Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Politički život

 

 

Vladimir Milutinović

Suočavanje sa realnošću

Po frekvenciji pominjanja sintagme iz naslova ovog teksta može se zaključiti da je suočavanje sa realnošću glavni problem Srbije. Barem deo javne scene smatra da je ovo suočavanje nužan i efikasan način da se u Srbiji nešto promeni. I zaista, suočavanje sa relanošću ne može biti nešto nebitno, samo je pitanje da li pod suočavanjem sa realnošću svi podrazumevaju istu stvar.

Postoji jedno uvreženo mišljenje za koje je primer suočavanja sa realnošću priznavanje činjenice da Kosovo nije Srbija. Nedavno ga je demonstrirao i Vladimir Arsenijević u tekstu upravo takvog naslova: “Kosovo (ni)je Srbija” u kome je pokušano suočavanje sa realnošću direktnom negacijom zvanične parole sa nedavnog mitinga. Međutim, pitanje je da li je baš ta vrsta suočavanja sa realnošću ono što nam je potrebno. Kada se pogleda Arsenijevićev tekst (a on u tome nipošto nije usamljen nego samo ponavlja jednu matricu, npr. Sonja Biserko je takođe nedavno tražila “racionalno suočavanje sa realnošću”) onda se može zaključiti da je tok ovog suočavanja otprilike ovakav: naizgled, treba se suočiti samo sa prostim činjenicama, na Kosovu je strana administracija, albanska strana proglasila je nezavisnost itd. Teško da bilo ko ovo nije već uradio. Ovde je važno nešto drugo: nekako bi trebalo (preskačući čuvenu Hjumovu provaliju između “jeste” i “treba” iskaza) iz tih činjenica zaključiti da to stanje, koje je u činjeničkom smislu nesporno, treba priznati i u normativnom smislu, odnosno, odustati od težnje da se to stanje dovodi u pitanje. I tu se otvara prvi problem sa ovim mišljenjem. Ono pokušava da stvar prikaže tako kao da ova provalija ne postoji i da je suočavanje sa prvom činjenicom isto što i prihvatanje drugog stava. Zbog toga su argumenti koji se navode u prilog ovog prelaza izrazito nemarno saopšteni. Arsenijević navodi dva: da se većinsko stanovništvo neke teritorije izjasnilo za nezavisnost i da se tako popravljaju odnosi sa susedima i izlazi iz samoće. Oba ova argumenta su otvoreno nekonkluzivna; na primer, oba su postojala u slučaju bivše Krajine, pa niko nije pozivao Hrvatsku da se suoči sa realnošću.

Međutim, verovatno zbog toga da bi sam tekst bio pitkiji, Arsenijević ne spominje dva dalja argumenta koji se ovde podrazumevaju. Najpre, racionalni argument kaže da ne bi trebalo težiti promeni ove realnosti jer postoji velika nesrazmera u snazi: mi smo mali i nejaki, a oni (Amerika, Zapad) presnažni. Naravno da ni ovaj argument nije konkluzivan jer u nekim stvarima, koje su povezane sa moralnim razlozima, snaga prestaje da bude toliko bitna. Ako smatrate da ste moralno u pravu, onda bi trebalo da prevaziđete strah od jačeg protivnika, osobito ako ne planirate da silom promenite neku nepovoljnu realnost, nego samo argumentima. Ali, ovde dolazimo do daljeg koraka u suočavanju sa realnošću: srpska strana ne može se nadati pobedi u ovoj moralnoj borbi, jer je ona, zbog zločina (“suočavanje sa prošlošću”) koje je ranije počinila, izgubila pravo da bude moralni subjekt. Tako dolazimo do prave formulacije ovog suočavanja sa realnošću: submission ili potčinjavanje, odustajanje od svake težnje ili prava na suprotstavljanje. Ovde se treba suočiti sa time da u našem slučaju ne postoji nikakva moralna autonomija, nikakva subjektivnost. Sada je pitanje: da li je ovo realnost? – ili samo izraz potreba da strana koja se suprotstavlja bude prikazana kao lišena svakog prava da to čini? Ono što je za mene u svemu najspornije jeste način na koji je ovo potčinjavanje prikazano. Onaj koji ne pristaje na njega opisuje se kao nerazuman, kao onaj koji se opire zdravom razumu, koji ima ogromni poremećaj percepcije i rezonovanja, kome nedostaju dosluh sa realnošću i racionalnost.

Ako je naš prikaz do sada tačan, onda bi se ovde trebalo suočiti upravo sa realnošću ovog načina mišljenja koje nešto u stvari negativno, kao što je gubljenje (nedostatak) moralnog statusa, prikazuje kao uslov racionalnosti. Ova kaskada zaključivanja – pristanak na nasiljem stvorenu realnost, uviđanje vlastite slabosti, oduzimanje statusa moralnog subjekta – nema svoj razlog u nekoj realnosti, već je, sasvim obrnuto, ona način na koji realnost treba pripremiti da bi se omogućilo da zapadne zemlje mogu sprovoditi autoritarnu volju prema Srbiji, jer jedino u slučaju ispunjavanja ova tri uslova ta volja neće naići na otpor ili će taj otpor moći biti prikazan kao nelegitiman. Ovde bi se zastupnici ovog načina mišljenja verovatno pobunili: Zar srpske snage nisu činile zločine? Zar Kosovo nije već 8 godina izvan faktičkog suvereniteta Srbije? Sve je to, naravno, tačno, ali iz tih činjenica ne sledi, pogotovu ne prosto na osnovu zdravog razuma, bilo šta od političkih akcija koje se zahtevaju. Na neku realnost može se reagovati na različite načine, a o zločinima se može govoriti u cilju obnavljanja zajednice, a ne u cilju njenog potčinjavanja.

I time dolazimo do toga da je neko drugo suočavanje sa realnošću zaista glavni problem Srbije. Počeli smo od toga da deo javnosti traži suočavanje sa prostim činjenicama koje ne zahteva nikakav poseban napor. Nešto je drugačije sa suočavanjem sa vlastitom autoritarnošću. A pravo suočavanje sa realnošću bi se sastojalo u napuštanju ovog načina mišljenja, u odustajanju od prakse prekrivanja prave realnosti realnošću koju stvaraju autoritarne potrebe. Nama je kao društvu sigurno potrebno suočavanje sa realnošću, i na nivou činjenica i na ovom nivou odustajanja od partikularnosti, strančarenja. Prvi uslov za sve to je odustajanje od stava da je jedino naše mišljenje izraz svega normalnog, racionalnog i zdravog.

 

 

 
 
Copyright by NSPM