Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Politički život

   

 

Dušan Pavlović

Analiza rezultata prvog kruga

Rezultati predsedničkih izbora od 21. januara ukazuju na to da je u Srbiji daleko više tranzicionih gubitnika nego što se mislilo i da sadašnja Vlada verovatno neće moći da opstane ukoliko ne povede računa o tome kako se raspodeljuju troškovi i nagrade reformi i društvene saradnje.

Postoje najmanje dva pitanja koja su otvorena izborima od 21. januara, tj. koja zaslužuju objašnjenje. Prvo, zbog čega se na izbore odazvalo tako puno građana. Drugo, kako to da su radikali u odnosu na prošlogodišnje parlamentarne izbore uvećali svoje biračko telo za skoro 50%. Ovo drugo pitanje može da se postavi i na jedan drugačiji način: da li je građane koji su glasali za radikalskog kandidata moguće klasifikovati kao neku posebnu društvenu grupu i da li to ima implikacije za dalju ekonomsku politiku Vlade Srbije.

Ne postoji niko ko nije bio iznenađen visokom izlaznošću od 61% na ovim predsedničkim izborima. Zašto nas je to iznenadilo? Jednim delom za to su odgovorne neke NVO i agencije za istraživanje javnog mnenja koje su pred izbore prognozirale izlaznost od 40%, odn. 46%. Tumačilo se da je to normalna izlaznost za predsedničke izbore jer se to pokazalo na predsedničkim izborima koji su održani u periodu 2002-2004, kada je izlaznost bila niska. Smatralo se da je to stoga što građani znaju da ovlašćenja predsednika republike nisu značajna (što nije netačno), te da je zainteresovanost za predsedničke izbore, za razliku od parlamentarnih, manja. Ispostavilo se da je to netačno. Tačno je da predsednik nema velika ovlašćenja. Ali to ne znači da postoje razlozi da se građani zbog manjka ovlašćenja manje intersuju za izbor predsednika, jer njegova uloga je simbolički važna. A u politici simboli ponekad mogu da budu značajniji od ustavnih ovlašćenja.

Izlaznost, u stvari, uopšte nije bila velika, nego je na prethodnim predsedničkim izborima bila premala. Svi se sećamo da u tri izborna ciklusa u periodu 2002-2003. građani nisu mogli da izaberu predsednika. Niska izlaznost na izborima iz 2004. godine je posledica serije neuspešnih izbora kojima su građani bili zasićeni. Jednom kada se videlo da je moguće izabrati predsednika, nije bilo potrebe da građani prave razliku između predsedničkih i parlamentarnih izbora, tako da je razlika u izlaznosti iz januara 2007. u odnosu na januar 2008. godine svega 1 procentni poen što pokazuje da se građani podjednako interesuju za parlamentarne i predsedničke izbore samo ukoliko je moguće da se na njima neko izabere.

Mnogo je interesantnije pitanje kako je došlo do toga da je kandidat Radikalne stranke uvećali svoje biračko telo za po pola miliona glasova u odnosu na izbore iz januara 2007. godine. Da bi to ustanovili potrebno je postaviti pitanje šta je bila tema ove predsedničke kampanje. Za sada u javnosti vlada uverenje da je tema bila “Nazad u devedesete” ili “Napred u Evropu”. To je, međutim, dilema koju je nametnuo Boris Tadić. Birači koji su njemu dali podršku svakako su time hteli da pokažu šta misle o toj dilemi. Međutim, Nikolićeva kampanja bila je drugačije formulisana: njena glavna tema je bila jednakost šansi i pravedna raspodela troškova i nagrada u procesu tranzicije. Građani koji su glasali za Nikolića su hteli da pokažu šta misle o toj temi, a ne o tome da li Srbija treba ili ne treba da ide u Evropu.

Ako se prihvati da je to tema o kojoj su se izjašnjavali glasači Tomislava Nikolića, onda je lakše identifikovati kojem socijalnom sloju oni pripadaju. To su ljudi koje nazivamo gubiticima tranzicije. To su ljudi koji su u poslednjih sedam godina izgubili posao, ili očekuju da če ga uskoro izgubiti, čija su preduzeća u stečaju (često kao posledica malverzacija stečajnih direktora koje postavlja država), koji rade u preduzećima koja su promenila vlasnika, pa ih novi vlasnik ne plaća, koji su otišli u prevremenu penziju, koji su mizerno plaćeni ili koji su, jednom rečju, nezaposleni. Javnosti je poznato da je stopa nezaposlenosti u Srbiji visoka, ali se možda manje zna da je ona u odnosu na 2002. godinu porasla sa 13,2% na 20,9% na kraju 2006. godine. Bilo kako bilo, u Srbiji ima veliki broj ljudi koji se od pada Miloševića i nove ekonomske politike s kojom se započelo 2001. godine nisu snašli . Veliki deo njih se oseća prevarneim, napuštenim i frustriranim time što su nekima promene iz 2000. godine išle na ruku, a nnekima ne. (Setimo se da je slogan DOS-a sa septembarskih izbora 2000. godine bio “Mi pobeđujemo, svi dobijaju”.)

Ova situcija nije karakteristična za Srbiju. Početkom devedesetih godina, kada se započelo sa političkom i privrednom transformacijom u Istočnoj Evropi, smatralo se da će najveći protivnici reformi biti gubitnici u reformama, tj. ljudi koji su bili zaposleni u društvenim preduzećima koja je trebalo da se privatizuju ili odu u stečaj. Sumnju u to da će cena koja treba da se plati za privredne reforme uništiti demokratiju demokratskim sredstvima ispoljili su neoliberali, tvorci koncepta ekonomskih reformi u Istočnoj Evropi. Reforme su bile zamišljene tako da razmontiraju sistem zaštite od neizvesnosti tržišne ekonomije koji je građanima u socijalizmu garantovao stalno radno mesto i niz socijalnih povlastica. Ma koliko naši neoliberali kritikovali sve postmiloševićevske vlade zbog “socijalističkog” pristupa reformama, ovi izborni rezultati pokazuju da te reforme ipak nisu sasvim bezube. Jer da jesu, Srpska radikalna stranka ne bi danas imala 1,6 miliona sledbenika.

To su. dakle. gubitnici u tranzicije. Na drugoj strani nalaze se dobitnici. To su oni koji su se, da se kolokvijalno izrazimo, snašli u tranziciji tako što su našli nova radna mesta i uspeli da se prilagode novom duhu vremena u kome se bez svakoga može, u kome se, da bi se uspelo, neophodno oslanjati na sopstvene snage i u kome konkurencija diktira koliko ko može da zaradi, preživi na tržištu i bude uspešan. To su ljudi koji se ne plaše promena i koji ne smatraju da na tržištu bilo ko sem njih samih treba da vodi računa o njima. Takvi su glasali za Borisa Tadića.

E sad, šta je suština problema, odnosno sukoba? Moguće je da dobar deo građana koji su glasali za Nikolića ne bi glasao za njega da se troškovi i nagrade ekonomske transformacije raspodeljuju na pravedniji način. P oštovanje politike reformi proizvedi visoku socijalnu cenu. Socijalne razlike praćene nejednakom raspodelom dohotka su opasne za stabilizaciju i održanje demokratskog poretka. Iako neoliberalna strategija podrazumeva boljitak i ekonomsko blagostanje za sve, da bi došlo do boljih vremena potrebno je najpre proći kroz loša vremena. Za kritični period u kome se javlja rizik sloma reformi obično se uzima period tranzicione recesije. U tom periodu proizvodnja pada, svežih investicija je malo, a radna mesta se zatvaraju. Dobitnici na duži rok moraju najpre da provedu neko vreme u ulogama gubitnika na kraći rok. Dok dobitnici na duži rok efekte dobitka osećaju kasnije, gubitnici na kraći rok troškove osećaju odmah.

Put od teških do boljih vremena može da se slikovito opiše J-krivom koju je Adam Pševorski u knjizi Democracy and the Markets iz 1991. godine nazvao “dolinom tranzicije” (Naziv J-kriva ili “dolina” dolazi od oblika krive koja izgleda kao nakrivljeno slovo J, odnosno ima oblik doline.) Kriva pokazuje kako od trenutka kada počnu reforme (T 0 ), najpre pada proizvodnja, jer se privreda transfomiše. Transformacija zahteva prilagođavanje novim uslovima. Neka preduzeća odlaze u stečaj, mnogi zaposleni gube posao, a oni koji ostaju moraju da sačekaju da se privatizovana preduzeća prilagode novim uslovima. To dovodi i do pada potrošnje i lošijeg života za sve. Tek kasnije, kada period prilagođavanja prođe, (recimo, u T 1 ), BDP opet počinje da raste, sa čime raste i potrošnja, što je indikator oporavka ekonomskog blagostanja građana. Taj period između T 0 i T 1 je najkritičniji za reformske vlade. Jer ako ispadne da je cena reformi za gubitnike previsoka i da oni ne mogu da je plate, oni će se možda pobuniti protiv reformi i glasati za povratak u nedemokratski režim. Ako vlade ne uspe da se “uspne” uz dolinu (odn. bezbedno prođe T 1 ), moguće je da ceo koncept reformi propadne.

 

Gde se danas na ovoj dolini tranzicije nalazi Srbija? Kako pokazuju ovi rezultati izbora, čini se da se nalazi bilo gde između T 0 i T 1, tj. da još uvek nije prošla T 1. Osim toga, neizvesno da li će nakon te tačke uslediti uspon kao u slučaju prikazanom na crtežu koji odslikava ono što se desilo u Istočnoj Evropi koja sada već predstavlja deo Evropske Unije.

Drugi krug predsedničkih izbora odigraće se 3. februara. Mi još uvek ne znamo da li u Srbiji 2008. godine ima više gubitnika ili dobitnika. Možda dobitnici uspeju da se mobilišu i odnesu pobedu, a možda i ne. Ko god pobedi razlika će biti tesna. Ipak, može da se kaže da ovi izbori mogu da se razumeju kao jedna lekcija koju vlada i još uvek aktuelni predsednik moraju da nauče ako žele da zadrže svoje pozicije.

Kako je pokazao Džoel Helman u svom tekstu “Winners Take All” iz 1998. godine, pokazalo se da su zemlje koje su uspele da brzo napuste “dolinu tranzijcije” u Istočnoj Ebropi bile zemlje sprovodile najbrže i najdublje reforme, imale najmanji pad BDP i najbrži oporavak. Suprotno tome, zemlje koje su bile najopreznije u sprovođenju reformi, imale su dublji pad i sporiji oporavak BDP. Drugim rečima, trošak reformi nije bio u pozitivnoj korelaciji sa širinom i dubinom reformi. Svuda gde su temeljno sprovođene reforme pokazalo se da nije došlo do značajnih obrta u ekonomskoj politici. Došlo je doduše do promena vlada, pa čak i do povratka snaga starog režima (bivših komunista) na vlast (Mađarska, Poljska), ali su nove vlade, sa malim izmenama, nastavile sa politikom reformi isto onako energično kao i prethodna vlada.

Glavni poroblem koji je u Srbiji generisao ovako veliko birčako nezadovoljstvo nije u tome što se reforme sprovode već u tome što se one ne sprovode temeljeno. Temeljno sprovođenje ne znači samo otpustiti radnike iz fabrike, prodati preduzeće bilo kome, ili ukinuti subvencije bez rešenja šta da se radi sa ljudima koji su do juče živeli na državnim jaslama, već pre svega omogućiti stvaranje novih radnih mesta koja će moći da apsorbuju sve one koji su izgubili radna mesta od kada su reforme započele. Kako pokazuju ankete o stanju na tržištu radne snage, stopa nezaposlenosti u Srbiji raste što ukazuje na to da Vlada Srbije ima loš učinak u pogledu rešenja socijalnog problema, jer ne uspeva da stvori prostor za nova radna mesta.

Studija svetske banke Doing Business in 2008 jasno pokazuje u kojoj meri Vlada Srbije ne razume gde se nalaze uska grla za pokretanje biznisa koji otvara sveža radna mesta. Prema navedenoj studiji u Srbiji je u 2007. godini bilo potrebno 23 dana da otvorite preduzeće (u odnosu na, recimo, Australiju gde je potrebno dva dana), 204 dana da dobijete različite tipove dozvola kao što su dozvola za gradnju, priključak za struju, telefon. odobrenja od raznih inspekcija itd. da bi pokrenuli preduzeće (u odnosu na, recimo, Južnu Koreju gde je za to potrebno 34 dana), da bi registrovali svojinu potrebno je 111 dana (u odnosu na, recimo, Novi Zeland gde je za to potrebno 2 dana) itd. Koliko bi radnih mesta moglo da bude otvoreno kada bi za sve ove poslove trebalo upola manje vremena?

Srbija prema pomenutoj studiji Svetske banke u lakoći poslovanja zauzima 86 mesto od ukupno 178 zemalja. Gubitnika u tranziciji bi svakako bilo manje kada bi u Srbiji bilo više posla i kada bi on bio bolje plaćen. Sve to spada u skup pitanja i raspodeli dobitaka i troškova od privrednih reformi. Radikalna stranka imala manje glasova kada bi njeni glasači smatrali da je Srbija zemlja u kojoj šansu imaju svi, a ne samo oni koji žele u Evropu.

(Tekst je objavljen u Ekonomist magazinu br. 401 od 28. januara 2008, str. 24-27.)

 

 
 
Copyright by NSPM