Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Politički život - prenosimo Blic

   

 

Ivan Vejvoda

Srbija posle Zorana Đinđića

Pet godina je prošlo od tog kobnog dana za Srbiju, Balkan i Evropu. Ubijen od retrogradnih snaga, predsednik Vlade Republike Srbije Zoran Đinđić - državnik, demokrata, filozof, s pogledom uprtim u budućnost, ali sa punim razumevanjem za surovu stvarnost tegobnog nasleđa komunizma i posebno razornih devedestih koju je nasledio zajedno sa svojim prijateljima i saveznicima, stvarnost razorenih ustanova celokupnog društva i države sa kojom je bilo neophodno neposredno i odmah suočiti.

Srbija je kasnila za svima. Dok su već od 1989. i pada Berlinskog zida sve zemlje postkomunzima ubrzanim korakom krenule putem „povratka u Evropu“ i već 1996. podnele zahtev za članstvo u EU, mi smo se ovde „kretali šumom“. Premijer Đinđić znao je da ima „nemoguć zadatak“. Ali, takođe je bio uveren da je taj zadatak ostvariv, ukoliko svi mi, građani Srbije, postanemo svesni da se radi o nama, da jedino sa tom svešću možemo da nadoknadimo zaostatak i ništa nije nemoguće kada se hoće. Breme nasleđa bilo je ogromno, ali brzo su postavljeni osnovni temelji pravne države i demokratije. Nažalost, tragično, njegova nasilna smrt dokazala je, kako je sam proricao, da nije moguće razrušiti temelje demokratije čijem je postavljanju tako dalekosežno doprineo. Demokratska država uzvratila je udarac i vratila društvo u svoje krhko demokratsko korito.

Govorio je da moramo, što je pre moguće, da se suočimo sa ključnim izazovima i problemima, između ostalog, pre svega da nastojimo da rešimo pitanja saradnje sa Haškim tribunalom i pitanje budućeg statusa Kosova, jer ta dva nerešena pitanja osujećuju brže napredovanje Srbije na putu demokratskih reformi i modernizacije zemlje. Zbog toga je krajem januara i početkom februara 2003. godine pokrenuo inicijativu za iznalaženja kompromisnog rešenja za pitanje statusa Kosova i Metohije. Podvlačio je u mnoštvu razgovora sa međunarodnim sagovornicima da nam je potrebno, zajedničkim naporima domaćih i međunarodnih aktera iznedriti „demokratsko, racionalno, evropsko rešenje u što većoj meri oslobođeno emocija“, bez obzira na svu složenost i duboku istorijsku, kulturnu i emotivnu povezanost Srbije i Kosova. Bez brzog uklapanja Srbije u svekolike evroatlantske okvire, gde su sve naše komšije već odavno krenule, nije moglo da bude jemstva za toliko potrebnu izvesnost, odsustvo straha i bezbednu sutrašnjicu za svakog pojedinačnog građanina i građanku Srbije.

Smatrao je da Srbija, tada još uvek zajedno sa Crnom Gorom - u iščekivanju solunskog samita Evropske unije koji je pod grčkim predsedavanjem EU pripreman za jun. 2003. - može da se ubrzano priprema za potpisivanje ugovora o stabilizaciji i pridruživanje, prvog ozbiljnog ugovornog odnosa sa EU. Naravno, najveći deo pažnje mu je bio usmeren na privredu: na reformu, privatizaciju i restrukturisanje privrede kao ključnu polugu za ubrzano hvatanje izgubljene dinamike prekopotrebnog razvoja. Dok tržišna privreda ne uzme maha, uz državne mehanizme za socijalno obezbeđivanje onih koji će platiti cenu tranzicije, u regulisanje pravila na tom tržištu - znao je da nema izlaska iz krize i nadoknađivanjem zaostatka za regionom i ostalim svetom. Razumevao je značaj uloge civilnog društva kao protivteže državi u modernom demokratskom društvu i nalazio vremena da se susreće sa njegovim predstavnicima.

Pet godina kasnije, još uvek čekamo potpisivanje ugovora o stabilizaciji i pridruživanju, mada je ugovor parafiran. Još uvek čekamo da se Ratko Mladić nađe u Hagu, mada je 42 optuženih za ratne zločine našlo put Haga. Još uvek smo u strogom viznom režimu sa svetom, iako su nedavno počeli važni pregovori sa EU o viznoj liberalizciji. Još uvek u sekotru bezbednosti nisu reforme okončane, ali je Srbija napravila ključan pozitivan korak i postala članica Partnerstva za mir, NATO programa. Još uvek privatizacija privrede, i još važnije restrukturacija javnih preduzeća, nije okončana iako su mnoge privatizacije obavljene. Tržišna privreda postoji, ali se uočavaju ozbiljne tendencije ka monopolizaciji i slabost države u regulisanju tih neravnoteža. Strani investitori i strana preduzeća su tu, i dalje dolaze, ali se još uvek ne osećaju potpuno bezbedno, posebno posle nasilništva 21. februara, a takođe i izjava pojedinih ministara koji ne samo da se ne distanciraju od nasilja nego ga opravdavaju.

Srbija je u ovih pet godina bez predsednika Vlade Zorana Đinđića, posle tog mučkog ubistva i snažnog retrogradnog udarca, uspela, ponavljam, u velikoj meri zahvaljujući i njegovom radu i doprinosu, da sačuva svoje osnove demokratske temelje. Izbori i izborni rezultati su u Srbiji neupitni. Srbija je i ekonomski napredovala i postigla rast od sedam posto i održala kako-tako makroekonomsku stabilnost, ali uz stalnu strepnju društva i pojedinaca u stabilnost putanje ka demokratskoj i evropskoj budućnosti sa manje neizvesnosti. Ukoliko se ponovo i opet otvara „pitanje“ izdajnika i patriota, znači da nešto ozbiljno nije u redu. Strah postoji da stalno mogu stvari da krenu u prošlost. Često je na veoma frustrirajuće usporen način, često zastajući da „premišlja“, Srbija u ovih pet godina, ipak, dogurala dovde gde smo.

Srbija je na predsedničkim izborima jula 2004. i sada opet 3. februara 2007. nedvosmisleno izborom kandidata Demokratske stranke Borisa Tadića ponovila svoj izbor demokratske i evropske budućnosti. Srbija je na skupštinskim izborima u decembru 2003, u januaru 2007. izabrala ono što nazivamo demokratskim blokom stranaka i time iskazala svoju dubinsku političku sociologiju. Izbor demokratske i evropske budućnosti ponavljan je na svim relevantnim izborima od 2000. naovamo. Sada je koalicija „demokratskog bloka“ udarila u stenu izbora između evropske ubrzane budućnosti ili samoizolacije. Dana 11. maja Srbija će imati priliku da još jednom potvrdi ili opovrgne sve ono što ozbiljne, dubinske ankete srpskog javnog mnjenja pokazuju, bez promena, a to je da građani Srbije, potpuno svesni teške stvarnosti koja ih okružuje, znaju da postoji samo jedan put za političko, ekonomsko, socijalno, kulturno, obrazovno i vojno snaženje Srbije - što preči ulazak u EU i evroatlanstske integracije, ma koliko nesavršene one bile - tamo gde nas je predsednik Vlade Srbije Zoran Đinđić sa svojim timom poveo.

Autor je direktor Balkanskog fonda za demokratiju i nekadašnji savetnik Zorana Đinđića za spoljne poslove i evropske ntegracije.

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM