Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Politički život - prenosimo NIN

   

 

Slobodan Reljić

Generacija koja raste

Na scenu je izašla generacija koja menja stereotip po kome u Srbiji raste generacija anacionalnih, apolitičnih devojaka i momaka koje samo zanimaju šengenske vize, avganistanski prah i hongkonški plazma ekrani. Ali, koliko su „novi klinci” neskloni autizmu establišmenta devedesetih, toliko im je muka i od demokratske kooperativnosti” pred silom „koja ni Boga ne moli” – i što se pretvara u ponižavajuću snishodljivost

Teško vreme. Svuda okolo uznemireni, unezvereni, povređeni i utučeni ljudi; tihe psovke, pretnje u vazduhu, pritajeni bes. Zajednički imenitelj stanja: osećaj strašne poniženosti. Duboke poniženosti, na koju se konačni odgovor ne nazire.

Čak je i za nas – preko kojih su prešli ratovi, raspad zemlje i NATO-bombardovanje – ovo nepoznata situacija. Utisak je da uopšte ne možemo shvatiti razmere promene koja nas čeka. Možda je preterano, ali nije i neuputno porediti ono što nam se dešava sa premjenom posle onog pravog Kosovskog boja koja je „tako silno udarila u narod da su gotovo sve zaboravili što je bilo donde, pa samo odande počeli pripovijedati i pjevati”. (Vuk St. Karadžić, Predgovor knjizi Srpskih narodnih pjesama – „Knjiga prva u kojoj su različne ženske pjesme”)

Jeste paradoksalno, ali se ovakve duboke krize mogu preokrenuti u velike moralne obnove. Dakle, ili ćemo se survati u bezdan ili proći ono što označava zvučna grčka reč (katarza) koju su nam tako temeljno ispraznili od sadržaja egzorcisti iz nevladinog sektora.

Te nedelje, 17. februara, naš prozor u svet – televizije, trudile su se da nemaju dodir sa životom. Nekako su svi mislili da tu strašnu vest treba da nam donese crni konjanik, što kasnije...

A onda su se na ulicama Beograda pojavili momci u raznolikim jaknama s navučenim kapuljačama, jer beše vrlo hladno. Reagovali su kako se to radi u njihovim godinama. (Setimo se događaja od 9. marta 1991. pa sve do 5. oktobra 2000.) To uvek prati i vandalizam i izliv nekontrolisanog besa. Ali i danas je nejasno zašto je establišmentu, u najširem smislu reči, toliko stalo da njihov čin depolitizuju. Jer, i povod i akcija pokazivali su duboku političku motivisanost. A, takve manifestacije iz svih delova sveta – i demokratskog i onog manje demokratskog – gledamo svaki čas na našim televizijama: alterglobalisti u Hildehajmu, studenti u Južnoj Koreji, mladi muslimani u Kopenhagenu, poljoprivrednici u Francuskoj, palestinski beskućnici... Nikoga od tih naša televizija nije nazivala pogrdnim imenima, doduše nisu ni oni nju zvali U92. A pobunjenicima u predvečerje 17. marta svi su pokušavali da oduzmu društveni respekt i da ih svedu na huliganstvo – pojam koji je, paradoksalno, skovan političkim povodom u vreme kad su Englezi nastojali da irskog revolucionara O' Kalagama (Ož Callaugham) predstave kao „oličenje surovosti i silovitosti”.

Kako sad stvari stoje, ta deca nisu uzalud izašla na ulicu. Slični njima pojavili su se u Novom Sadu, Somboru... A već sutradan izašlo ih je na desetine hiljada, uglavnom te generacije koja raste, i u geografskom rasponu Kosovska Mitrovica – Niš – Kragujevac – Beograd – Sombor – Banjaluka – Podgorica. I dok je prosečan frustrirani Srbin čekao da mu parlamentarne partije u Beogradu, pred zgradom parlamenta, organizuju veliki miting u četvrtak 21. februara došlo je do generacijske pobune Srba srednjoškolaca i studenata. Desetine hiljada njih se samoorganizovalo i poslalo poruku. Čitavo društvo je osetilo olakšanje, ali su brižne televizije nastavile da prebrojavaju polomljena stakla i brinu o „ružnim slikama koje će videti svet”.

Svašta će se nama dešavati narednih meseci (a verovatno i godina), ali ovaj događaj bi mogao da bude od dalekosežnog značaja. Na scenu je izašla generacija koja menja stereotip po kome u Srbiji raste generacija anacionalnih, apolitičnih devojaka i momaka koje samo zanimaju šengenske vize, avganistanski prah i hongkonški plazma ekrani. Ali, koliko su „novi klinci” neskloni autizmu establišmenta devedesetih, toliko im je muka i od demokratske „kooperativnosti” pred silom „koja ni Boga ne moli” – i što se pretvara u ponižavajuću snishodljivost. Neskloni su i da se povinuju partijskom paternalizmu nad društvom – ideji da samo političari „znaju” kako, a narod da ćuli uši i – čeka glas. U danima kad se ružna i iskežena istorija valja ulicama i TV-ekranima oni ne razumeju zašto se mora danima čekati da neko odozgo organizuje „miting podrške” za ugrožene sunarodnike. To je samosvest bez kompleksa koja na mufljuski krik Dimitrija Rupela odgovara SMS-kampanjom: „Srbi i svi ostali građani Srbije, stupite u trenutni bojkot slovenačkih i hrvatskih proizvoda... Prosledi!” To je psihologija koje ne namerava da čeka da uđe u Evropsku uniju da bi počela da nešto radi za sebe i svoj narod. Poniženi su nula i u Uniji i pred vratima Unije. Nula ne učestvuje ni u sabiranju, ni u množenju. Samo društvenu grupu svesnu svog značaja će ceniti i druge grupe.

Dobra je bila procena britanskog ambasadora koji je u Savetu bezbednosti UN preteći tražio od predsednika Srbije da zaustavi demonstrante u Beogradu i Srbiji. Jedino nije razumevao da su upravo oni, „zapadni saveznici”, vlast u Srbiji doveli u stanje da se njena reč ne sluša kao neupitni autoritet. I da već imamo posla i sa tajnim organizacijama čije delovanje, po definiciji, izmiče bilo kakvoj kontroli.

Nije lako sada odrediti šta su elementi koji spajaju tu generaciju. To je pre svega osećaj egzistencijalne ugroženosti nacije. Tu je i, sad već decenijama, nesmanjeni pritisak Zapada. I kad na to naš vojni vrh tvrdi kako slabija srpska vojska znači veću sigurnost za Srbe, onda to zdravom razumu zvuči kao oni Minimaksovi „vicevi bez veze”. Ili – obećana „svetla budućnost” u Uniji za deset-petnaest godina. U Uniji koja im čini najveće poniženje!? I koja je digla ruke i od svojih, do juče, neprikosnovenih kriterijuma. Kakva mora biti psihologija bića koje razume kao normalno objašnjenje „kouča”, da mora prvo da mu izvadi oko, a onda će mu tako invalidnom dati odlično mesto u timu. I to – da kad njegova „demokratska”, sterilisana ruka vadi oko nije isto kao kad to rade neki neotesanci iz Azije. Iako deo generacije njihovih očeva veruje u takva čudesa, nova generacija se ne „smara” tim zavrzlamama.

Naša budućnost je, bez ikakve patetike rečeno, krajnje neizvesna. To što su naši preplašeni sunarodnici zapalili barake UNMIK-a i gurnuli one džipove niz stranu samo je početak plesa sa đavolom čije finale niko ne može predvideti. Ovo je kormilarenje na velikim talasima, u brodu koji može biti bušen i iznutra. Ne vredi se žaliti našem prijatelju Solani, jer on koji je na ovom poslu ostao bez podrške svoje matične zemlje, izvesno o budućnosti zna koliko i mi. Postali smo deo velike igre u kojoj su ulozi naše sudbine. Ako se sećate sjajne britanske serije “House of Cards” (možda bi valjalo da nam je RTS reprizira) o velikim političkim igrama, onda znate da možda tamo neko dođe i na pomisao da bi mu dobro došao „jedan mali građanski rat”. Trenutno ne izgleda izvesno, ali nemoguće nije. Nazad se, verovatno, ne može. Ostaje nam da koncentrišemo svoju malu snagu i – poverujemo da smo postali „kovači svoje sudbine”. Utešno je što u ovako razaranom društvu postoje grupe koje su to shvatile.


 

 

 

 
 
Copyright by NSPM