Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Politički život

   

 

Vladimir Milutinović

Radikalna logika

Slavoj Žižek stalno ponavlja priču o Balkanu koji se stalno pomera na imaginarnoj mapi zavisno od toga ko je taj ko određuje gde počinje Balkan, pa je za Slovence Hrvatska Balkan, za Hrvate Srbija, a za Srbe Albanci i Albanija, eventualno Bugarska. Ove mape nemaju veze sa realnošću nego sa željom da se ono što se kod sebe ne želi primetiti, ono loše za koje tvrdimo da ga kod nas nema, izmesti u susedstvo. Na taj način, na primer, Srbija, postaje mesto na kome se sakuplja ideološko negativno Evrope. Budući nepoznata i mala, ona se tome ne opire, pa čak ponekad i voljno igra ulogu koja joj je dodeljena.

Međutim, ni samo srpsko društvo nije pošteđeno ovog mehanizma. U okviru njega, a vezano za nedavne događaje, mladi demonstranti su to mesto koje nesvesno služi kao nastavak politike drugim sredstvima. I to sasvim specifične politike.

Naravno, govorim o nasilnim demonstracijama pre i posle mitinga o Kosovu, koje su za našu javnost i političare imale karakteristike pravog rašomona . Da li su demonstranti demokratski iskazivali protest i spašavali obraz Srbije pokazujući da Srbija neće mirno da trpi nepravdu? Ili su rapidno narušavali ugled Srbije?

Nije nikakvo čudo da su demonstranti dobili podršku radikala i narodnjaka. Naime, ono što su demonstranti radili samo je naličje onoga što skoro svi govore u poslednje vreme. Jer, ako kažete da se nad Srbijom vrši gola nepravda, da pobeđuje politika sile, onda ste situaciju između Srbije i dela sveta opisali kao ispražnjenu od mirovne logike. Dakle, ako Amerikanci ili Slovenci razumeju samo silu, onda im pokažimo silu. „Huligani“ ovde nisu incident koji nastaje samo zahvaljujući njihovim sklonostima ka tuči, nego nastavak politike, njen pouzdan detektor.

Paljenje ambasade, razbijanje izloga, obično se kritikuje načelno kao izbor nasilja umesto mirnog dijaloga (na primer, generalni sekretar Saveta Evrope Dejvis) ili kao nešto što nema instrumentalnu vrednost, čime se ne postiže nikakav pozitivan cilj. Međutim, obe ove stvari nisu ni smisao demonstracija i nevažne su u ovom slučaju. Demonstranti sasvim eksplicitno sebe tumače kao spasioce obraza nacije, a tako ih tumače i drugi, kako Tomislav Nikolić kaže: „Zar je Zapad očekivao da će Srbi mirno gledati kako nam otimaju Kosovo i Metohiju?“. A, sa druge strane, oni u ovom važnom poslu odmenjuju državu. Opet Nikolić: „Oni jasno vide da je država nemoćna “.

Time se pokreće specifična dijalektika. Demonstranti istovremeno daju podršku vlasti, jer deluju u skladu sa njenim tumačenjem situacije, i implicitno je kritikuju, dajući povoda za komentare da je vlast nemoćna i da oni moraju da urade njen posao. Međutim, čak ni to tumačenje nije dovoljno. Demonstranti odmenjuju državu u poslu za koji je ona suštinski nesposobna, jer, iako je zamislivo da se pokrene rat za ponovno ovladavanje Kosovom, nezamislivo je da država pali strane ambasade i razbija izloge. Na taj način, iako se dobija radikalizacija stvari i naizgled se podiže cena „nemoralnih i nepravnih“ postupaka druge strane – sama državna logika dovodi se u pitanje. Drugim rečima, država ovde, zarad jednog specifičnog cilja, suspenduje sebe samu, upuštajući se u veoma rizičan posao.

Kada se samovoljnoj sili daje da radi poslove države pod implikacijom da je stanje takvo da državu kao takvu, kao instituciju mira, treba suspendovati, onda se sigurno nešto bitno menja, a ne samo postižu neki kratkoročni ciljevi. Ovaj isti obrt vidi se u skoro kompulzivnom zazivanju vanrednog stanja od strane radikala čim se makar i malo približe vlasti. To je naprosto zato što je celokupna politika radikala zasnovana na ovoj zameni države nečim drugim. Nečim što neće biti pod ograničenjima koja ima država. Tako, kada T. Nikolić pita „Šta će država da uradi?“, za njega je legitiman samo onaj odgovor koji zaoštrava odnose sa Zapadom, započinjući ovu logiku uzvraćanja na sve što su oni nama uradili. Usput se na taj način potpuno delegitimizuje i briše politika DS, kao stranke koja nije za rat sa svetom.

Pošto je ova radikalna logika tako popularna znači da u njoj ipak nešto ima. Zapad zaista tretira Srbiju na bezobziran način, postoji veliko iskušenje da se na to reaguje na način koji će biti primećen, prepuštanje politike „narodu“ predstavlja ritual kroz koji se političari peru za gubitke, jer se normalnom politikom oni nisu mogli sprečiti, itd. Međutim, ono što je sada bitno je da osim ove logike postoji i druga logika i da ona mora biti dominantna, a to je očuvanje logike države. To, dakle, nije samo briga za izloge i građanski mir.

Ako nastavimo ovako, svako ko kupuje neku stranu robu ili se trudi oko politike koja uključuje stavove i govor postaće sumnjiv. A onda će se jasno videti mane izabrane logike. Sada je stanje takvo da izgleda kao da je na nedavnim predsedničkim izborima pobedio Nikolić, a svakako izgleda tako kao da nije pobedio Tadić, jer je trenutna politika države u skladu sa politikom prvog.

Ali, ta politika ima u sebi svoj problem.

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM