Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Politički život

   

 

Darko Velimirović

BORIS TADIĆ I DEMIJURŠKO SHVATANJE DRŽAVE

Bivalo je na ovom svetu raznih predsednika i državnika, a i kod nas bi ti „razni“ bili predsednici i državnici da se nisu u svojim predsedničkim veštinama već „istrošili“. Rasipajući svoj državnički talenat na zemlje čiji su predsednici bili, nesumljivo su svojim odlukama menjali istorijske tokove. Nekim državnicima polazilo je čak za rukom da toliko izmene istoriju da naprave „istorijske virove“ u koje su tonuli zajedno sa svojim državama. Neki su svojim uspešnim mandatima pisali istoriju, a o nekima je istorija pisala. Mnoge je od njih, nažalost, smrt omela, ili pogrešno državljanstvo ili kakva treća vračka sudbine! To je možda i ključan razlog što se pored ovdašnjih devet kandidata nisu kandidovali za mesto predsednika Srbije.

Eto, ne bi bilo loše ni po Srbiju ni po Kaliforniju da se bar Arnold Švarceneger (1947-) kandidovao ili postao predsednik Srbije. Uistinu je Arnold imao težak adolescenski period. Zarobljen u čeljustima teretane bez prestanka je „okretao pedale“ sprava za vežbanje. Nesumljivo je bolji glumac od Borisa Tadića (1958-), a mantru predsednika DS-a „mi moramo okretati pedale“, koju je Boris stalno ponavljao u predizbornoj kampanji, Švarceneger bi kud i kamo uverljivije izgovarao. Na Švarciju (tako ga većina podanika u Kaliforniji od milja zove) jasno se vidi posledica okretanja pedala, a na Borisu samo „volja“ da ih okreće. Švarceneger ne čita kad je u TV duelu sa svojim protivnicima, deluje kud i kamo uverljivije prosečnom gledaocu. I tu se u ovoj komparaciji otprilike iscrpljuje Švarcijeva prednost u odnosu na Borisa. Najveća mana Švarcenegera jeste što je trenutno zauzet obavljanjem posla guvernera Kalifornije i pregovorima za novi film, a Boris je bio slobodan ko ptica na grani, jer mu je Dulić ukinuo radno mesto. Dakle, Boris je imao više slobodnog vremena za građane Srbije od Arnolda. Najveća razlika između ove dvojice, gotovo ključna, leži u činjenici da je Arnold, rođeni Evropljanin, pobego za Ameriku iz te iste Evrope u koju bi Boris da nas „uvede“, tako što će sa „nama“ da je „osvoji“. Da se Arnold kandidovao on bi se zasigurno zalagao da se Srbija „uvede u Ameriku“ (čvrsto verujem da bi od „osvajanja“ iste unapred odustao). Hoće li Evropa umeti da peva onako kako je sužnji Boris Tadić, u pauzama kad nije pričao o svom siromašnom detinjstvu, zajedno s Bajagom na predizbornom mitingu - pevao o njoj? Naravno da neće jer su se pred Tadićem isprečili „državnički“ problemi, znatno mu povećavajući šanse da za razliku od nabildovanog naturalizovanog Amerikanca - uđe u istorijske čitanke, ne kao „Evropljanin“ već kao „državnik“.

Kada je daleke 1923. godine Mustafa Kemal Ataturk (1881-1938) došao na vlast u Turskoj odmah je ukinuo mnogoženstvo. Prava je šteta što kod nas nije uočen problem poligamije ili bar kanibalizma, kao na Sumatri nekad. Ovakva nepovoljna situacija znatno sužava manevarski prostor novoizabranom predsedniku i to baš u onom predhodnom prvom mandatu. Srbiji očigledno nedostaje jedan krucijalni civilizacijski problem - dostojan državnika Borisovog kalibra. U nedostatku takvog velikog društvenog problema, Boris je bio prinuđen da se u prvom mandatu zajedno s premijerom bavi nekim manjim, npr. Kosovom. Zato se sreća Borisu Tadiću izgleda osmehnula odmah nakon početka drugog mandata. Mnogoženstvo ili kanibalizam se još i daju inkriminisati ili ukinuti dekretom, al bogami i Kosovo! Izgleda da se ispostavilo da se i ono može kao država ukinuti jednom odlukom novoizabranog predsednika Srbije. Dakle, Tadiću će se posrećiti da u svom drugom mandatu uđe u istoriju tako što će poništiti susednu državu. Bog, u slučaju da postoji, biće po svojoj prilici, zahvaljujući pre svega Tadiću, mnogo pravedniji prema građanima Srbije nego prema građanima npr. Kosova, čija će država biti poništena.

Zabeleženo je da građani države u kojoj žive promene i ponište predhodnu državu, tako su posle vladavine Mobutu Se Seseka (1930-1997) građani Zaira, njih šezdesetak miliona, odlučili da postanu građani Konga, te da sa Zairom nemaju nikakve veze. Stoga bi bilo krajnje milostivo od državinka Tadića, kad već planira da ukine nekakvu susednu državu Kosovo, bar da njenim stanovnicima smisli neku novu – kad već nisu zadovoljni postojećom.

Biće krajnje zanimljivo narednih dana promatrati „novog“ predsednika Srbije kako opterećen svojim delima i mislima iz predhodnog mandata, stvara jednu sasvim novu, gotovo mutiranu ideologiju ignorisanja realnosti i glavnih političkih tendencija, u tako miloj mu - Evropi. Kad se biračima obeća „da će Kosovo uvek biti u Srbiji“, te da će ta ista Srbija sa sve Kosovom, koje je „uvek“ njen integralni deo „osvojiti Evropu“, što je pak suprotno većinskom plitičkom raspoloženju te iste Evrope, onda se za sebe mora pribaviti uloga političkog demjurga. Na Tadiću je pre svega da oformi i kreira jedan „novi svet“ gde bi tu svoju, u predizborno vreme proklamovanu politiku mogao i da realizuje. U Srbiji je lako dobiti izbore obećavši i „jare“ i „pare“, i Kosovo i Evropu, i Belu kuću i Beli Dvor,... Ključno i osnovno pitanje je da li je Tadić sposoban da pomiri pobrojane pojmove, koji se još uvek u savremenom svetu isključuju ili je pak sposoban, da poput demjurga stvori neki drugi njemu znani „savremeni svet“, u kom će okretati te već čuvene predizborne „pedale“ da bi se stiglo i do Kosova i do Evrope - uporedo. Sasvim je jasno da se ignorisanjem buduće države Kosovo Tadić opredelio za ulogu tvorca, on će samo za građane Srbije stvarati paralelni svet u kom tek što nismo „osvojili Evropu“ i „sačuvali Kosovo“, sličan onom koji je devedesetih godina prošlog veka stvarao Slobodan Milošević – svet u kom „ekonomske sankcije samo što nisu pale“, svet u kom je „Srbija do nogu potukla NATO alijansu...

Zahvaljujući Borisu Tadiću, ispostavilo se da je netačna tvrdnja o stereotipnosti fraze da je „istorija posao za velike umove i ljude koji svojim vizijama i delima menjaju svet“. Šta je npr. cipela Leonida Brežnjeva (1906-1982) kojom je udarao o govornicu svaki put kad je hteo da zaplaši zapadne diplomate nuklearnim potencijalom SSSR-a, prema „oružju“ poništenja i nepriznanja celih država koje poseduje naš Boris Tadić? Srbija ne treba da brine – ima ko brine o njoj!

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM