Dragan Petrović

POLJSKA IZMEĐU EU, SAD I RUSIJE

Savremena postsocijalistička Poljska je u poslednje gotovo dve decenije uspela u oblasti tranzicije da postigne izvesne rezultate u mnogim oblastima iako se i dalje suočava sa nizom problema, pre svega u socijalnoj i ekonomskoj sferi. Poljska je postala član Evropske unije, gde svakako svojim političkim stavovima predstavlja „drugu Evropu“, naročito u vreme kada je predsednik vlade bio Jaroslav Kašćinski (inače brat blizanac aktuelnog predsednika republike Leha).

Ovakav spoljnopolitički položaj savremene Poljske razumljiv je samo donekle ako uzmemo u obzir neke istorijske činjenice. Katolička Poljska je vodila viševekovnu borbu na zapadu i istoku sa svoja dva moćna suseda – protestantskom Nemačkom i pravoslavnom Rusijom. Od nemačkih zemalja u poljskom neposrednom susedstvu je prevashodno bila moćna Prusija, kao apsolutno protestantska nemačka kraljevina, koja je napokon i izvršila svenemačko ujedinjenje pod Bizmarkom 1870. godine. Na istoku od Poljske je velika Rusija (u stvari Belorusija, što u biti ne menja stvar, uzimajući u obzir rusku identifikaciju Belorusa, naročito posmatrano kroz istoriju). Prusija i Rusija su bili neugodni susedi za Poljsku, naročito kada su u pitanju tri deobe Poljske, realizovane tokom druge polovine 18. veka, u čemu je, pored Rusije i Prusije, učestvovala i Austrijska carevina.

S druge strane, i sama Poljska je više puta koristila ruske slabosti i zauzimala privremeno neke njene teritorije i mešala se u unutrašnje nemire poput perioda Smutnih vremena početkom 17. veka, ili još pre toga, u 13. veku, kada je iskoristila pad Kijevske Rusije pod udarima Mongola i za više vekova zauzela Ukrajinu i Belorusiju. Takođe, i u građanskom ratu 1918–1920. u Rusiji Poljaci su ne samo dobili svoju državnu nezavisnost u odnosu na Moskvu, već su i znatno proširili granice na istok van etničke rusko-poljske Kerzonove linije.

To je dobrim delom i uslovilo Staljinovu politiku sporazuma sa Hitlerom o „korekciji granica sa Poljskom“ 1939. godine. Poljska je oslobođena od Nemaca tokom 1945. godine upravo od sovjetskih trupa, koje su potom nametnule socijalistički režim, koji je pripadao istočnom lageru sve do 1990. godine.

Nemci su, s druge strane, kroz vekove pomerali svoje etničke i državne granice na istok na račun zapadnih Slovena, tako da su Lužički Srbi, Polapski Sloveni gotovo iščezli, a Česi i naročito Poljaci izgubili izvesne prostore i stanovništvo asimilacijom. Istina, 1945. godine mirovnim sporazumom Poljaci, upravo najviše zahvaljujući Sovjetima, dobijaju značajne nemačke etničke pokrajine između Odre i Nise i celu Prusiju u primorju Baltika, pošto su morali na istoku da vrate SSSR-u beloruske i ukrajinske etničke prostore istočno od etničke versko-jezičke Kerzonove linije.

U tom kontekstu istorija poljsko-ruskih i poljsko-nemačkih odnosa daleko je od idealne. Zbog istaknute uloge Nemačke u okviru EU, Poljska je u periodu tranzicije zauzela koliko-toliko korektne odnose sa svojim ujedinjenim zapadnim susedom, dok su poljsko-ruski odnosi, čak i u Jeljcinovom periodu, ostali izvesno uzdržani. Poljska je u okviru svoje državne strategije stoga razvila posebno dobre odnose sa SAD i Velikom Britanijom, tako da je u okviru neformalne podele na „staru“ i „novu Evropu“ zvanična Varšava sigurno uvek bliža ovoj drugoj grupaciji. (1)

Na prethodnim parlamentarnim izborima pre tri godine pobedila je koalicija u kojoj su bile stranke Kašćinskog i Tusa koje su imale različiti oslonac u spoljnoj politici – Kašćinski na SAD, a Tus na Nemačku. (2) Nakon napuštanja vlade Tusa, premijer Kašćinski, kome je naruku išla činjenica da je za predsednika republike izabran njegov brat blizanac, potpuno oslanja Poljsku na politiku Vašingtona. Poljska je u tom periodu često ignorisala političku volju „stare Evrope“, odnosno Nemačke i Francuske, a sa Rusijom je izuzetno pogoršala odnose. Od novembra 2005. na snazi je zabrana uvoza poljskih mesnih proizvoda u Rusiju zbog niza zamerki Rusa njihovom kvalitetu.

S druge strane, Poljska je blokirala zajednički dogovor EU sa Rusijom po nizu pitanja, što je između ostalog ozbiljno umanjilo Evropskoj uniji mogućnost da preko zajedničkih projekata sa Rusijom proširi izvore energenata. Poljska je upravo sa zvaničnim Vašingtonom dogovorila instaliranje na njenoj teritoriji raketnog štita, koji je realno usmeren pre svega prema Rusiji.

Zamerke na uvoz mesa iz Poljske s vremenom je imalo sve više zemalja. Tokom 2006. godine embargo na uvoz mesa iz Poljske proširio se na više zemalja, između kojih i na Ukrajinu. U drugoj polovini 2007. dolazi do smene vlade na čije čelo staje Tus, koji bitno popravlja odnos prema Nemačkoj i EU u celini. Primetno je poboljšanje odnosa i prema Rusiji. Poljska uvodi žestoku kontrolu svojih klanica i kvaliteta proizvedenog mesa, a dozvoljava se, između ostalog, dolazak i ruskih kontrolora kvaliteta mesnih proizvoda u Poljsku.

Evropska unija, s druge strane, želi da nadoknadi više od dve godine zastoja u energetskim poslovima sa Rusijom. Tako je iz Brisela izvršen pritisak na zvaničnu Varšavu da Rusiji ponudi projekat izgradnje gasovoda iz Rusije preko baltičkih republika i Poljske u Nemačku. (3) Ovome treba dodati da je EU suočena i sa izgradnjom „Južnog potoka“, koji prvo nije podržala, da bi posle bio prihvaćen u zvaničnim nastupima predstavnika Evropske komisije, posebno Italije, Grčke, Mađarske i Nemačke. SAD i dalje ostaju protiv izgradnje „Južnog potoka“, dobrim delom motivisane da primame ruske energetske firme da izvoze gas u Ameriku. (4)

Očigledno je da Poljska u odnosu prema EU, SAD i Rusiji zauzima pozicije koje su dugoročnijeg karaktera poslednjih nekoliko decenija, ali koje su ipak sklone modifikacijama i povremenim suštinskim promenama. Naročito su u sukobu opcije ka isključivom osloncu na SAD i izvesnoj distanci prema „staroj Evropi“ u okviru EU, čiji je Poljska punopravan član, što se očitava u izvesnim opstrukcijama pojedinih pitanja, koje je prethodno prihvatila većina članica EU i sâm Brisel. To naročito dolazi do izražaja u odnosima prema Rusiji koje pokušava da institucionalno uspostavi EU, gde Poljska pokazuje povremeno krajnju nekooperativnost i isključivost.

S druge strane, za zvaničnu Varšavu alternativna politika je ona koja se oslanja i na EU (posebno uvažavajući interese susedne Nemačke, koja sa Francuskom ima dominantnu ulogu u EU), pored toga što zadržava strateške odnose i sa SAD. Ova politika, koju oličava sadašnji premijer Tus, pokazala je daleko veću kooperativnost po nizu pitanja od opšteg značaja za EU, i to posebno po pitanju odnosa sa Rusijom.

Fusnote:

1. Poljska je tradicionalno pod velikim uticajem Vatikana, što se naročito odnosi na njene desne političke stranke. Stranka braće Kašćinski je zadržala i određenu panslovensku crtu, pa je dugo odolevala da prizna nezavisno Kosovo, što se pod velikim američkim pritiskom ipak desilo. Stranka Tusa je za tešnju saradnju sa Evropom i za nešto doziraniji uticaj SAD, pa je u panevropskom projektu videla ostvarenje svojih programskih ciljeva koji su za hrišćansku ujedinjenu Evropu, i za snošljivije odnose sa Rusijom, gde bi se mogli lakše realizovati poljski nacionalni interesi. Tako je Poljska uz Španiju insistirala na tome da se u Ustav EU unese naznaka o „hrišćanskoj Evropi“, što nije prihvaćeno zbog lobiranja Britanije i uzdržanosti Sarkozijeve Francuske. Najzad, Socijaldemokratska stranka predvođena Kvašnjevskim je za veoma prisne strateške odnose sa SAD kao primarnom odrednicom, a sâm Kvašnjevski je bio predsednik zemlje do 2005. godine.

2. Meždunarodna žizni, Moskva, br. 11, 2005, članak Oleg Mihalev „Dilemmi polskoi politiki“, gde se na stranama 40–41. tvrdi da je Kašćinski uoči parlamentarnih izbora 2005. izjavio da ukoliko pobedi na izborima, da će mu prva poseta inostranstvu biti u Vašingtonu, a da je Tus, inače tadašnji njegov koalicioni partner, izjavio da ako pobedi na izborima i dođe na vlast, da će mu prva poseta inostranstvu biti u Berlinu, dakle Nemačkoj.

3. Politika od 30. januara 2008, članak „Poljska hoće svoj gasovod“.

4. Politika od 26. februara 2008, članak „Američka borba protiv ruskog gasa“.