Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Politički život

   

 

Jovana Papan

Predizborna trka za suknjama

Da se i u Srbiji, kao što je slučaj u nekim zemljama, glasački listići štampaju u dve boje, znali bismo tačno u kojoj su proporciji glasale. Ovako, ostaje nam samo da naslućujemo čije su blagoglagoljivosti na njih imale više efekta. A slatke reči i obećanja prosipane su kao bombone dok se vozio poslednji, benhurovski napet i prljav predizborni krug, u kome su točkovi prštali a bičevi parali vazduh pucketajući bez milosti. A sve je počelo kada su uzbunjeni izborni štabovi, gledajući u oči neizvesnosti i potencijalnom porazu, nadnevši se nad krivulje i dijagrame, izveli jednačine, i shvatili koja nepoznata mora da se pretvori u rastući niz. Tako su ženski glasovi postali najluksuznija roba, a kandidati su panično počeli da pred ogledalom uvežbavaju onaj topli, empatični pogled savršenih muškaraca iz filmova Hallmark produkcije.

Zbog čega su žene ovog puta bile toliko važne? U situaciji kada je svaki glas potencijalno odlučujući, činjenica da u Srbiji 52 odsto glasačkog tela čine žene, a da u ukupnoj izlaznosti imaju tek 45 odsto, znači da vam je za pobedu neophodno da što više neodlučnih i nezainteresovanih žena naterate da izađu i glasaju za vas. Izborni štabovi su verovatno sa žudnjom maštali o šarmiranju prototipne srpske neglasačice – „profesionalne“ domaćice u poznim godinama, sa sela ili periferije, koja je neupućena u politiku jer televiziju ne stiže da gleda od razvlačenja pita i čišćenja kokošinjca, pritom zazire od bilo kakvog mešanja u državne rabote, a ako ikada i prekorači prag glasačkog mesta, zaokružuje onog kandidata kojeg su umesto nje izabrali muž ili sin. No, budući da je ovoj ciljnoj grupi prilično teško prići, a kamoli pridobiti je za svoju stvar, kampanja se ipak usresredila na nešto mlađu i politički osvešćeniju žensku populaciju.

Jedan takmičar, ruku na srce, startovao je sa nezanemarljivom početnom prednošću, koju mu je, zlobnici bi rekli, obezbedi o prodoran mužastveni pogled, srećno spletene crte lica i naznake da prilikom bavljenja ličnom higijenom upražnjava daleko više od čačkalice i „Brion“ kolonjske vode. U anketi sprovedenoj pre nekoliko godina, 32% ispitanica izjavilo je da bi baš sa Tadićem najradije provele 8 mart! Osim famozne moći , koja je svojevremeno i od Miloševića načinila najpoželjnijeg mužjaka u Srbiji, kao ostali Tadićevi zavodnički aduti pominju se blagost, odsečnost, umeće slušanja, stabilnost. Konačno, utvrđeno je da čak i novorođene bebe instiktivno više vole da gledaju lepa lica, pa zašto bi onda žene bile izuzetak?

Drugi kandidat, nedostatak vrcajućeg seksipila morao je u poslednjim sekundama da nadoknađuje kvalitetnom žvakom. Tako je napaćenim i zanemarenim srpskim tranzicionim heroinama pokušao da, osim sveže uvežbanog pogleda broj 23 (saosećajnog), plasira uvek delotvornu priču o tome kako ispod grubog čeličnog oklopa nemilosrdnog animal politicum -a, zapravo obitava 100% pamučn a duš a , meka kao Lenorom prana, i sa fantastičnom sposobnoćšu upijanja litara ženskih suza, koje se u zemlji Srbiji svakodnevno prolivaju zbog muške bezosećajnosti. Samo, ne dao bog da ovu paperjastu dušicu naljute oni dripci, koji besomučno šaketaju svoje žene, ili im ne kupuju redovno cveće – takvi, kad vi žene u nedelju zaokružite pravog baju, svoju kožu ubuduće ima da otkupljuju po paprenim cenama, daleko im sigurna kuća!

No, i na ovom bojnom polju, Tadić je u startu šio Nikolića. Iako nije bio posebno sklon sevanju očima i mlatarnju prstom, funkcija predsednika koju je uveliko obavljao, Tadiću je do sada pružila sijaset prilika da lamentira nad položajem budućih glasačica, otvara sigurne kuće i konferencije o porodičnom nasilju. Ostalo su, naravno, rutinski odradili ranije pomenuti blagi, saosećajni pogled i šarm muškarca koji „ume da sluša“.

Dobro, čvrsta ruka prema nasilnicima bila je dobar početak, ali time kampanja pokriva tek nategnutu trećinu ženske populacije, koja, prema statistikama, trpi neku vrstu psihofizičkog šikaniranja, uključujući tu i slučajeve uskraćivanja omiljene brazilske serije. S druge strane, prosečna porodično nastrojena srpkinja trenutno se nalazi u epicentru nemilosti surovog tranzicionog kapitalizma, koji od nje očekuje da majčinski instikt po kratkom postupku zameni slepom ljubavlju prema kompaniji koja je zapošljava. Podrazumeva se da, ukoliko (na kvarno) decu i uspe da rodi, njihovo postojanje treba što uspešnije da krije, zajedno sa svim dečjim bolestima i ostalim potencijalnim remetilačkim faktorima u njenoj posvećenosti slabo plaćenom radu. Ali to je samo početak – kako uz ove cene još iskeširati za pelene, hranu, garderobu, školske knjige..

Međutim, naši brižni političari našli su rešenje i za to! Iz neke vladine prašnjave fioke, gde je tavorila zaboravljena tačno godinu dana (pogodili ste – od poslednjih parlamentarnih izbora), izvučena je legendarna „Strategija o podsticanju rađanja“, koja, pričalo se, istraumiranim srpskim roditeljkama obećava brdo krasotnih stvari. Da je ovaj put vrag odneo šalu, i da mahanje himeričnom strategijom nije bio samo jeftin blef, uverili smo se kada je, u poslednjim danima pred drugi krug - konačno i usvojena. Doduše, naknadno se pokazalo da je u pitanju jedva nešto više od spiska lepih želja, koje će sigurno biti sprovedene u delo čim za to bude para, no bez brige - sada, kada smo opet na pravom putu, doći će i taj dan (ili tako nekako..).

Ali, Nikolić se nije dao obeshrabriti. Supermenovskom brzinom navukao je beli plašt i pohrlio u najbliže porodilište, prekopčao se na pamučni diskurs, i obećao Jugovića majkama da roditeljstvo u Srbiji više neće biti kazna, već da im sleduju razumevanje, dostojanstvo i socijalna briga. To nije bilo sve - par dana kasnije, u šamanskom zanosu, ženama okupljenim na predizbornoj konvenciji obznanio je da on „najbolje zna kako je teško biti majka“.

Sad, možete da mu poverujete ili ne poverujete. Mada, čak i da ne zna baš kako je i da li je teško biti majka, mora se priznati da je iskusio koliko je teško biti u nemilosti pro-ženskih nevladinih organizacija, koje su mahom strasno podržale Tadića. Uz poziv ženama da kažu NE radikalskom presedniku, patrijarhalnoj Srbiji i povratku u devedesete, organizacije poput „Mreža – žene to mogu“, pozvale su lepši i jači pol da glasa za demokratskog i proevropski orijentisanog kandidata.

Opet, neke druge NVO pokazale su izvestan trud i da se prikažu kao nepristrasne. „Centar za moderne veštine“ organizovao je po drugi put svoju „nestranačku“ kampanju za povećanje izlaznosti žena na izbore pod sloganom „Biram da volim, volim da biram“. Uz konstantno isticanje neutralnosti ove kampanje, aktivisti CMV-a obišli su Srbiju deleći svoje nepristrasne letke, na kojima buket uspešnih samosvesnih srpskih žena poručuje onim drugim, nedovoljno svesnim, koliko je sada važno glasati. Znajući, sa druge strane, koliko je Evropska unija važan deo kampanje jednog od kandidata, koji je u drugi krug ušao sa sloganom „Osvojićemo Evropu zajedno!“, čovek (tj. žena) ne može a da se ne zapita šta je neutralno u letku koji je načičkan žutim zvezdicama i statističkim podacima o tome koliko je ženama bolje u Evropskoj uniji (žene u EU žive šest godina duže nego u Srbiji – a muškarci?). Osim poruke „svakoj ženi koja vidi Srbiju kao članicu Evropske unije“ da je „sada svaki glas bitan“ (pogodite za koga) ono neutralno „volim da biram“ sa početka letka posle nekoliko strana volšebno se pretvara u „volim da biram i zato biram Evropu!“. Sve u svemu – šta nam vrede motovisne žene, ako na glasačko mesto krenu bez odgovarajuće vizije – u tom slučaju bolje bi im bilo da se vrate razvlačenju pita.

Zlobnici će na kraju reći, da se političari žena sete samo kada dođu izbori. Ma da je tako, još bi bilo i dobro. To bi značilo da rade bar u korist nekog drugog - muškaraca, države, dece, kućnih ljubimaca – pa bi i mi žene mogle bar posredno malčice da se ovajdimo. Ovako, kako stvari stoje, pre će biti da smo svi mi, bez obzira na pol, seksualno, versko ili etničko opredeljenje - ništa više nego puki glasački listići, brojke i grafikoni kojih se sete samo pred izbore, kada se izvode jednačine, predviđa, pogađa, trguje. A kad računica već pokaže šta treba činiti, onda ne postoji taj prodorni pogled ili suptilni osmeh koji se ne daju na brzinu uvežbati.

jovanapapan@gmail.com

 

 
 
Copyright by NSPM