Vladimir Milutinović

Demokratsko pitanje

Jedan od najčudnijih argumenata stranaka “starog režima” koji su upućivani posle 5. oktobra novim vlastima bilo je ironisanje svojevremene tvrdnje demokratske opozicije da je Kosovo demokratsko pitanje. Navodno, vreme je u potpunosti demantovalo tu tvrdnju. Demokratija je došla, a aspiracije Albanaca nisu nestale, Evropska unija i Amerika nisu promenile svoju politiku prema pitanju Kosova. Naizgled, vreme je potvrdilo politiku socijalista i radikala. Nema načina da se EU i Amerika umilostive demokratijom, nego jedino protivljenjem.

Argument koji sam prepričao čudan je jer se izgovara kao samorazumljiva istina iako u njemu postoje mnogi problemi. Najpre, ja se u stvari ne sećam da je bilo ko od čelnika svojevremene demokratske opozicije tvrdio da je Kosovo demokratsko pitanje u smislu da će se sa dolaskom demokratije desiti ove navedene promene kod Albanaca i zapadnih država. Na primer, Đinđićeva izjava o istoriji koja se ne može vratiti unazad, upravo je izrečena u kontekstu Kosova. Smisao teze o Kosovu kao demokratskom pitanju bio je sasvim drugačiji: ona je tvrdila da je neophodan uslov za bilo kakvo povoljno rešenje kosovskog pitanja to da je Srbija demokratska zemlja. Dakle, ona nije ništa govorila ni o Albancima ni o EU, ni o Americi.

Ali, kako to biva kod nas, svako čuje ono što vodu navodi na njegovu vodenicu. Pripadnici starog režima izjavu su shvatili otprilike ovako: “ dobro , ta demokratija može, ako je to uslov da se politika Zapada u vezi Kosova promeni u našu korist”. Time je demokratiji pridavana isključivo instrumentalna vrednost, potpuno u skladu sa ranijom politikom koja se nešto specijalno nikada nije trudila oko demokratije. Kada se ispostavilo da ovaj spoljašnji pristanak na demokratiju ne donosi očekivane rezultate, ona   se ponovo vratila među pežorativne pojmove gde je i ranije bila.

Našim “starim” strankama je demokratija kao takva bez ikakvog sadržaja. S tim je u vezi i ukupan način na koji se predlaže da država Srbija reaguje oko proglašenja nezavisnosti Kosova. Oni koji su skloni ovim strankama nadmeću se u predlozima sve oštrijih i oštrijih reakcija. Predlaže se zatvaranje granica, odustajanje od EU, vojne vežbe, mitinzi. Press je racio celog razmišljanja izrazio na naslovnoj strani pitanjem: Zar ćemo da stojimo i gledamo dok nam otimaju Kosovo? Drugim rečima, celokupni akcioni plan nije nešto što je sračunato na rezultate, nego pre na neutralisanje psihološke nelagode koja bi proizašla iz činjenice da srpsko društvo nije znalo kako da reaguje na to samoproglašenje ili da je bilo ravnodušno. A u stvari problem nije u tome, ljudi nisu ravnodušni oko Kosova, nego nedostaje država koja bi mogla da odgovori na njihovu potrebu da se to pitanje povoljno reši.

Kada se pogleda iz pravog ugla, vidi se da svi radikalni predlozi imaju zajedničku podlogu u uverenju da nikakvo pravo, ili realni rezon, ili demokratski principi, ne postoje i da je sve što možemo učiniti u prilog svojim interesima ova ili ona fizička, preteća radnja. Ljudi koji ovako razmišljaju ne misle da je samo stanje države ili stanje demokratije u njoj uopšte relevantno za ovu situaciju. To sve spada u oblast vrednosti, koja, ukratko, ne postoji. Možemo biti bilo šta: demokrate, nedemokrate, rasisti, humanisti, možemo se međusobno sukobljavati - ono što sada ima smisla jeste da nešto preduzmemo, makar i samoinicijativno, da otkažemo gostoprimstvo nekom ambasadoru, da razbijemo neki prozor. A pošto te radnje nemaju pravi instrumentalni smisao, nego ovaj psihološki, iza njih se naprosto kriju interesi onih stranaka i političara koji se, u skladu sa njihovim programom i praksom, poklapaju sa prekidanjem odnosa sa Zapadom i što izraženijim verbalnim ratom sa njim.

Ovo sve govori o našoj situaciji više nego bilo šta drugo. Demokratski principi u stvari nemaju neku instrumentalnu, pogotovo ne praznu vrednost, već, sasvim obrnuto, imaju intrisičnu vrednost koja je uz to i trajna. Osnovni deo te vrednosti je uverenje da ljudske poslove uređuju i ideje, a ne samo fizičke pretnje i ucene. I to je tako čak i ako mislimo da smo mi jedini na svetu koji to shvataju, kao što nismo. Demokratija u jednoj državi znači da njena snaga nije samo fizička, nego da ona ima i moralnu snagu koju je dobila kao zajednica ravnopravnih ljudi. Pošto, dakle, demokratija ima veze sa svim poslovima jedne države, onda je i pitanje Kosova demokratsko pitanje. Uzgred budi rečeno, ono je demokratsko i po tome što je dogovor strana jedini put da neko rešenje tog pitanja bude legitimno, tako da su svi argumenti koji se u odsustvu tog dogovora navode, bilo u prilog ili protiv nezavisnosti Kosova, pogrešni.

Stvar, dakle, nije u tome da li je pitanje Kosova demokratsko pitanje, nego koliko je Srbija demokratija.