Bizmarka za predsednika

Dok u predsedničkoj predizbornoj kampanji glasači glasno uzvikuju „promene“, može se zaključiti kako se među vodećim kandidatima ili njihovim savetnicima slabo diskutuje o kursu inostrane politike Sjedinjenih Država. Neki smatraju da će budući predsednik biti previše ograničen objektivnim okolnostima - kao što su između ostalog, ozbiljna umešanost u situaciju u Iraku, neophodnost da se Iranu onemogući upotreba nuklearnog oružja i time ugrozi mir na Srednjem istoku – te da neće imati dovoljno prostora za promenu kursa američke spoljne politike. To je delimično tačno, jer od administracije do administracije postoji očigledan kontinuitet u politici Sjedinjenih Država. Međutim, ne može se reći da je to ispravno. Postoji jedan veliki izuzetak: Džordž V. Buš se 2003. godine suočio sa uglavnom istim ograničenjima sa kojima se susreće i danas, a ipak je doneo odluku o invaziji na Irak. Nije izvesno da li bi neki drugi predsednik doneo istu odluku i da li bi je sproveo na manje-više isti način.

Objektivne realnosti zaista nameću ograničenja ili, preciznije rečeno, stvaraju troškove. Odluke koje donosimo danas, sutra mogu dovesti do stvaranja ograničenja, često nenamerno. Međutim, u trenutku kad su se mnogobrojne ključne pretpostavke o svetu pokazale kao pogrešne - u vezi sa Irakom i Avganistanom, procvatom demokratije na Srednjem istoku, kao i spremnošću drugih velikih sila, poput Rusije i Kine, da slede američke savete - kako možemo da zanemarimo ispitivanje politike koja je proistekla iz tih pretpostavki? Kako smemo da dozvolimo sebi da se ne pozabavimo uvođenjem promena? Kako god neki gledali na sva ta ograničenja, Ameriku će najskuplje da košta to neprekidno samoobmanjivanje.

Nova opšteprihvaćena mudrost isplivala je na površinu nakon pobede Sjedinjenih Država u Hladnom ratu, gde više nije važna istorija niti je neophodno da razumemo interese i perspektive drugih, dokle god se nalazimo na strani pravednika – i, naravno, sve dok možemo računati na ogromnu vojnu i ekonomsku silu. U duhu takvog jalovog samopriznanja, značajno smo izgubili sposobnost da se prvo pogledamo u ogledalo, pa da onda osuđujemo druge i izdajemo im zadatke.

Osim toga, uprkos tome što se nalazimo na pravoj strani istorije, američki čelnici preuzeli su na sebe donošenje nemilosrdnih, pa i surovih odluka. Svaka je imala sopstvenu logiku, većina je izgledala strateški opravdano iz perspektive prošlosti, ali je mali broj njih i dalje imao svoju ulogu u našim javnim debatama. Setite se da su Sjedinjene Države bile prva i jedina nacija koja je upotrebila atomsko oružje, i to protiv gradova. Vašington je u Vijetnamu koristio napalm-bombe i tzv. narandžasti agens ( Agent Orange ). Američki čelnici su podržavali poznatog razbojnika Sadama Huseina u vreme kada je njegov režim koristio hemijsko oružje ne samo u krvavom ratu koji je vodio s Iranom, već i protiv svog naroda.

Takve odluke, kasnije se pokazalo očigledno pogrešne, bile su rezultat teškog izbora koje velike sile često moraju da naprave. Upravo zato ne treba glasno da pridikujemo o našoj moralnosti. Osim toga, to znači da, ovladavanjem umećem u sprovođenju spoljne politike, ne smemo dozvoliti da nas zaslepe sopstvene retoričke težnje ka etičkom savršenostvu – ne želeći da priznamo kako nas brojne zemlje vide kao „normalnu zemlju“ – pri čemu koristimo sva moguća sredstva za ostvarenje svojih interesa i pritom često iznosimo moralnu osudu drugih koji su pod uticajem tih istih interesa.

Dakle, isti ljudi koji su sa gnušanjem izneli svoje neslaganje s tim što je ruska avijacija napala civilne mete na Kavkazu, spremno su prešli preko činjenice da je Izrael upotrebio kasetne bombe i slične vrste napada u južnom Libanu. Jednog dana su jasno i glasno osudili nepoštovanje Teherana koje pokazuje prema Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija, a već sutradan su smatrali da je savršeno opravdano ignorisati taj organ u cilju obezbeđivanja nezavisnosti Kosova.

Podrška prijateljima i istovremeno osuda neprijatelja, nije ništa novo; ali kada se to kombinuje sa mesijanskom sklonošću da se svet deli na decu svetlosti i decu tame – bez bilo kakve potrebe za postojanjem kompromisa, razumljivi su motivi za zabrinutost ovih takozvanih suparnika – što zaista počinje da predstavlja opasnost. Važno je razmotriti i odbijanje brojnih političara da priznaju jasnu povezanost između ponašanja SAD na Srednjem istoku i mržnje koja prema Americi vlada među islamskim ekstremistima, što je i bio motiv za napad 11. septembra. Sjedinjene Države su imale ozbiljne razloge za sporovođenje ovakve vrste politike, ali veoma je teško zanemariti činjenicu da je to dovelo do određenih posledica. Arapsko-izraelski spor je za brojne Muslimane neprikosnoveni lakmus test američke politike – ali ova činjenica nije bila predmet diskusije uprkos tome što je bila započeta u debatama republikanskog kandidata. Dok je veliki broj stručnjaka za taj region izneo ovaj argument, on nije imao adekvatan odziv među političkim liderima, pa čak ni u vodećim medijima.

Naslućuje se slična nesposobnost u pogledu razvijanja ozbiljnog pristupa Kini, s kojom je za Sjedinjene Države verovatno najvažnije da uspostavi dobre odnose u 21. veku. Kina postaje super sila, a s obzirom na njen značajan razvoj i ubrzani tehnološki napredak, mogla bi da postane ekonomski rival Americi za samo nekoliko decenija, i već se može primetiti njen značajan uticaj na globalni razvoj. Štaviše, postaje jasno da nijedna veća međunarodna inicijativa, kao što je nametanje značajnih sankcija Iranu, ne može da prođe bez učešća i uplitanja Kine.

Izvan akademskih krugova ne vode se rasprave o posledicama nespremnosti Vašingtona da pristane na bilo šta manje od neprikosnovene vojne dominacije na globalnom nivou, nešto u čemu je bivši ministar odbrane Donald Ramsfeld nesumnjivo bio usamljen, očekujući da će Peking pristati na to, i to u svom susedstvu. Međutim, velike sile su retko spremne da računaju na dobru volju drugih u zaštiti sopstvenih interesa, pogotovu kad njihovi odnosi sa drugom stranom nisu pošteđeni nevolja. Dakle, zašto je onda neobično što je odgovor Kine bio uvećanje budžeta za odbranu?

Vojno jačanje Kine trebalo bi ozbiljno da zabrine američke političare, i ono iziskuje pažljivo praćenje situacije i napore u vršenju pritiska na Peking da se izjasni o svojim namerama. Kao rezultat svega toga, Sjedinjene Države bi mogle da usklade svoj budžet i strategiju. Međutim, da li neko stvarno misli da bi Sjedinjene Države mogle objaviti svoju nameru o održavanju vojne prevlasti u brojnim svetskim regionima, uključujući tu i azijsko-pacifički region, i da potroše 515 milijardi dolara na svoju vojsku (ne računajući Irak i Avganistan) bez ikakve reakcije Kine, posebno nakon što su Sjedinjene Države pokazale spremnost da upotrebe silu u cilju ostvarivanja svojih interesa? Može se zaključiti da bi procenjivanje moguće reakcije Kine (i drugih velikih sila) trebalo da bude glavni elemenat u donošenju odluka Vašingtona o nacionalnoj bezbednosti, i da utiču na to da se troškovi Sjedinjenih Država primaknu kraju koji svi priželjkujemo. Neverica koju je je izazvao kineski budžet za odbranu – bilo da je u pitanju 59 milijardi dolara po rečima Pekinga, ili oko 139 milijardi dolara, po tvrdnjama nekih drugih – ukazuje na to da veoma mali broj ljudi u svojim planovima ide korak napred.

Krajem prošle godine, Dalaj Lami su bile ukazane počasti u Vašingtonu, pri čemu se skoro niko među političarima i vodećim medijima nije zapitao da li će javna i ushićena dobrodošlica Sjedinjenih Država nekome koga Kina vidi kao separatističkog vođu, ostaviti neke posledice. Nakon što je pozdravljen, i to ne u Nacionalnoj katedrali već u Kapitol bildingu – čime je poslata jasna poruka da je primljen kao politički vođa, takoreći kao borac za slobodu, a ne kao verski predstavnik - isti ti ljudi su bili iznenađeni kada Peking nije dozvolio američkoj mornarici da pristane u luci u Hong Kongu, i kad su vodeći kineski političari jasno izjavili da ukoliko su SAD učinile nešto što šteti interesima Pekinga, onda ne treba da računaju na podršku Kine u pitanjima koja su od važnosti za Vašington. Većina Amerikanaca ima suštinski različito mišljenje o Dalaj Lami od Pekinga. Ne radi se o tome ko je u pravu, već se obistinila tvrdnja da će njegovo javno prihvatanje ostaviti posledice na američke odnose sa Kinom, kao što se moglo i očekivati.

Ništa od svega ovoga ne bi bilo preterano važno da Sjedinjene Države ne uživaju apsolutnu nadmoć na polju sile i da im nije potrebna pomoć drugih. Ali to, nažalost, nije slučaj. Samo se troškovi rata u Iraku procenjuju na nekih 500 milijardi dolara – a i to je daleko od konačne sume – a druge zemlje neće preuzeti ni jedan od tereta koji nosi Vašington. Neće biti multilateralnog spašavanja od američke unilateralne akcije. Držeći se krstaškog pristupa u spoljnoj politici, natovariće Americi neizmeran teret, što nije saglasno sa naporima da se izbalansira budžet, smanje porezi i obim federalne vlade, sačuva sistem socijalne sigurnosti i obezbedi univerzalna zdravstvena nega. Ta vrsta globalnog i strateškog i finansijskog razapinjanja potkopava sam fundament zdravlja američke ekonomije i centralni stub međunarodnog liderstva. Bizarno je pomisliti da Amerikanci do u nedogled mogu da apsorbuju troškove globalne imperije, pritom ne ubirajući nijednu od njenih poslovično ekonomskih koristi.

Povrh toga, radikalni utopizam koji je uznapredovao zahvaljujući prevelikom broju savetnika koji vode republikanske i demokratske kandidate, ne samo da predstavlja skup i pogrešan put, već je i osuđen na propast. Amerikanci možda imaju interes da stvore utopiju za čitav svet, ali nisu spremni da za to i plate, a naš demokratski sistem strukturno gledano nije u stanju da izgradi ili održava globalnu imperiju. A odgovori koje takva politika generiše – od terorista i ostalih – kao što se moglo predvideti, na domaćoj sceni izazivaju odluke koje potkopavaju našu dragocenu demokratiju.

One koji ne veruju u utopijski globalizam često optužuju za preveliku dozu pesimizma. Najzad, zar političke promene u Evropi nisu na vlast dovele lidere koji su prijateljski nastrojeni prema Sjedinjenim Državama? Neokonzervativci i intervencionističko-liberalni utopisti uzbuđeno predviđaju novo poravnanje u korist vlastitog pristupa.

Međutim, globalni balans moći evoluira. Kad god američki i evropski predsednici i premijeri nešto zajednički preduzmu, tvrde kako to čine u ime „međunarodne zajednice“, iako je sve očiglednije kako većina građana sveta – i određen broj velikih sila, uključujući ne samo Kinu i Rusiju, nego i demokratsku Indiju – misli drugačije. I odista, te države poprimaju sve veću ekonomsku i političku težinu u globalnoj areni. Evropska podrška ostaje veoma važna za održanje globalnog liderstva Sjedinjenih Država. To bi trebalo da bude razlog za zadovoljstvo – ali ne i potvrda daleko manje euforije.

Povrh toga, američki utopisti ne slušaju previše pažljivo. Po nekim pitanjima definitivno postoji transatlanski konsenzus. U nekim drugim, međutim, takav konsenzus ne postoji. U odnosu na to šta bi više volela većina vodećih kandidata Sjedinjenih Država, „Amerikanac Sarkozi“, primera radi, ima drugačiji pristup u odnosima sa Rusijom i u bavljenju „nevaljalim državama“ poput Libije.

Evropu ne možemo – a ne bi ni trebalo – uzimati zdravo za gotovo. Niti bi trebalo da napustimo ono što je od Niksonovog otvaranja prema Kini bio ključni strateški cilj Sjedinjenih Država: vođenje računa o tome da su Peking i Moskva zainteresovaniji za dobre odnose sa Vašingtonom nego li za međusobno ulagivanje ili udvaranje otpadničkim državama. Promene u toj ravnoteži – pa čak i formalnih savezništava – mogle bi duboko potkopati američku sposobnost da sledi svoje međunarodne ciljeve. Devedesetih godina smo mogli da se izvučemo sa mnogo čim u tom pogledu, što smo i činili, u periodu kada su se Sjedinjene Države visoko kotirale. Amerika teško sebi može da priušti iste greške u promeni okruženja na samom početku 21. veka.

Neko se možda neće složiti sa tim da svako ko postavlja tezu na ovakav način – u cilju razumevanja vlastitih protivnika i rivala i priznavanja sopstvenih grešaka, barem sebi samima – na prvom mestu krivi Ameriku. Ne radimo ništa tome slično. Postoji ogromna razlika između identifikovanja sa sopstvenim protivnicima i upuštanja u trezvenu i pronicljivu analizu vlastitog ponašanja da biste bili efektivniji. Ovo potonje je od suštinskog značaja za spoljnopolitičku strategiju koja će Americi dopustiti da ima preimućstvo u trenutku kada je to najvažnije.

Oto fon Bizmark, „čelični kancelar“ i arhitekta nemačkog carstva, teško da je bio autoskeptični liberal i nikako se nije libio da upotrebi vojnu silu, što su na svojoj koži iskusili njegovi neprijatelji – Francuska i Austro-Ugarska. Bizmark se, međutim, odlikovao pronicljivim analitičkim umom i oklevao je da provocira Rusiju na potencijalno priključenje koaliciji protiv Berlina. To je bio jedan od razloga zbog kojih je nastala njegova čuvena izjava da „Balkan nije vredan kostiju jednog pomeranijskog grenadira“.

Nakon Bizmarkove smrti, car Vilhelm II nije imao takvih ustezanja. Ubeđen u superiornost sopstvenog oblika monarhističke vladavine, razgnevljen francuskom samosvešću, razočaran ruskim opiranjem da ga sledi, uveren kako je Rusija i dalje slaba nakon katastrofalnog rata sa Japanom, nadajući se da se Engleska neće pridružiti Rusiji i Francuskoj u sukobu sa Nemačkom, i pretpostavljajući da su Sjedinjene Države predaleko da bi se računalo i njihovo mišljenje, smelo je podržao snažnu austrougarsku želju za suprematijom na Balkanu. Ono što je usledilo dakako je bio nemački poraz, kraj njegove dinastije i veliki prevrati u Evropi, koji su, na kraju krajeva, doveli do trijumfa boljševizma u Rusiji, nacizma u Nemačkoj i fašizma u Italiji.

Državna sekretarka Kondoliza Rajs želi da veruje kako je svet prevazišao takav način razmišljanja, ali se verovatnijim čini to da američke elite, preplavljene našim poimanjem pravičnosti, imaju poteškoća u definisanju racionalnih i ostvarljivih prioriteta, dok druge vlade nastavljaju da posmatraju svet kroz prizmu moći i interesa. Dok mnogo toga iz Bizmarkove politike nije baš podesno za Ameriku današnjih dana, u spoljnoj politici bismo mogli da prođemo mnogo gore nego li ako odbacimo arogantni trijumfalizam, zarad njegovog romantičnog a ipak čeličnog i selektivnog pragmatizma.

Dimitri Sajms je predsednik Nikson centra i izdavač časopisa The National Interest . Pol Sonders je izvršni direktor Nikson centra i koizdavač časopisa The National Interest .

(07.03. 2008, The National Interest )