Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Politički život - prenosimo Politiku

 

 

Dušan Pavlović

Cena demokratije

slika

Seća li se neko čuvenog filma Frenka Kapre ,,G. Smit ide u Vašington''koji je 1939. godine bio nominovan za 11 oskara? U tom filmu naivni senator, koga maestralno tumači Džejms Stjuart, poseže za jednom proceduralnom mogućnošću da bi sprečio da na snagu stupi zakon iza koga stoji većina u Senatu. Procedura predstavlja oblik parlamentarne opstrukcije: ako dovoljno dugo ne silazite s govornice i uspete da sve vreme govorite na temu predloga zakona za koji ne želite da se izglasa, predlog, uprkos tome što u Senatu ima većinu, može da propadne.

U Kanadi je, recimo, u aprilu 1997. godine govor jednog parlamentarca trajao devet dana, sve dok većina nije odustala od zakona. Opstrukcija je uglavnom usmerena protiv volje većine. Ona se, bez obzira na to, smatra delom demokratskog poretka, jer je jedna od odlika demokratije poštovanje procedure.

Kakve veze ta procedura ima za postizbornom politikom u Srbiji? Sadržajno gledano, nikakve. (Slične procedure su namerno uklonjene iz našeg skupštinskog sistema posle 2000. godine.) Ipak, ta procedura ima veliku važnost kao procedura. Procedure omogućuju predvidljivost, a predvidljivost je važna, jer smanjuje neizvesnost. Ko želi da živi u prosperitetnom društvu, taj želi manje neizvesnosti. Ipak, od kako su okončani izbori od 11. maja sve češće se u javnosti čuje implicitan argument kako procedure nisu važne.

Umesto toga, poseže se za argumentom volje većine. To se posebno odnosi na formiranje skupštinske većine koja, kako zahtevaju ustavne procedure, nalaže da Vladu podrži najmanje 126 poslanika. U ustavnoj demokratiji se volja većine dobija matematički. Ta norma posledica je načela da je bolje brojati glasove, nego mrtva tela. Brojanje se primenjuje prilikom izbora, ali i kada se uđe u skupštinu.

Kada se narodna volja ne bi određivala matematički, onda bi morao da se neko pozove da je interpretira. U tom slučaju procedure su manje važne. Umesto toga, potrebni su moć i sila. Procedure su u funkcionisanje demokratskih ustanova ugrađene upravo zato da bi se izbegle interpretacije o tome „šta narod misli”, „za koga su građani zaista glasali” ili „šta je za narod bolje”. Takva politika vođena je u Srbiji tokom 1990-ih, ali i pre toga. Posle Drugog svetskog rata komunisti su uzeli sebi pravo da interpretiraju volju naroda. Posledice znamo i, na neki način, još uvek ih osećamo.

Demokratska stranka, koja danas ne prestaje da upotrebljava argument „ispravnog tumačenja volje većine” da bi omogućila koaliciju sa SPS-om, ima bolju argumentaciju kojom bi mogla da ubedi SPS da sa njom napravi novu vladu. Neke od tih argumenata izložio sam u ,,Politici” od 14. maja. I sada verujem da bi odlukom da naprave vladu sa radikalima i DSS-om socijalisti propustili priliku da se na velika vrata vrate na poliitčku scenu Srbije i povrate biračko telo koje je otišlo radikalima posle 2000. godine.

Potežući argument prave volje građana” DS gubi kredibilitet nizašta. Em ponavlja identičan argument iz 2007. godine kada je osporavala pravo Koštunici da bude premijer (pa na kraju ipak na to pristala), em dozvoljava da je kritikuju zbog autoritarnosti predsednika koji preti da neće dozvoliti formiranje vlade iz prošlosti. To je, čini se, već dovelo do prvih oblika nedemokratske prakse. Ona je počela da se javlja u vidu prošlonedeljne odluke g. Alimpića koji je odluku o održavanju konstitutivne sednice Skupštine grada zakazao mesec dana posle roka, kršeći time Zakon o izborima (član 56) i Poslovnik Skupštine grada (član 2) po kojima se konstitutivna sednica skupštine mora zakazati u roku od 15, odnosno 20 dana posle izbora. Kada bi taj rok protumačili onako kako ga je protumačio g. Alimpić – da je on samo dužan da zakaže sednicu u roku od 15 dana, a da ga to ne obavezuje da se sednica u tom roku i održi – onda bi to značilo da on ima pravo da sednicu zakaže u roku od, recimo, dve ili tri godine od dana izbora, što, razume se, nema nikakvog smisla.

Kao i mnogo puta u poslednjih 20 godina, konsolidacija demokratskih ustanova u Srbiji se danas nalazi u prelomnoj fazi. Možda će demokratija biti na bezbednom kada stranke u Srbiji nauče da ona ima svoju cenu. Cena je procedura i proceduralni ishodi koji vam se ponekad ne sviđaju.

Ako se nekoj ne sviđa politička matematika, jer to nije u skladu sa njenim tumačenjem „volje građana”, ona može da predloži ukidanje te procedure i uvođenje neke nove. Ali dok se to ne desi, postojeća procedura se mora poštovati. Ponekad je demokratske ustanove moguće učvrstiti prostim imitiranjem i učenjem. Ako su američki senatori, koji su činili većinu, kojima se nije svidela „zloupotreba” senatorske govornice g. Smita bili spremni da mu omoguće da iskoristi svoje pravo čak iako je bio u manjini, onda bi Demokratska stranka trebalo da pravo formiranja gradske vlasti omogući onima koji tvrde da imaju većinu u Gradskoj skupštini. Čak i kada DS u njoj nema većinu.

docent na Fakultetu političkih naukau Beogradu

 

 

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM