Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Politički život

   

 

Nikola Tanasić

PAZI KO MI KAŽE?!

Mrtvi predsednici u odbrani Kosova

Građani Srbije imali su prilike da se ovih dana susretnu sa jednim neobičnim reklamnim poduhvatom. Naime, po ulicama srpskih gradova okačeni su visokokvalitetni plakati sa patriotskim sižeom „Kosovo je Srbija“. I taman kada je neko pohitao da se obraduje što je ova fraza najzad sišla sa zidova i dobila zasluženu podršku i dostojanstvo u državi, bio je momentalno sapleten i zbunjen kontekstom u koji je marketinška agencija, za potrebe Ministarstva za Kosovo i Metohiju, pronašla za shodno da ovo uzvišeno geslo pohrani.

Način na koji je ova poruka promovisana, reklamna „obrada“ kojoj je podvrgnuta, pa najzad i ličnosti koje su odabrane kao glasnogovornici srpskog nepokolebljivog spoljnopolitičkog stava, za značajan broj građana pradstavljali su neprijatno iznenađenje. Zaista, od svih velikana srpske istorije i kulture, od svih srpskih saveznika i prijatelja, nekadašnjih i sadašnjih, odabrano je šest ličnosti koje su potpuno irelevantne za datu problematiku po svim osnovama – a kada se uzme u obzir šta one, sa zastavama koje su postavljena iza njih, simbolizuju u današnje vreme, postavlja se pitanje šta se sa pomenutom kampanjom uopšte htelo postići, i za koje ciljeve je utraćen nemali promotivni novac, da ne govorimo o udarnom reklamnom prostoru.

Da bi se pokušalo odgovoriti na jednostavno pitanje šta je , u stvari, Ministarstvo ovim htelo da poruči, i kome , što je možda još zanimljivije, analiziraćemo ukratko osnovne elemente koji sačinjavaju celinu poruke svakog od šest plakata koji su pušteni u opticaj. Kroz ovu analizu nastojaće da se pojasni šta je, zapravo, u ovoj kampanji dubinski problematično, i odakle potiče niz negativnih reakcija koje se na njen račun mogu čuti (mada je sasvim moguće, ako ne i izvesno, da do Ministarstva ove negatinve reakcije nisu ni doprle – od uobičajenih hvalospeva i poslovičnog birokratskog samozadovoljstva).

Poruke

Svakako bi se našao neko ko bi smatrao da je poruka „Kosovo je Srbija“ dovoljno jasna, prodorna i beskompromisna, da je dovoljno prosto izneti je sa čvrstinom i autoritetom da bi ona ostvarila sav potrebni efekat narodne kohezije i podizanja patriotskog duha koji je u ovom odsudnom trenutku Srbiji potreban, a na šta su naručioci kampanje svakako i računali. Kada su u pitanju ovako „optimalne“ poruke, poznato je da ih svako poređenje (bilo to i superlativizovanje), stavljanje u kontekst ili zavisnost od nečeg drugog, samo slabi , čineći ih hipotetičkim i relativnim. Kao što je u svakodnevnom jeziku izraz „volim te“ neuporedivo jači od izraza „mnogo te volim“, pa čak i od „volim te najviše na svetu“, tako je, mada to sa stanovišta potrebe za argumentativnim utemeljenjem vlastitih tvrdnji deluje pomalo paradoksalno, izraz „Kosovo je Srbija“ neuporedivo snažniji od, npr. „Kosovo je Srbija, jer to garantuje povelja Ujedinjenih Nacija i međunarodno pravo“. Iako je drugi izraz argumentovan, prvi poseduje kategoričnost sa kojom nema rasprave, on je retorički imun na primedbe i diskurzivno neoboriv. Dok je drugi izraz stvar naučne analize i teoretskog utemeljenja, pa je samim tim podložan i slabljenjima preko naučne i teoretske kritike, čak i ako je ona pogrešna, prvi iskazuje rešenost, beskompromisnost, čak i inat, sa kojima nema razgovora. Utoliko,ukoliko svi plakati Ministarstva nose ovu poruku, oni uspevaju ostaviti upravo ovakav utisak, i njihova svrha je do te mere ispunjena.

Međutim, odluka da se ova prosta tvrdnja dodatno utemelji, potvrdi, ili bar ukrasi dodatnim izrekama znamenitih istorijskih ličnosti, podrazumeva da se od ove inicijalne jasnoće i kategoričnosti osnovne poruke odustalo, za račun iznošenja dodatnih stavova koji, smatrao je tvorac, osnovni smisao dovoljno oplemenjuju da time nadoknađuje njegovu izgubljenu snagu. Ovo predstavlja legitimnu reklamnu strategiju, pod uslovom da se uradi uspešno. Kakvim je, dakle, porukama, potkrepljen neumoljivi srpski stav da njihova teritorija ima da ostane njihova? One variraju od vrlo efektnih i primerenih poput „branićemo što je naše i nikada se nećemo predati“ i „u najbitnijim stvarima ne sme se biti popustljiv“, preko, istina patriotskih i zvučnih, ali nedovoljno vezanih za konkretnu problematiku na koju se odnose („vreme je da se vidi da li smo ljudi ili robovi“ i „Otadžbina je blago koji opravdava sve naše žrtve i sukobe“), do potpuno nejasnih i apstraktnih filozofema o „dužnosti i moralu“, te „nerazdvojivosti nerazdvojivog“.

Jasno je da sva navedena umovanja mogu, neka uspešnije, naka manje uspešno, neposredno primeniti na kontekst aktuelne kosovske krize, ali ostaje pitanje koliko se ona adekvatno odnose prema osnovnom sloganu kampanje, koliko ga ističu, odnosno koliko slabe. Ako se to uzme u obzir, jasno je da samo prve dve poruke imaju tu vrstu žestine i beskompromisnosti na koju se osnovna nota prirodno nadovezuje. Ostale vlastitim smislom odvlače pažnju od najvažnijeg, a to je imperativnost izrečene tvrdnje o Kosovu kao neodvojivom od Srbije, čime se ova automatski slabi i razvodnjava.

Ličnosti

Sa druge strane, sva je prilika da autorima kampanje ovi dopunski iskazi nisu bili toliko relevantni koliko njihovi autori , čiji su likovi u prvom planu svih plakata, i čiji autoritet treba da ovim, u većini slučajeva opštim i bezličnim porukama dâ nedostajuću dodatnu težinu. Tu se, međutim, poruka nepovratno magli, a težina osnovne tvrdnje gubi u nepovrat. Jer, „Kosovo je Srbija“ više nije bespogovorni aksiom, nije ni praktični zaključak iz neke druge tvrdnje koja zastupa očiglednu univerzalnu vrednost, njena snaga sada proističe iz autoriteta ličnosti u čija se usta stavlja. Sa time poruka plakata dobija sasvim novi smisao – Ministarstvo nam ne iznosi samorazumljivi stav da je naša sveta zemlja naša i ničija, ono nas poučava da nam to poručuju neke slavne ličnosti . Ovde se iz domena duboke političke propagande spuštamo u domen plitkog ekonomskog marketinga – da bi se proizvod „prodao“, potrebno mu je naći „zaštitno lice“. I ako ta strategija možda dobro funkcioniše kada je u pitanju krema protiv bora ili sredstvo za mršavljenje, ona u slučaju političkog marketinga, a pogotovo po pitanjima od prvorazrednog društvenog značaja, može biti opravdana samo pod uslovom da su upotrebljeni autoriteti ivanredno adekvatni .

Kada je u pitanju čarobna srpska reč „Kosovo“, težine bez premca u srpskom istorijsko-ideološkom diskursu, za njenog zaštitnika može se staviti samo neosporna veličina od nedvosmislenog značaja u narodnoj svesti – kakvi bi bili, recimo, knez Lazar, Karađorđe ili Njegoš. A ako bi se, iz nekog razloga, insistiralo na tome da se srpska zemlja brani pod pokroviteljstvom stranih autoriteta, tada bi i taj izbor morao biti izvanredno pažljiv i usklađen sa odnosom koji srpski narod ima prema određenim narodima i njihovim velikanima, a pogotovo sa odnosom koji su ovi imali prema srpskom narodu. Ako se taj uslov uzme u obzir, čini se da je odabir ličnosti učinjen u najmanju ruku krajnje nesrećno. Od šest inostranih predsednika koji su odabrani za „modele“ u kampanji, samo Čerčil i De Gol imaju nedvosmislen oreol istorijskog velikana relevantnog za srpsku istoriju i državu, budući da su bili na čelu država-srpskih saveznica u ratu u kome je srpski narod silno postradao, pa su samim tim svojim političkim angažmanom koliko-toliko (a istorija kaže podosta) doprineli srpskoj pobedi­/opstanku u vihoru II svetskog rata. Pored ove dvojice, jedino još Linkolnov lik ima nekog simboličkog značaja, budući da je ona američki predsednik koji je sve lične napore uložio upravo u spasavanje SAD od dezintegracije izazvane separatizmom. Ostala dva američka predsednika i nemački kancelar bez sumnje su istorijske ličnosti od prvorazrednog značaja, ali njihov autoritet nema nikakvu težinu vezano za pitanja Srbije i Kosova, sa kojima nisu imali nikakve veze. Štaviše, Vašington bi podjednako mogao biti ikona šiptarskih separatista, budući da je bio predvodnik jedne gerilske vojske koja je osporila tradicionalni suverenitet jedne države nad delom svoje teritorije, dok se za Kenedija, mimo simpatija koje je kod Srba pobrao svojom tragičnom smrću, pre svega vezuju bahate i krvave američke intervencije na Kubi i u Vijetnamu – preteče iste one politike koja danas Srbima Kosovo nastoji oteti.

Zastave

Tako dolazimo do poslednjeg koraka u ovom marketinškom regresu u opravdanju. Ispostavlja se da konkretne ličnosti nisu odabrane zato što predstavljaju autoritete u Srbiji , već zato što predstavljaju autoritete u svojim zemljama . Nisu nama Kenedi, De Gol i Brant relevantni zato što njihova reč ima naročitu težinu u Srbiji, već zato što oni predstavljaju i govore u ime svojih država . U tom smislu, ova šetorica više nisu pojedinačne istorijske ličnosti sa svojim povesnim značajem, već značajni državnici Francuske, Velike Britanije, (SR) Nemačke i SAD. Ovo se na plakatima ilustruje ogromnim, vijorećim se zastavama, koje u potpunosti popunjavaju njihovu pozadinu i postavljaju temeljni kontekst za celu poruku. A ta poruka otprilike glasi: „Kosovo je Srbija, ali to nije važno; važno je to nama poručuju reči velikog istorijskog autoriteta, pri čemu same reči to baš i ne poručuju, a ni autoritet nije od naročitog ugleda, ali je zato barem Englez/Nemac/Francuz/Amerikanac“. Ili, ukratko, građanima Srbije se, shodno ovoj analizi, sa plakata poručuje da nije najvažnija njihova spremnost da se ne odstupi ni korak u odbrani interesa Otadžbine, važno je znanje da se pri tome postupa u interesu Britanije, Francuske, Amerike i Nemačke!

Kada se sve ovo uzme u obzir, plakati, zamišljenu u skladu sa svim ključnim načelima dobrog marketinga, principijelno sasvim ispravni, odjednom dobijaju oreol strašnog cinizma i bezobrazluka, tim pre što ih nije postavila Američka ambasada, već srpsko Ministarstvo. Jer svaki Srbin koji je danas spreman da beskompromisno uzvikne „Kosovo je Srbija“, svestan je da to uzvikuje upravo suprotstavljajući se predstavnicima pre svega ove četiri zemlje, koje su se otvoreno stavile u službu projekta šiptarske nezavisnosti, sa sve svojim zastavama i očevima nacije. I očekivati da se u odbranu Kosova stane pod zastavama upravo onih država koje ga najzdušnije i najotvorenije napadaju, u najmanju ruku je krajnje neumesno i slobodno se može reći, na granici političkog skandala.

Ovakva postavka podrazumeva da u sporu Srba sa Albancima postoje nezavisni arbitiri, četiri moćne države, četiri velike nacije, sa njihovim uzvišenim nacionalnim principima, čiji će nepristrasni sud odlučiti kome će Kosovo na kraju pripasti. Drugim rečima, Ministarstvo za Kosovo i Metohiju opredelilo se da bodrost i nacionalni duh podiže dodvoravajući se svojim najneposrednijim protivnicima sa vlastitih ulica. Koliko to samo mora izgledati smešno kosovskim Albancima, čija zastava jedino nedostaje na beogradskim ulicama, pa da društvance bude potpuno! A ako se još setimo da činjenicu što još uvek sa nekom težinom možemo izjaviti „Kosovo je Srbija“ imamo zahvaliti pre svega ruskom angažovanju u Savetu bezbednosti UN, a zatim podršci Kine i još nekih zemalja, tada je poražavajuća činjenica da se zastava niti jedne od ovih zemalja nije udostojila mesta na srpskim ulicama, iako su njihovi predstavnici u više navrata davali izjave koje se znatno neposrednije odnose na slogan ove kampanje. I šta treba da pomisle ruske diplomate kada dođu u zvaničnu posetu Beogradu? U pitanju je jedan simbolički gest , tolike snage da zaista može dovesti u pitanje razloge ruskog angažovanja na srpskom pitanju. Ali, oni ionako „ moraju da nas podržavaju“, jer je to „u njihovom interesu“ – tako da se oko njih ne treba truditi... Sa druge strane, 50% propagandnog materijala odštampano je pod znakom američke zastave, one iste koja se vijori sa svake javne i polujavne zgrade u Prištini. Ili je Ministarstvo htelo da se Šiptari u Beogradu osećaju kao kod kuće, ne bi li tako poželeli na se reintegrišu?

Smisao kampanje

Kada se po strani ostavi sva trapavost i budalastost ovakvog reklamiranja vlastitih političkih napora – ostaje da se odgovori na poslednje, i verovatno ključno pitanje koje ova kampanja pokreće: kome su namenjeni ovi plakati­ ? Srbima očigledno nisu – jer da su hteli američkom i francuskom zastavom da motivišu Srbe na otpor, na bilborde je trebalo „popeti“ Bila Klintona, Tonija Blera, Žaka Širaka i Gerharda Šredera, a u obzir bi došli i Nikola Sarkozi, Gordon Braun, Bernar Kušner i Havijer Solana, od kojih bi se sviju mogli pronaći takvi citati koji bi bez izuzetka kod svakog srpskog patriote izmamili ono „Kosovo je Srbija“, kategorično koliko se to samo može izneti! Isto je tako očigledno da plakati nisu namenjeni Amerikancima, Nemcima i Francuzima koji, „ne znajući šta čine“, razaraju srpsku državu nesvesni da rade protiv principa koje su postavili utemeljivači njihovih država. Niti će Nikola Sarkozi skoro šetati ulicama Beograda, Novog Sada ili Užica, pa da mu za oko zapadne osnivač njegove stranke kako se smeška za panoa, niti bi, tokom takve šetnje, bio u stanju da napisano pročita.

Ako nećemo da prosto slegnemo ramenima i konstatujemo da Ministarstvo za Kosovo i metohiju ne zna šta radi i na šta troši pare, ostaje nam samo jedan moguć zaključak. Cela ova kampanje usmerena je na one građane Srbije koji ne samo da nisu spremni da ovu izjednače sa Kosovom, već to čine upravo u ime onih istih zastava u ime kojih se mi pozivamo na odbranu Otadžbine, a Šiptari na jednostrano proglašenje nezavisnosti posle predsedničkih izbora. Cilj ovog skupog projekta izgleda da je da pokaže određenim elementima u Srbiji da slobodno smeju da stanu uz svoj narod, jer se čineći to neće ogrešiti o svoje najveće svetinje, oličene u ovim četirima moćnim i „prijateljskim“ državama, budući da se Kosovo brani u njihovo ime. I upravo zato je bitno što na plakatima nema niti jednog Rusa, niti jednog Kineza, jer se naprednim građanima Srbije koji znaju da se ništa, pa ni Kosovo, ne sme isprečiti između nas i sveta, mora pokazati da Ministarstvo za Kosovo i Metohiju i Vlada kojoj pripada ničim ne želi osporiti ovu maksimu, te da će se po pitanju održanja državne suverenosti i celovitosti teritorije zalagati samo dotle, dokle to mirna srca mogu raditi pod američkom zastavom.

Ako je to zaista tako, a sva je prilika da jeste, ostaje nam samo da se zapitamo – otkud to da su Ministarstvu za Kosovo i Metohiju bitniji oni koji bi sutra bili spremni da se odreknu Kosova za račun prve stvari koja se lakše i prirodnije može potpisati nekom Kenedijevom citatu. Nama je upućeno ono „Kosovo je Srbija“, a njima sve ostalo, pri čemu je neko stekao utisak da je to fer raspodela. To može značiti da su procenili da je nama, koji se slažemo sa ovom neospornom nacionalnom istinom svejedno na kakvoj će se pozadini ona napisati, pa su sa ostalim pokušali zakrpiti okrnjeno nacionalno jedinstvo. Ili su procenili da su oni, kojima je od sudbine srpskog Kosova važnije da se Srbija nađe pod okriljem zastave neke moćne zapadne zemlje (a nipošto, na primer, Rusije) brojniji, ili uticajniji u ovom društvu, pa je na njih potrebno apelovati? Nije izvesno. Ali kako god da stoje stvari, ovakav jedan propagandni čin duboko je uznemiravajući u trenutku kada se očekuje dalji rasplet kosovske krize. Jer kako će Srbi odbraniti Kosovo i Metohiju, ako se Ministarstvo zaduženo za to obraća onima kojima to ne pada na pamet u ime onih koji nam Kosovo i Metohiju otimaju?

U Beogradu, 28. decembra 2007. god.

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM