Slobodan Reljić

Gazda Srđan i četiristo najamnika ili Zašto srpsko društvo mora najozbiljnije da shvati „lekciju iz Trgovišta”

I kad neko kaže „A vidi Nemačku”, valja se setiti Bolivije ili Tajlanda. Sve je to taj sistem.Upoznaćemo njegovo lepše lice samo onoliko koliko uspemo da se izborimo s njegovom besprizornom prirodom

U malom siromašnom Trgovištu država je aprila 2002. ostvarila „veliki cilj Novog društva” – privatizovala je pogon vranjske „Koštane”. „Čovek Novog doba”, kojem u ličnoj karti stoji Rastko Pandurov, a koji se u registru firmi vodi kao „Kriko-trejd”, poveo je oko četiristo meštana obućara – u svetlu kapitalističku budućnost. Utom se pojavio i Srđan Dejaković iz Vranja, firma „Sanč”. Dvojica preduzetnika, „vitezova Novog doba”, imali su „posao veka” – izvoz za Italiju! Čudno je da odmah nisu dobili kakav orden zasluga za narod, jer kad u ovoj zemlji neko izgovori reč izvoz, pa još doda „za Evropsku uniju” to je – vrh, brate!

Pošto gazda Rastko, valjda, nije uspeo da preko noći zaradi „prvi milion”, odlučio je da svojih četiristo najamnika u aprilu i maju 2003. oslobodi plata. Biće da je računao da će se „snaći naš čovek”. Međutim, četiristo najamnika koji se snalaze godinama – čekajući „bolji život” – više nisu imali gde da se snađu. I, eto ih, umesto da idu na godišnji odmor u Grčku, štrajkuju od 19. juna do kraja jula! I plus, ne daju da gazda Rastko isporučuje – dok ne plati rad – tri šlepera „ručno šivanih ‘vrnčanih' cipele” gazda Srđanu, te da one idu u Evropsku uniju. To ti je naš čovek. Stalo mu za bednu platu, a ne gleda viši interes, kao što to čini naš Trgovinski sud iz Leskovca. Sud naređuje da se roba oslobodi. Ona se traži, a radničke plate su druga stvar, radnici se ne traže! Radnika u ovoj zemlji ima viška.
A naš radnik ti nema ni kulturu modernog privređivanja. Četiristo najamnika izabralo štrajkački odbor, ovi neljudski pritegli gazda Srđana, tutnuli mu „Protokol kojim se ‘Sanč' obavezuje da radnicima isplati zarade, a da mu oni dozvole da preuzme gotove cipele”. On potpiše i „donosi gotovinu i 417 obućara, cele noći, do pred zoru, po spisku dobijaju po 7.000 dinara”. Skoro 90 evra za dva meseca rada, čoveče!? I cipele odoše u EU. Srećan završetak, reklo bi na ovom mestu zdravorazumsko biće u ljudskom obliku. Ali, nije, gospodo! Ovo je država vladavine prava, te se gazda Srđan obratio svom sudu, obaveštavajući ga da je „potpisao pod prinudom”. Nije on nesrećna srpska delegacija u Dejtonu da mora da trpi prinudu. On je građanin slobodne zemlje u kojoj je Narodna skupština donela zakone koji štite kapitaliste. I – sud presudi da ima sve da mu se vrati! I to sa kamatom! Kad radnici dođoše sa rešenjima da se i njima isplate plate – sud pogleda registre, vidi da „Kriko-trejd”, tj. gazda Rastko, „nema nikakvu imovinu i da je dug nemoguće naplatiti”. I to je po zakonu. Narodna skupština ne donosi zakone koji štite radnike.

U ovoj zemlji gazda može da bankrotira. I nije zakonski, a očigledno ni ljudski greh ako ostane dužnik. Ali najamniku, siromahu po definiciji, zakon dug ne prašta. Plus, tradicionalno društvo, s kojim nije raskinuo – „traži” da bude čovek, domaćin. „Onomad došao izvršitelj, a žena mi veli: Mošo, plati da deca ne plaču, a komšije da ne seire i ne pričaju”, ispoveda se Momir Cvetković, 40 godina staža, „kobne noći primio 9.000 dinara”. Sad sa kamatom vraća 24.000. Pritegao ga zakon, pritisnuo sram, te mu jedino ostaje da se oda epskim opisima svoje tragedije: „Šta da radim, vuci našli jagnje pa ga dave i deru, kao da od njega žele da prave cipele.”

Srbija se ovom pričom, koju je „Politika” (12. januar 2008) objavila na naslovnoj strani, konačno suočava sa sumornim činjenicama koje bar deceniju i po krije od same sebe. Jer se potpuno neosnovano nadala kako dolaze dani u kojima se ovako strašne stvari više neće dešavati. Neki veštiji pisac će od tih detalja napraviti autentičnu tragediju našeg doba, a činjenice novinske priče su jasne i zastrašujuće.

„Poruka iz Trgovišta” bi mogla da bude početak našeg raskida s mitom o Novom društvu, u kojem smo pod dirigentskom palicom „demokratskih snaga” gledali samo njegovu (naj)bolju stranu. Pristajalo se na to u istom trenu dok su se rušili mitovi i demaskirala brutalna propagandna „crvenih lažova”. Verovalo se da lažova u drugim političkim bojama nema. Sad je vreme da priznamo da dobrog društva nema, nego da postoji samo stalni napor da se dobro izbori, i da se onda neprestano brani. Kratkovido se radovalo lomačama na kojima su goreli „Kapital” i „Položaj radničke klase u Engleskoj”. Sad valja u potragu po tavanima za zagubljenim primercima, jer tu je – to priznaje nauka i na Zapadu i na Istoku – opisana suština ovog društva. Dobro, nećemo se dati zavesti borbenim pokličem „Manifesta”, jer znamo šta je revolucija, ali suočiti se s pravim licem kapitalizma moramo.

Ako radnici žele da spreče klasu gazda Rastka da i dalje pravi cipele od „radničke kože”, moraće da se ujedine (Englezi to i zovu Trade-Union) u organizacije koje će pritisnuti i njih i Narodnu skupštinu da prave uslove za dostojanstveniji život. Tu stranke pomoći ne mogu. Uostalom, one imaju tolike skupe organizacije, a niti zarađuju, niti skupljaju članarinu. Otkud im pare? Ako sumnjate da to sponzoriše gazdinska klasa, na dobrom ste putu.

Nema snošljivog kapitalističkog društva bez jakog udruženja najamnika, bez pretnje stegnutom pesnicom. I bez oslobađanja od iluzije da to jeste najefikasniji ekonomski sistem, ali i – najnemilosrdniji. I kad neko kaže „A vidi Nemačku”, valja se setiti Bolivije ili Tajlanda. Sve je to taj sistem. Upoznaćemo njegovo lepše lice samo onoliko koliko uspemo da se izborimo s njegovom besprizornom prirodom. Godinama gledamo i ćutimo kako se u ovoj zemlji radi vikendom i praznicima, kako gazde plaćaju doprinose na najminimalnije iznose radničkih plata, kako se ne drži do propisanog radnog vremena, kako se ne plaća godišnji odmor, kako se pri zapošljavanju potpisuje sporazumni otkaz da pri otpuštanju gazda ne bi davao propisanu naknadu... I ko zna kakvih bi se sve na ovom spisku gazdinskih marifetluka našlo da ovdašnji sindikati stvarno predstavljaju unižene i prezrene. Ne, ne dolaze dani kad nam se ovo više neće dešavati. Ako se pravilno čita „lekcija iz Trgovišta”, dolaze još teži dani. Da nismo spalili „Kapital”, znali bismo da gazda najamniku slobodu pokloniti neće. Naprotiv, krv se prolivala za pravnu sigurnost na radnom mestu. Ali budimo, ipak, optimisti: možda istorija i ne mora da se ponavlja u najgorim pojavnim oblicima.