Ivan Milenković   

Dačić i perspektive

Da ne bude zabune: Dačić, Ružić, Mrkonjić & co. bili su Miloševićevi kerberi, koji, u međuvremenu, nisu pružili uverljive dokaze da imaju nešto protiv zločinačke politike svoje stranke, koja je Srbiju uvela u najsramnije godine njene savremene istorije. Utoliko je svaka pomisao da bi se s njima išta moglo imati, najblaže rečeno, odvratna. Sa njima se, međutim, mora opštiti. Mora se opštiti zato što su, naprosto, u ovom trenutku, manje zlo. Radikali i Koštunica su veliko zlo, metastazirali zloćudni tumor na tkivu ove zemlje, dok su socijalisti tek preostala metastaza, neuklonjeno bolesno tkivo koje upravo odlučuje da li će, zajedno sa organizmom na kojem parazitira (sa Srbijom), da ugine, ili će pokušati da preživi.

Dačićeva je pozicija veoma daleko od udobnosti, koju mu novinarsko-analitičarska kasta spočitava. U odnosu na sve ostale stranke koje su na izborima preskočile cenzus, ona je možda najneudobnija.

Ako se radikali sada ne dočepaju vlasti, teško da će to učiniti u narednih osam do deset godina. Isto važi i za DSS, s tim što je ovde u pitanju i sam Koštunica, bez kojeg DSS ne postoji. S druge strane, pozicija demokratskog bloka vrlo je jasna. Napisi u štampi o Tadićevoj Pirovoj pobedi potpuno su pogrešni. Pirova pobeda znači – pobeda uz nenadoknadive gubitke, dakle poraz. Tadić, međutim, u političkom smislu ne samo da ništa ne gubi, nego mu je politička budućnost izvesna da izvesnija ne može biti, i to ma kakav rasplet, glede obrazovanja vlade, bio. (O izgledima demokratskog bloka u tekstu koji sledi: Tadić i perspektive.)

Šta, dakle, Dačić može da uradi? Odgovor je savršeno belodan, uprkos svoj misterioznosti i zakukuljenosti razgovora, uprkos svim novinarsko-analitičkim spekulacijama, uprkos njegovom teatralnom odlasku u Rusiju, uprkos svoj galami koju, zajedno s radikalima i Koštunicom, diže unaokolo. Dačić se može priključiti radikalima i Koštunici i tako, najdalje za četiri godine, politički upokojiti i svoju stranku i sebe, ili se može priključiti Tadiću, pokušati u tom priključivanju da bude skroman kakav je bio i do sada, i tako probati da preživi.

Radikali i Koštunica, ukoliko se ne dogodi mirakulozni preobražaj njihov, a neće, politički su istrošeni, kadrovski slabi, ideološki dezorijentisani, i sada je samo pitanje da li će u narednom periodu, ako budu bili na vlasti, razarati zemlju, ili će, ako budu bili u opoziciji, lagano da kopne ne čineći štetu koju bi činili na vlasti. S druge strane, ko god da danas napravi vladu, u narednom izbornom turnusu teško će išta sprečiti Demokratsku stranku i njoj bliske stranke, računajući i LDP, da osvoje apsolutnu parlamentarnu većinu i tako dođu u priliku, još jednom posle 2001, da oforme ustavotvornu skupštinu, donesu savremen ustav i počiste ostatke razbijenog patriotsko-patrijarhalnog bratstva.

Jedina nepoznanica je da li će u tom trenutku zateći teško oštećenu zemlju posle vladavine radikala, Koštinice i Dačića, ili će zemlja biti u boljem stanju nego što je danas (danas ne valja, razume se, ali ovo je stanje upravo savršeno u odnosu na ono što bi nas sačekalo posle radikala, Koštunice i Dačića ujedinjenih na istome zadatku). Utoliko Dačić stiče nekakvu šansu priključivanjem Tadiću, za razliku od radikala koji tu šansu nemaju, ili Koštunice, čija bi jedina šansa da politički preživi bila da naredni period provede u opoziciji.

Priča koju ovih dana šire „nezavisni analitičari“ (analitičari bliski Koštunici i radikalima) o tome da je glasačko telo SPS-a radikalnije od radikala i Koštunice – puko je prodavanje magle. Tom se prodavanju magle suprotstavlja evidencija o Dačićevoj kooperativnosti sa DS-om i DSS-om u prethodnim sazivima, dakle sa ljudima koji su najpre svrgli Miloševića, a potom ga izručili Hagu. Ulaskom u Tadićevu vladu, uz sasvim skromne zahteve u smislu tri ili četiri ministarstva, i žestokim i, koliko je god to moguće, poštenim radom u njima, Dačić dobija šansu da preživi naredne četiri godine.

Ukoliko se odluči za patriotsko-patrijarhalni blok, koji će mu, sasvim izvesno, ponuditi mnogo više nego što će mu ponuditi Tadić, ukoliko prihvati taj sirenski zov, Dačić dobija kratkoročno, ali je na duge staze bez ikakvih šansi. I to uopšte nije sporno. Sporno je sledeće: da li će, u međuvremenu, Dačić sa sobom u bestragiju povući i ovu zemlju, kako je vući znao, ili će, najzad, pokušati nešto za nju i da učini. Recept je, njega što se tiče, vrlo jednostavan: skromnost i žestok rad, ili trenutna slava i busanje u prsa patriotska i bedan kraj, mnogo bedniji nego što je mogao biti posle 5. oktobra.

Jer posle 5. oktobra, u razorenoj zemlji, ali sa Koštunicom, kao svojim čovekom u novoj vlasti, SPS je, i pored svih cepanja, nekako preživljavao, a preživljavao je upravo zahvaljujući skromnosti i relativno koherentnoj retorici usmerenoj ka socijalnim problemima. (Nije ovde, naravno, reč o skromnosti kao učinku dobrog vaspitanja, nego o skromnosti kao posledici muke, opadanja, neimanja izbora.) Dobro, i zahvaljujući nekakvim koferima punim para o kojima bi Dačić imao ponešto reći. No, hvatanjem u vrzino kolo sa svojim „prirodnim“ saveznicima, posle još nekoliko godina uništavanja zemlje – a to bi razaranje, why not , moglo potrajati i četiri godine – socijalisti više ne bi imali glasačko telo, jer bi ono, u međuvremenu, poumiralo od bede, beznađa i očaja.

Peščanik.net, 19.05.08.