideološka ocena o otvorenoj i sveprisutnoj fašizaciji u tumačenju ove građanske političke grupacije ne dovodi se u pitanje. Po njima, fašizam postaje dominantna odlika našeg ukupnog političkog i društvenog života. Međutim, i ova ideološka priča je brzo istrošena. Bilo je neophodno da se pronađe nova, do sada neizraubovana ideološka matrica i rigidna politička lozinka. I ona je nađena – u tvrdnji da u Srbiji sve više preovladava nastojanje da se pretvori u rusku guberniju. U okviru ove ideološke mantre Srbija se prikazuje kao zemlja koja se sprema da bez ikakvih uslova i zazora postane deo obnovljene ruske putinovske imperije.

Ova ideološka ofanziva nastupila je nakon političkih tekstova koji se bave stanjem u Rusiji i političkih diskvalifikacija koje su u velikoj meri sledile ocene plasirane u štampi i medijima vodećih zapadnih zemalja o tome da je predsednik Rusije Vladimir Putin ordinarni diktator, a da je savremena Rusija zemlja u kojoj se ne poštuju ljudska prava i elementarni demokratski principi.

U našoj javnosti, u poslednje vreme, izneto je sijaset ovakvih i sličnih političkih ocena, ali sada apsolutno preovlađuju stavovi da zvanična politika Srbije nastoji da od naše zemlje načini rusku guberniju, okrećući je sve više prema istoku. Čak se ide dotle da se tvrdi da se želi poništiti demokratija i poštovanje ljudskih prava u Srbiji, kako je to već učinjeno u Rusiji. Ko iole ima predstavu o srpsko-ruskim istorijskim i političkim odnosima, zna da su oni uvek bili veoma protivrečni i da se ne može govoriti o nekoj bratskoj idili. Zato je neophodno izbeći svaku slovenofilsku glorifikaciju ovih odnosa. Ne može se prihvatiti ni otvoreno nipodaštavanje ove velike i značajne zemlje, koja ima tešku i tragičnu istroriju, ali i izuzetna dostignuća u umetnosti i kulturi.

Nesumnjivi su politički i duhovni uticaji koje je Rusija imala u Srbiji. Međutim, govoriti danas o ubrzanoj rusifikaciji i gubernizaciji Srbije, kako to već čine predstavnici građanskih političkih i društvenih organizacija, neprihvatljivo je jer nema uporište u našem svakodnevnom društvenom životu. On je u potpunosti prožet zapadnom kulturom i civilizacijom, što je činjenica koju ne može da vidi samo onaj koji se rukovodi svojom ideološkom i političkom isključivošću.

Navešćemo nekoliko upečatljivih citata koji će najbolje ocrtati ovo stanovište o opasnosti da Srbija postane ruska gubernija, o kremljizaciji, kolonizaciji i putinizaciji Srbije. U svojim kolumnama i u radio - emisiji „Peščanik“ Nikola Samardžić iznosi: „Putinizacija Srbije odvija se istovetnom metodologijom. Ostaće, u međunarodnim odnosima, samo sporedan krak ruskog gasovoda, kao nova, musava gubernija. I, u svakom smislu, bez Kosova. Ovako ćemo biti neka smrdljiva ruska gubernija, ali bez Kosova i sa granicama koje ćemo zatvoriti i prema Kosovu i prema susedima. Otvorićemo samo vazdušni most prema Rusiji, kao što se održavao vazdušni most 1948. i 1949. između Zapadne Nemačke i zapadnog Berlina.“

Vojin Dimitrijević je nedavno govorio u istom tonu: „To vidite iz toga što recimo jedina zemlja za koju ste mogli da govorite da je bolja od vaše i da joj više pripadate nego svojoj zemlji bila je Rusija, Sovjetski Savez nekada, hteli smo da budemo republika u Sovjetskom Savezu, sad hoćemo da budemo gubernija. Prema tome, kada vi proglasite da ste više Rus nego Srbin, niko vam to ne stavlja na teret kao izdaju. To, voleti Ameriku više nego Srbiju, voleti više Francusku nego Srbiju, to je strašno, to je izdajnički, a voleti Rusiju više nije. Navikli smo na to, to traje od 1945. godine.“

I Mirjana Miočinović ne zaostaje u ocenama. „Preko Putina mi stvaramo konsenzus s najproblematičnijim idealima. Mi jednog stvarno notornog KGB-ovca, a u ovoj zemlji izgleda više niko ne zna šta je to KGB i kakvi tu ljudi rade i šta oni rade, dakle, preko jednog notornog KGB-ovca koji je uništio prve proplamsaje demokratije u zemlji koja u svojoj istoriji nije znala ni za šta drugo do za razne verzije ropstva – mi njega proglašavamo svojim spasiteljem. Mi njegovu aroganciju policajca, koji bez zazora guši slobodu i nemilice uništava neistomišljenike, dakle, tu aroganciju tumačimo kao dokaz vladarske snage. Mi njegovu ucenjivačku politiku uzimamo za veštinu vladanja.“

Ovakav isključivo ideološki pristup pitanju savremene Rusije ne karakteriše samo ove naše zastupnike građanskih i liberal-demokratskih ideja, već se uklapa u širi kontekst koji se može čuti u zapadnim liberalnim političkim i medijskim krugovima. Ovakav pristup nije bio u vreme demokratskog predsednika Rusije Borisa Jeljcina kada je Rusija doživela veliki politički i ekonomski slom, a pucanje tenkovima na ruski parlament nije tumačeno kao napad na principe demokratije i kršenje ljudskih prava. Činjenice govore da je do 2000. godine izneto iz Rusije blizu 500 milijardi dolara. Državni budžet je u to vreme iznosio 30 milijardi dolara. Od 1992. do 2000. godine prirodno smanjenje stanovništva dostiglo je 6,8 miliona ljudi. Tada je Jeljcin proglašavan za heroja ruske demokratije i slobode.

O ovom aspektu nedavne ruske političke istorije pisao je poznati ruski teoretičar Aleksandar Panarin: „Kriza 1998. godine označavala je da vladajući vrhovi društva nikako nisu bili zainteresovani za ekonomsku stabilnost Rusije u bilo kom njenom obliku – sovjetskom, antisovjetskom, liberalnom, postliberalnom i tome slično. Njima je i bila potrebna slaba i demoralisana Rusija. Kredo nove propagande je do krajnosti zgusnuti negativ. Liberalna propagandna sredstva masovnog informisanja obrušavaju se na nas svojim svakodnevnim negativnim reportažama i uveravaju nas da u prostoru 'ove' zemlje i kulture, u zoni obitavanja ovoga naroda, u principu ništa pozitivno, ni ohrabrujuće ne može da se dogodi.“

Najnoviji pokazatelji ukazuju nam na to da se savremena Rusija ponovo uzdigla do mesta koje joj u međunarodnim odnosima objektivno i pripada. Ona je danas zemlja čiji se glas mora slušati i uvažavati. Rusija danas ima 470 milijardi dolara deviznih rezervi u svetu, najveće devizne rezerve u njenoj istoriji, a treća je u svetu. Njen devizni dug je smanjen i iznosi 47 milijardi dolara. Stopa ekonomskog rasta je blizu 8 odsto i postala je zvanično osma privreda na svetu. Poboljšan je standard građana i smanjen broj siromašnih, iako je dosta rasprostranjeno siromaštvo i dalje najveći problem Rusije. Svi ovi podaci dovoljno jasno pokazuju zašto Putin uživa veliku podršku u Rusiji. Očigledno je da jaka država Rusija koja se vratila na međunarodnu scenu ne odgovara interesima SAD i vodećih zemalja zapadne Evrope, što ih ne ometa da ulažu kapital u ovu zemlju koja je i najveći trgovinski i poslovni partner upravo zemalja EU (bez obzira na to što u njoj nema demokratije, a krše se i masovno ljudska prava). Tek u snažnoj i ekonomski stabilizovanoj Rusiji može se odvijati proces dalje i dublje demokratizacije i liberalizacije ruskog društva. A to vreme neumitno dolazi.

Ideološka kampanja koja se odvija već duže vreme o tzv. gubernizaciji Srbije nema nikakvo uporište jer svi društveni i ekonomski pokazatelji jasno svedoče o tome da je Srbija pre svega okrenuta Zapadu. U EU izvozimo 56,8 odsto našeg izvoza, a odatle uvozimo 55,2 procenata. Uvoz iz Rusije za prvih devet meseci prošle godine iznosio je 14 odsto našeg ukupnog uvoza, a izvoz 4,6. Sadašnji povoljan odnos našeg naroda prema Rusiji rezultat je njenog principijelnog političkog stava u odbrani međunarodnog prava, i to u vreme rešavanja statusa Kosova. Pored istorijskih, društvenih i duhovnih veza iz naše prošlosti, ovo je jedan od svakako najznačajnijih razloga za naše „okretanje“ prema jedinom savezniku među velikim i uticajnim zemljama.

Iz ove činjenice izvlačiti dalekosežne ideološke ocene o boljševizaciji, putinizaciji i rusifikaciji Srbije spada u poznati ideološki arsenal naših pre svega neprincipijelnih političkih borbi i politikantskih kampanja, koje samo služe za pridobijanje političkih poena. Činjenica je da Srbija sada ima značajnog i uticajnog saveznika u sistemu međunarodnih odnosa, i to nakon gotovo dve decenije. Zar Srbija treba da se odrekne pomoći i podrške Rusije u Ujedinjenim nacijama kako bi naši liberalni demokrati mogli da kažu da Srbija ipak ima neke šanse da se primakne Evropi?

Naš odnos prema Rusiji je još jedan ozbiljan test političke zrelosti našeg naroda i svoditi ga na jednostrane i neargumentovane stavove o rusifikaciji i putinizaciji Srbije samo je izraz ideološki motivisanih ocena koje nemaju nikakvo utemeljenje u političkom i društvenom životu. Stanje demokratije i poštovanje ljudskih prava u Rusiji mnogo je složenije i slojevitije nego što se to može videti u stavovima naših liberalno demokratskih i građanskih ideologa. Reč je o velikoj zemlji, sa specifičnom političkom tradicijom i još složenijom kulturom, i zato rasprava o političkim odnosima u Rusiji mora biti mnogo promišljenija, argumentovanija i ozbiljnija od ponavljanja nekoliko oveštalih fraza. Ovu specifičnost političkog iskustva Rusije najbolje je nedavno izrazio Aleksandar Solženjicin: „Demokratija se ne može nasaditi kao poklopac. Ona može samo da raste kao što sve raste odozgo nagore. I mora pre svega da se razvija u malim prostranstvima.“

Ovo upozorenje, slično mišljenju Monteskjea o demokratiji koja se najbolje razvija na malim prostranstvima, svakako može važiti i za proces demokratizacije u Srbiji. Samo što mi već imamo veliku prednost u odnosu na Rusiju, mi smo mala zemlja u kojoj postoje svi uslovi da se snagom naše demokratske i liberalne opredeljenosti, ali i stvarnom i stalnom verom u demokratske ideale i načela razvije i stabilizuje demokratija. Evropa i Rusija samo nam mogu pomoći u ovom za naše građane i naš narod velikom i sudbonosnom civilizacijskom poduhvatu.

3. januar 2008. godine

 

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM