Darko Velimirović

U SUSRET RASPLETU

Kao što to obično biva, u onome vremenskom kontinuumu koga nazivamo istorijom,“gnev bogova“ se gotovo uvek sruči na onoga ko najmanje zaslužuje. Tako će, po svemu sudeći, ova generacija političara u Srbiji ostati upamćena kao ona za čije je vladavine Kosovo proglasilo nezavisnost. Naravno da se niko ne treba nezasluženo amnestirati, ali činjenice govore da aktuelna politička garnitura suštinski nije mogla više učiniti „za spas Kosova“ – od onog što je učinila. Posle NATO bombardovanja gotovo svima je bilo jasno da je Srbija kumanovskim sporazumom izgubila deo državnog suvereniteta, a posle proglašenja Kosova za samostalnu i suverenu državu – verovatno i deo teritorijalnog integriteta. Postpetoktobarskoj vlasti ostale su glede Kosova samo dve varijante. Prva varijanta je da se Kosovu prepusti i teritorijalni integritet – čime bi se isti Srbiji okrnjio, i druga, za koju su se sve ovdašnje postpetoktobarske vlade odlučile – jer je prva ravna nacionalnom i državnom poniženju, da pokuša na sve načine da svoj teritorijalni integritet zaštiti. Dakle, srpske vlasti posle petog oktobra nisu imale alternativu u pogledu Kosova.

Onaj ko bi potegao zaključak da je Kosovo izgubila sadašnja vlast svakako bi zanemario činjenicu da je Srbija pod vođstvom Slobodana Miloševića na tom istom Kosovu i zbog tog istog Kosova - kapitulirala. Proglašenje Kosova samostalnom državom jeste, pre svega, posledica pogrešne politike koja se prema tom istom Kosovu, i na samom tom Kosovu, vodila devedesetih godina prošlog veka. „Nezavisnost Kosova“ jeste, iznad svega, rezultat pogrešnog političkog koncepta i instrumentarija koji je za ostvarivanje tog koncepta korišćen od strane režima Slobodana Miloševića. Reći da su Koštunica i Tadić izgubili Kosovo jeste podjednako intelektualno nepošteno kao i reći da ga je Milošević 1999. Godine, uz pomoć Vojislava Šešelja, sačuvao. Ono što bi se moglo prebaciti tandemu Koštunica-Tadić jeste, pre svega, istrajavanje na očuvanju onoga što je faktički već 1999. godine bilo izgubljeno, čime su se znatno usporili društveni, privredni, ekonomski, kulturni... reformski procesi u zemlji. Neodustajanjem od branjenja onoga što je faktički već igubljeno, Srbija se ovih dana suočava i s mogućim formalnim gubitkom dela svoje teritorije, a sva je prilika - tek će se suočiti sa zaoštravanjem odnosa prema „Zapadu“, tačnije sa svakom zemljom koja Kosovu prizna nezavisnost.

U gotovo neverovatnom, trilerskom spletu političkih događaja, geostrateških interesa i loše političke sreće, Srbiji se poslednjih meseci „ponavljavljaju devedesete“. Opet je Srbija kao u vreme Slobodana Miloševića „branitelj“ međunarodnog prava, opet se u Srbiji organizuju „mitinzi istine o Kosovu“, opet se masovno skandira da je Kosovo srpsko... Da neko želi da bude maliciozan lako bi skovao zaključak da je na sceni ponovna miloševićevizacija Srbije. Međutim, biti maliciozan ne znači i biti upravu. Sadašnja srpska vlast jednostavno nema drugih argumenata i drugog načina da digne svoj glas protiv nezavisnog Kosova. Čini se da ona, za sada, i za razliku od Miloševićeve vlasti, ne priznaje politički argument upotrebe vojne sile, čime bi Srbiju nepovratno odvukla u ratnu avanturu sličnoj onoj iz 1999. godine. Drugi „plus“, u prilog postpetoktobarskim vlastima, jeste činjenica da je aktuelna vlast, za razliku od Miloševićeve, obezbedila kakvu-takvu međunarodnu podršku za svoju spoljnu politiku, što vlastima pre petog oktobra nikako nije polazilo za rukom. Zato Ivica Dačić nije u pravu kad s govornice Skupštine Srbije poručuje da mu je drago što aktuelna vlast nastavlja borbu za Kosovo na isti onaj način na koji je to radio Milošević. Istom nerazumevanju situacije u Srbiji, poput Dačićevog, sklona je i većina zapadnih diplomata i administracije zapadnih zemalja, oni svesno ili nesvesno prećutkuju činjenicu da je Srbija trenutno demokratsko, a ne autoritarno društvo, kakvo je bilo za vreme vladavine Slobodana Miloševića. Dakle, Kosovo tj. deo teritorije Srbije, oduzima se ne autokratskom ili diktatorskom režimu, već demokratskom. Ostaje krajnje nejasno od čega i od koga je „Zapad“ hteo da spase kosovske Albance nudeći im samostalnu državu na tacni. U ovdašnjoj javnosti postoje snažna verovanja da se „uvođenjem vanrednog stanja u državi“ efikasnije može „zaštititi Kosovo“. Nije daleko od zdrave pameti zaključak da je orkestrirano huliganstvo posle proglašenja Kosova nezavisnim, zabeleženo kako na Beogradskim, tako i na ulicama manjih gradova u Srbiji, trebalo da pojedinim političkim krugovima posluži upravo za uvođenje vanrednog stanja. Proglašenje vanrednog stanja bi Srbiju udaljilo od mogućnosti da se međunarodnoj zajednici predstavi onakva kakva posle petog oktobra zaista jeste, dakle kao demokratska država. Zagovaranje vanrednog stanja u Srbiji podjednako je slaboumno kao i verovanje da se razbijanjem prozora stranih ambasadora i političkih protivnika, ili lomljenjem saobraćajnih znakova, Kosovo može povratiti.

Još jedna, takođe netačna teza, koja se ovih dana provlači ne samo kroz srpsku, već i kroz svetsku javnost, jeste teza da je proglašenjem Kosova za samostalnu državu konačno zaokružen proces formiranja država na Balkanu, čime je navodno završena dezintegracija bivše SFRJ. Takođe je naivno verovanje „zapadnih“ političara, koje se u ovdašnjem delu „prozapadne“ javnosti oberučke prihvata, da je presecanjem kosovskog čvora konačno rešena kriza na balkanskom poluostrvu. Čini li se ikom da je Srbija već dovoljno platila „Miloševićeve grehe“, kad je već dobila profakturu u vidu proterivanja Srba iz Hrvatske akcijom Oluja, ponižavajućim statusom Republike Srpske u sadašnjoj Bosni i Hercegovini, samostalnošću Crne Gore i otcepljenjem Kosova, i da je srpsko nacionalno pitanje konačno rešeno? Gde je kraj plaćanju „Miloševićevih grehova“? S obzirom da npr. mađarski nacionalisti Vojvodinu nazivaju „Južnom Mađarskom“, možemo li očekivati da se, protivno međunarodnom pravu, upravo kako je s Kosovom urađeno, prizna i Južna Mađarska? Jesmo li mi sigurni da se npr. Dimitrovgrad nalazi u Srbiji, ili će nekoj velikoj sili da padne na pamet da prizna „Zapadnu Bugarsku“?... Mnogo je ovakvih primera, ali svi oni govore da nijedno rešenje krize na štetu Srbije ne može biti i konačno rešenje. U slučaju da npr. Kosovo jeste nezavisno, ko tom istom Kosovu može ograničiti pravo da se pripoji Albaniji, ili npr. da se Albanija pripoji samostalnom Kosovu? Naposletku, može li ko npr. Republici Srpskoj odreći pravo da bude samostalna država, nakon primera samostalnog Kosova? Imaju li npr. stanovnici Istre pravo na otcepljenje od Hrvatske? Dakle, verovanje zapadnih političara da se samostalnim Kosovom konačno rešava kriza na prostorima bivše Jugoslavije jeste pre svega nalik jednom naivnom pretpolitičkom verovanju da se čarobnim štapićem žaba može preobratiti u princezu, i obratno. U najboljem slučaju kriza se može zamrznuti, ali ne i definitivno rešiti. Čak i u najoptimističkijem scenariju, po kom bi ceo zapadni Balkan ušao u Evropsku zajednicu u kompletu, ništa ne garantuje da će narodi regiona biti zadovoljni povučenim administrativnim granicama. Dakle, sve dok se ne uvidi da se rešenje jednog problema na Balkanu ne može tražiti u stvaranju novog, ovaj region će biti generator krize, a trusno podrućje zapadnog Balkana i dalje će biti poligon za tinjanje međuetničkih sukoba.

Na kraju, mora se priznati da po Srbiju veoma pesimistično deluje svaka analiza krajnjeg ishoda rešenja kosovskog pitanja. Iskustvo nas može naučiti da onaj ko greši retko priznaje grešku, a još ređe je ispravlja. Pred Srbijom su bar dve alternative. Prva alternativa je da Srbija uvidi da je ostala bez dela svoje teritorije, pre svega ratom, dakle na isti način na koji ga je 1912. dobila. Ova alternativa podrazumeva postepeno uspostavljanje dobrosusedskih odnosa s Kosovom, upravo onakvih kakve npr. Srbija danas ima s Hrvatskom, i pored činjenice da je većina Srba iz Hrvatske nasilno proterana. Druga alternativa jeste istrajavanje na nepriznavanju Kosova i „sankcionisanje“ država koje su Kosovo priznale. Proglašenje Kosova nezavisnim jeste pre svega početak jedne nove političke faze i jednog novog izazova pred kojim se Srbija nalazi. Biranjem između ove dve alternative Srbija će definitivno odrediti svoje mesto u međunarodnoj zajednici, kao i put kojim će se u svom razvoju ili stagnaciji kretati. Ili s čim će se mimoići...