Vladimir Milutinović

Ideologija u čistom obliku

U svojoj osnovi, ideologija je neka vrsta krstaškog rata protiv realnosti. Tu ne mislim na realnost imovinskih karti, naloga iz inostranstva, partijskih i ličnih interesa – toga će u svakoj ideologiji biti koliko hoćete – već na realnost koja je deo u govoru opisanog cilja kome neka politika teži. U neideologizovanom društvu taj cilj mora biti konkretan i imati oblik projekcije realnosti. Onda se ova govorna realnost (GR) upoređuje sa realnošću sadržanom u željama građana (ŽR) i ako se to dvoje poklopi tada jedna politika biva izabrana i preduzima se njeno ostvarivanje, od nje se pravi prava realnost (PR). Politički život je onda konkurencija ovih projektovanih realnosti koji se odigrava u okviru pravila koja štite upravo takvu utakmicu. U ideološkoj politici je drugačije, tu onoga GR nema, ŽR je nevažno, a od PR naravno nema ništa. Ono čega ima je da je politička pobeda i političko pravo direktno pripisano jednom akteru, tako da on uvek pobeđuje po ideološkoj definiciji politike. U dosledno sprovedenom ideološkom sistemu izbori se zbog ovog unapred određenog ishoda ukidaju i jedna partija ili jedna ličnost vladaju ad infinitum. Utakmica, konkurencija i ova realnost koja je provučena kroz namere, želje i sposobnosti svih subjekata društva nestaju.

Nova kampanja stranaka za parlamentarne izbore otvorena je spotom LDP “Širi dalje”, koji predstavlja ovaj ideološki način mišljenja u potpuno čistom obliku. Na sajtu LDP može se naći tekst koji Čedomir Jovanović govori u spotu, dopunjavan naglašavanjem reči “Ljubav”, “Pravda” itd: “ LDP, širi dalje - Zato što mržnja ne može da pobedi ljubav, zato što tama ne može da pobedi svetlo, zato što strah ne može da ubije nadu, a prošlost da uzme budućnost, MI SMO VEĆ POBEDILI!” Dakle, ovde imamo sve u potpuno preciznom vidu: na jednoj strani je LDP povezan sa ljubavlju, svetlom, nadom, budućnošću i pobedom, istovremeno, svi drugi koji nisu LDP su povezani sa mržnjom, tamom, strahom, prošlošću. Sve to naravno niti prolazi niti treba da prođe kroz realnost, nego je unapred određeno. Poslednja rečenica koju presamićeno-poluplačljivim glasom izgovara Čedomir Jovanović – Mi smo već pobedili – samo potcrtava sve to. On u stvari kaže: u realnosti će pobediti oni, ali izvan realnosti, u posebnoj realnosti koju prozvodi ideologija, mi smo već pobedili i uvek ćemo biti pobednici.

Naravno da ovaj stav LDP nije karakterističan samo za ovaj novi spot, nego je radije sam spot izraz jednog stava koji u tzv. Drugoj Srbiji postoji od njenog nastanka, a u poslednje vreme je samo nešto eksplicitniji. Dovoljno je setiti se reakcije Čedomira Jovanovića na raspisivanje ovih novih izbora, gde on kaže da se do 11. maja u Srbiji mora mnogo šta promeniti, posebno politika DS, a da se LDP nudi da pomogne u tome. Dakle, ponovo se ni ne pomišlja da bi sam LDP, birački deset puta manji od DS, trebalo da se menja ili da makar odustane od nekog dela svog programa ne bi li koalicija DS i LDP bila moguća (npr. da odustane od politike LDP prema Kosovu) nego se promena nudi samo drugima. Pri tom se najbolja Tadićeva gesta iz kampanje za predsedničke izbore, kada je odbio da pregovara sa LDP i DSS o podršci, uopšte ne uzima u obzir. Jer, kako bi ti pregovori trebalo da izgledaju: Tadić kaže nećemo da priznamo nezavisnost Kosova, Jovanović da je najbolja, neizbežna politika da se ono prizna i šta onda? Tadić – zbog   eventualnih 5% glasova koje može da dobije – menja   svoju politiku? Ovo pominjem zbog opšteg problema usaglašavanja političkih volja u demokratskom sistemu. Tu, ako niste spremni na kompromise oko politike u skladu sa relativnom snagom, dakle, da popuštate ako ste slabiji, samo pravite gužvu.

Ovo je pogotovo tačno i zbog toga što je spor između LDP i DS u stvari spor između autoritarne i demokratske politike. Tu se ne radi o tome da je cilj kome ove dve stranke teže različit, u smislu pristupanja EU, nego o uslovima pod kojima taj cilj treba da se postigne. Varijanta LDP je jednostavna: u jednom trenutku budućnosti, svi osim LDP suočavaju se sa prošlošću priznajući vlastite grehe, odustaju od svake vlasti i prinose je na tacni LDP, onda LDP kao autoritarna vlast prenosi volju EU u Srbiju ad infinitum. Politika DS bi trebalo da ima isti cilj, ali bez autoritarnosti. Ta ista razlika vidi su u time da će iz LDP reći da “Srbija ne zaslužuje Đinđića”, dok bi iz DS trebalo da kažu, obrnuto, da Srbija zaslužuje Đinđića. To znači da je Tadić već trebalo da LDP stavi do znanja da niti će menjati svoju politiku, niti će trpeti ucenjivanje oko vlade posle izbora.

Teorijski, EU bi u našoj politici trebalo da znači samo da se neko opredelio za stabilan demokratski sistem i za kompromisno, miroljubivo rešavanje problema sa susedima. Međutim, za LDP, EU je nešto drugo: izvor autoritarne volje koju samo treba preneti u Srbiju. Ne postoji mogućnost da se, dakle, volja EU i volja vlasti u Srbiji suprotstave, a da se ne aktivira podela na sile svetla i mraka. Ovo govori da stvarni razlog za politiku LDP mora biti neki kompleks više vrednosti koji se u odnosu na celokupno ostalo srpsko društvo efektuira u ovoj rigidnoj politici. Tako se pokazuje da je problem sa LDP isti kao problem koji nastaje kada vam neko nešto što bi vi i inače uradili nalaže da uradite kao da izvršavate njegovu naredbu. Ovaj spor može da dobije oblik ekstremne svađe iako spor nije oko cilja nego samo oko načina na koji će cilj biti ostvaren. Tačnije, oko statusa onoga čiji su interesi povezani sa ciljem. Da li je on slobodan subjekt sa svim pravima ili objekt kome su prava subjekta oduzeta?

Inače, u LDP ili u Peščaniku su poslednjih meseci sasvim svesni da je ta vrsta autoritarne politike dosegla svoj maksimum na predsedničkim izborima. Rezultat sa parlamentarnih izbora je samo ponovljen tako da se pokazalo da i pored agresivne kampanje i jakog uverenja u vlastitu misiju podrška LDP može biti samo tolika kolika je. Tada su se pojavili tekstovi, poput jednog Teofila Pančića, koji zahtevaju teritorijalno razgraničenje dve Srbije, što je samo bilo izraz svesti o tome da podrška politici LDP, po svoj prilici, nikad neće biti veća od 3-5%. U poslednjem Peščaniku Vesna Rakić-Vodinelić opisuje kako izgleda unutrašnji sukob koji muči Drugu Srbiju. S jedne strane, trebalo bi drugima “pružiti ruku”, i ona je svesna te potrebe, ali, s druge strane, njoj se stomak prevrće od toga. O sličnom problemu je nedavno govorila i Srbijanka Turajlić. Dakle, svest o tome da se ovim putem ne može nikuda, pogotovo ne ka većoj podršci, postoji, ali, postoji i taj problem stomaka.

Razrešenje ovog problema za predstojeće izbore već se vidi. Iako vidimo da smo u ćorsokaku: ništa nećemo menjati, još ćemo više pojačati isključivu retoriku, nema te realnosti koja bi mogla da poremeti opozicije svetlo-mrak, ljubav-mržnja. Glumićemo da je ideološka realnost prava, pa kud puklo da puklo. Slogan “Širi dalje” precizno odslikava tu zabludu: nije problem u poruci, ništa nećemo menjati, nego samo u tome što nije dovoljno raširena. I posle toliko godina širenja.

Međutim, upravo je obrnuto, ona nije dovoljno raširena zato što je pogrešna.