Vanja J. Vučenović

Premijerov predsednik

Prvi krug „sudbonosnih“ predsedničkih izbora smo, eto nekako, istrčali. Rezultati i redosled kandidata na kraju prve runde su, gotovo da su svi jedinstveni u oceni, manje-više očekivani. Jedino se ovako velika izlaznost ne uklapa u model dosadašnjeg poslovično inertnog izbornog trenda, tj. mentaliteta u postpetooktobarskoj Srbiji. Navodno, eto, veliki ulog je u pitanju, pa ovog puta nemamo pravo na „apstinencijalnu krizu“ – ubeđivali su nas danonoćno tokom svih ovih predizbornih dana. Iako se gotovo svaki izbori kod nas bez izuzetka nastoje predstaviti kao „poslednja šansa za ovo ili ono“, jedan veći deo građana je, mora se priznati, izbornu trku prilično ozbiljno i odgovorno shvatio – sama izlaznost svedoči tome u prilog. Na stranu to, da li će ovi izbori nešto zaista i suštinski promeniti.

Možda zvuči paradoksalno, ali sada kada je prvo poluvreme završeno, čini se da pomenuta izlaznost, osim dokaza i potvrde visoke demokratske svesti naših birača, nije donela ništa novo u kvalitativnom smislu, i glavnim igračima nije ni odmogla, ali što je vrlo indikativno i što čitavu izbornu predstavu čini još dramatičnijom, nije nešto previše ni pomogla. Sasvim suprotno nadanjima, ona je samo zakomplikovala i učinila dodatno neizvesnijim predstojeći „konačni obračun“ Tadić-Nikolić. Glasači SRS i DS će tako ponovo biti na potezu 3. februara, kada je planiran „sudbonosni“ drugi krug . Uz konstataciju da od njih samih ovog puta, ipak, sve ne zavisi. I na ovim izborima, identično kao i one 2004-te, ključ izborne sudbine drže tzv. izborni autsajderi, tačnije rečeno – poraženi iz prvog kruga. Stoga, od poraženih zavisi!

Potpuno je očigledno je da su i Tadić i Nikolić u prvom krugu u potpunosti (skoro pa do poslednje kapi) izeksploatisali sve svoje demokratske i radikalske glasačke rezervoare. Stoga je teško prihvatiti tvrdnju koja dolazi iz pojedinih analitičkih krugova, prema kojoj je jedan deo pristalica radikala i demokrata, eto, tek tako, nezainteresovano prespavao ovo prvo opipavanje izbornog pulsa između njihovih favorita. To se čini nekako nemoguće, posebno ako uzmemo u obzir napred pominjanu „sudbonosnu crtu“ ovih izbora, kao i žestoku kampanju kojom smo bombardovani putem medija sa svih strana. O permanentnom rivalitetu (čitaj „ratu niskog inteziteta“) između demokrata i radikala nije potrebno trošiti reči. Stoga, izlazak na izbore i za jedne, i za druge, predstavlja događaj koji se ne propušta tako lako.

Upravo iz tog razloga, ukoliko pretenduju da za sebe rezervišu odaje Novog dvora na sledećih pet godina, demokratskom i radikalskom kandidatu biće preko potrebna podrška i blagoslov onih građana koji su u prvom krugu, pokazalo se, zaludno „rasuli“ svoje glasove nekim drugim, ipak nedovoljno dobrim izbornim takmacima. Međutim, da bi položili test dopadljivosti kod ovih uslovno neopredeljenih građana, Tadić i Nikolić će biti prinuđeni da dodatno otupe i ispoliraju oštrice svoje dugo forsirane uskostranačke retorike, kojom su tako uspešno presecali vaskoliko srpsko biračko telo na „dve Srbije“ tokom poslednjih godina. Neke naznake takvog „sudbonosnog preobraćenja“ mogle su se već primetiti u najnovijem političkom, odnosno marketinškom „stajlingu“ pomenutih favorita u predvečerje, mora se priznati najvećim delom korektne, predsedničke kampanje.

Tako smo, s jedne strane začuđeno i s određenom dozom neverice, ispred malih ekrana mogli videti Nikolića kako nam se poverava, govoreći o svoj tegobi nošenja stranačkog krsta (ispravka – bedža sa Šešeljevim likom) i njegovoj čvrstoj opredeljenosti da isti skine što je pre moguće iz preventivnih razloga, jer je nekako naprasno ustanovio da taj rekvizit mnogima bespotrebno bode oči. S druge strane, svojevrsnim kafkijanskim preobražajem može se okarakterisati i Tadićevo ničim izazvano nacional-patriotsko osvešćenje i njegovi poslednji, začuđujuće tvrdi i odlučni, istupi u odbrani Kosmeta i celovitosti Srbije pred SB UN, kojima bi čak i premijer sa sve radikalima mogao pozavideti. Pošto je Toma skinuo bedž i počeo da priča o perspektivama Srbije u EU, a Boris doživeo teško objašnjivo i po mnogo čemu zakasnelo nacional-patriotsko otrežnjenje, neopredeljno glasačko telo u Srbiji (a u dobroj meri i ono opredeljeno) stavljeno je pred ozbiljnu dilemu – za koga glasati kada prvi kandidat nastoji da što više liči na onog drugog i obrnuto. Ne radi li se tu o suštinski istim ideologijama, samo na malko drugačiji način, i da li je važnije glasati „svim srcem“ ili „osvajati Evropu zajedno“, ili je možda i jedno i drugo podjednako bitno - pitaju se, sve učestalije, posledicama kampanje dezorijentisani građani Srbije.

O čemu se zapravo radi? Očigledno da je predsedničkim favoritima i mnogo ranije bilo potpuno jasno da provera njihove stvarne političke snage sledi, u stvari, tek u drugom krugu izbora i da je ona u najvećoj meri uslovljena izlaznošću glasača „poraženih“, koji će, ukoliko izlaznost bude na nivou prvog kruga (a pojedine agencije najavljuju čak i veću), biti prema svemu sudeći onaj odlučujući tas na vagi u ukupnom zbiru izbornih rezultata. Stoga je potpuno izvesno da će i Tadićev i Nikolićev izborni štab sve svoje snage u ovom svojevrsnom izbornom interegnumu kanalisati u pravcu pridobijanje simpatija lidera i glasača DSS-NS, LDP- a i socijalista, kao činilaca od kojih potencijalno najviše zavisi konačni izborni saldo.

Onda, na čije glasove bi Tadić i Nikolić mogli da računaju u drugom krugu? Krenimo redom. Tadić se u svakom slučaju opravdano nada glasovima pristalica LDP- a, i zaista bi se nešto čudno moralo desiti pa da Jovanović, i pored određenih trzavica koje se sporadično javljaju u njegovim odnosima sa DS, ne pozove svoje glasače da u drugom krugu zaokruže lidera demokrata. LDP je, na kraju krajeva, najmlađa ideološka kćerka Demokratske stranke i drugi krug u ovim okolnostima može samo doprineti nekoj vrsti njihovog dodatnog približavanja. A da ne govorimo o tome da se, zbog identične ideološke matrice i programske kompatibilnosti, možda i najveće preplitanje, tačnije transmisija glasača gotovo uvek dešava upravo na relaciji DS-LDP. Uz to, veliki je broj onih simpatizera, pa i članova Demokratske stranke koji su, zbog određenih simpatija prema LDP, a računajući unapred da prvi krug neće mnogo toga odlučiti, neobavezno glasali za nikada preželjenog Čedu, sakrivajući na taj način svoje prave namere za drugi deo izbora.

Donekle složeniju situaciju imamo kada su u pitanju socijalisti. Očigledno je da stranačko rukovodstvo „novog“ SPS-a, svojom kampanjom još jednom simbolično zatvorilo vrata opterećujućoj „miloševićevskoj eri“, uz nastojanje da prikaže sebe „demokratskoj Srbiji“ kao partnera neopterećenog prošlošću, koji je spreman na svaki budući aranžman sa strankama tzv. demokratske provinijencije. I to, kako se čini, bez obzira na cenu takvog potencijalno opasnog aranžmana. Možda zvuči apsurdno, ali na potpuno drugom političkom koloseku nalaze se pristalice i simpatizeri Socijalističke partije Srbije, koji još uvek nekako arhetipski osećaju prisustvo svog „vrhovnog komandanta“, i koje bi upravo ta činjenica mogla presudno opredeliti da i pored mogućeg drugačijeg opredeljenja same stranačke oligarhije, svoj glas, zarad nekih ranijih koalicionih vremena, daju Tomislavu Nikoliću.

Naposletku, možda najveća tajna među tajnama za političku i analitičku javnost Srbije, bilo je i ostalo pitanje eventualne podrške osovine Koštunica-Ilić u danima pred drugi krug izbora. Rezultati prvog kruga i Ilićevo pozicioniranje na trećem mestu postavili su, po ko zna koji put do sada, aktuelnog premijera u ulogu „poraženog“ koji će na kraju, ipak, konačno odlučujuće presuditi konačni ishod. I pri svemu tome – podjednako se radovati, bilo da pobedi Nikolić, bilo Tadić.

Iako pojedini listovi (kao Blic ) obznanjuju danas vest da je sve izvesnije da će ipak biti postignut načelni (a u mnogo čemu isiljeni) sporazum između DSS i DS o podršci Koštunice Tadiću u predstojećem izbornom krugu, ta činjenica ne bi morala a priori značiti dodatni vetar u leđa, odnosno unapred osiguranu pobedu kandidatu Demokratske stranke. I to iz nekoliko nezanemarljivih razloga. Prvo, ova Koštuničina podrška došla bi u ovom trenutku sa jednim vidnim zakašnjenjem, i to verovatno kada se većina pristalica nešto tvrđe politike DSS-NS već potencijalno opredelila za nekog svog „drugog favorita“. Drugo, pitanje je da li glasači DSS-NS predstavljaju u toj meri homogenu celinu kako se to u javnosti (posebno u onom „evroreformskom“ delu) po svaku cenu nastoji predstaviti. Na stranu to da li će glasačka armija DSS-a moći baš tako olako preći preko svih afera i trzavica koje su vidno i suštinski opterećivale odnos njihov odnos sa demokratama u prethodnom periodu. Konačno, nedavni istupi Velje Ilića i teške reči upućene na adresu Borisa Tadića mogle bi odlučujuće „prelomiti“ narodnjačku volju i uticati na to da DSS-ovsko biračko telo komotno prespava taj „sudbonosni“ 3. febraur – i pored eventualnog poziva premijera da je u ovom trenutku od velike važnosti da se podrži demokratski kandidat za predsednika.

Bilo kako bilo, drugi krug izbora nam se svima opasno primiče. Preostaje nam da istrčimo i tu drugu, „sudbonosnu“ februarsku deonicu. Sa bedžom ili bez njega, postizborna Srbija će očigledno morati i dalje živeti sa dubokim i, čini se, nepremostivim političkim podelama i razlikama. Nama, običnim građanima, ostaje samo da se nadamo da budećeg (novog ili starog) predsednika neće obuzeti „Sarkozijev postizborni virus“, i da priča o vitalnim državnim i nacionalnim pitanjima neće biti, i pored velikih predizbornih obećanja u stilu – „biti ili ne biti“, zamenjena jeftinim tabloidskim pričama i „fenjeraškim“ spotovima iz „produkcije“ nekad renomirane Karlovačke gimnazije .

Novi Sad , 23.01.2008.