Vladimir Milutinović

Tabu pragmatizma

Neophodno pravljenje vlade od stranaka među kojima postoje “ideološke razlike” i izgledno spajanje dva pola srpske politike u jednoj instituciji ponovo su reaktivirale “moralna” pitanja naše političke scene. Sa raznih strana čuje se kako je to što se namerava nemoralno – Biljana Kovačević Vučo govori o moralnom posrnuću Borisa Tadića, Žarko Korać lamentira nad potpunim nedostatkom morala u srpskoj politici, Dragoljub Žarković sve to komentariše u tekstu “Moralistička zakuska”, a prva Srbija moguću vladu DS i SPS dočekuje naslovima “Kraj Srbije” i ocenama da se radi o izdaji volje biračkog tela itd. Tako se kao u nekom praznom hodu, pošto se već nekoliko nedelja ništa ne dešava, vidi oko čega se zaista vrti politika u Srbiji – oko morala. Međutim, nikada nismo mogli čuti da se neko od aktera zaista zainteresovao za moralna pitanja. Moral je tu vi še ekran na koji svako projektuje svoje ultimativne autoritarne želje. Ali, pošto je sasvim neprimereno te želje iskazati onako kako one zaista izgledaju – npr. ja hoću da budem na vlasti tako da svi moji konkurenti ne mogu ni da joj priđu – taj nalog želje prikazuje se kao moralni nalog. Budući da se kod morala radi o filozofskoj kategoriji, koja, dakle, ne spada u pozitivnu stvarnost kako se ona danas vidi, taj prostor ne pruža nikakav otpor željama, svako može da proizvede tačno onakav moralni sud kakav želi.

Argumentacija uvek ide ka istom cilju, da u zabranu onih koji su zaista moralni ostavi samo nas same i našu grupu. Što nas, barem na duže staze, jedine kvalifikuje da vršimo vlast u ovoj Srbiji. Za one koji ostaju izvan zabrana postoji jedno specifično ime: oni su pragmatični . Pragmatizam je ta loša navika koja korumpira političke subjekte. U našem slučaju pragmatizam je to što navodi Tadića da pravi vladu sa socijalistima, ili Dačića da pravi vladu sa Tadićem, to što Tadića tera da pominje nacionalno pomirenje. U poslednjem Peščaniku Žarko Korać to takođe naziva pragmatizmom, ali kaže (otprilike): “Pragmatizam je sredstvo, a ne cilj. Kada je neko pragmatičan, mene interesuje u kom cilju” pri čemu se podrazumeva da je cilj, naravno, moralni cilj, što Korać, čini mi se, i potvrđuje pominjući izručenja Hagu neposredno posle ovih primedbi. Na neki način, glavni problem u vezi srpske politike i javnosti koja je prati sastoji se upravo u ovoj zagonetki: pragmatizam nije samo sredstvo, nego i cilj. Moguće je biti pragmatičan, a da to nije u cilju potvrđivanja one moralne ekskluzivnosti sa početka. Osnovni smisao politike je da bude pragmatična.

Nedavno su na radiju govorili Srbi iz enklava na Kosovu. Kažu da su im glavni problemi nestanci struje, nemogućnost nalaženja posla i slabe plate. Poenta je da je jedini zadatak političara da im pomognu u rešavanju ovih problema. Da li oni treba da to rade u bilo kakvom moralnom cilju – bilo da je to cilj potvrđivanja njih samih kao jedinih moralnih subjekata ili kao moralnih subjekata uopšte, u odnosu na uobičajenu lošu predstavu o političarima? Naravno da ne. Oni naprosto treba da to urade jer je to njihov zadatak, to je svrha politike. Njihovo ponašanje tada bi se sasvim dobro moglo opisati kao pragmatičnost: upoznaju se sa problemom i počinju ga rešavati, kao pragmatični ljudi, ljudi okrenuti delovanju. Ali, ovakvi političari bi bili nelojalna konkurencija postojećim. Oni kažu, ne, ne možemo sada to da radimo jer izdajnici prete da unište sve u Srbiji, moramo se prethodno rešiti izdajnika, a izdajnici su nekako svi koji nisu iz tog uskog kruga koji govori. I tako, onaj narod koji pristane na ovu igru, stalno će trošiti svoje snage u međusobnom ratu za račun određene političke grupe, a poslovi će čekati neko bolje vreme koje nikad neće doći.

Zanimljivo je da se ova tabuizacija pragmatizma ne nameće samo iz političkih krugova. Naši intelektualci, mislim, smatraju da je njihova prvenstvena uloga da, budući da su moralna savest društva, obnavljaju uslove ove tabuizacije. Na primer, osnovna razlika između LDP koji ima javnu i aktivnu intelektualnu podršku i DS koji je nema u tolikoj meri, je upravo u tome: DS je pragmatizovan, pragmatizmom korumpiran LDP. Nasuprot tome, uloga LDP je da bude moralna savest DS i celog društva. Evo kako se to vidi u poslednjoj kolumni Teofila Pančića “Plakanje je zdravo”. Teofil tu uvodi podelu “mi” i “oni”: mi koji smo plakali za Đinđićem i oni koji su plakali za Miloševićem. I kaže kako “mi” i “oni” nikako nismo isto. Međutim, dodaje dalje Teofil, oni su nama sada potrebni isto kao što smo i mi njima jer treba napraviti “proevropsku” vladu. “Mi” smo spremni da im oprostimo i da ih pragmatično prihvatimo jer su nam potrebni, međutim “oni” to ne vide tako: oni misle da su oni ti koji imaju šta da opraštaju. I sad, kaže Teofil: “Da li to znači da je to sukob dveju podjednako narcistički samodefinisanih pozicija, a da je ‘istina negde na zlatnoj sredini'”? i odgovara: “Naravno da ne, to je puko koješta, razume se da smo mi u pravu da mi predstavljamo bolje lice Srbije itd. Teofil čak dodaje da oni mogu tačku po tačku da dokažu da je to tako (verujem da to dokazivanje u krugu gde se Teofil kreće ide sasvim jednostavno, sve što bilo ko kaže uzima se kao konačan dokaz da je to tako.) Problem koji ja ovde vidim, ne tiče se toga što Teofil misli da istina može biti samo jedna, to mislim i ja, nego je zanimljiv način na koji je Teofil postavio ovu scenu. Ko smo to “mi”? To svakako nije Tadić koji se u istoj nedelji naziva moralno izvitoperenim glupakom od strane istih ljudi sa kojima se Teofil slaže, to nije ni DS koji se prikazuje kao preduzeće koje ne sme da siđe sa vlasti, nego je to upravo taj uski krug oko LDP, Peščanika itd. Ali, zašto je tome krugu onda uopšte potreban SPS? Jel' to LDP pravi vladu sa SPS? Naravno da ne, ali čak i kada DS pravi vladu sa SPS, on to zaista ne čini iz prostog razloga što korumpirani, pragmatični DS ne može ništa da čini, kao legitimni moralni agenti kod nas se u Srbiji javljaju samo, dakle, LDP i SPS, pri čemu se zna da su “oni” nečista strana. Pri tom, naravno, nikakva sredina tu ne postoji. I tu je ta prava tajna naše politike, sva ta pragmatična većina stavljena je u poziciju homo sacer-a , suvišnih ljudi koji nisu dorasli da se njihov glas čuje u toj moralističkoj titanskoj borbi.

Da ne govorimo o tome da bi ta pragmatična većina mogla da i moralne norme shvati tako da njihova primena ne izdvaja nijednu od rivalskih grupa, a da vodi pravoj obnovi društvenih veza. Bojim se da se to neće dogoditi sve dok se pragmatizam ne prestane tretirati kao untouchable pojam, kao onaj krucijalni argument koji pokazuje da je neko izašao iz dozvoljenih moralnih okvira. Pogledajte u Vujakliji ili bilo gde, ta reč uopšte nema značenje nečega moralno nedozvoljenog – ono što od tog pojma čini nešto moralno nedozvoljeno je isključivo sam na š autoritarni politički apriori.