Zoran Panović

Dačića za premijera

Ako na republičkom nivou posle 11. 5. budu vladali radikali i narodnjaci, treba im poverovati da će poništiti "falsifikovani" Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju. Tu čak i ima neke formalno - pravne logike, ali šta će biti sutra ako se formira neki novi "savez slobodnih gradova", i ako Evropa, recimo, ponudi demokratskom Beogradu, Valjevu, ili Užicu neki "mini" PSS. Da li će Užičani da kažu kako neće u Evropu bez Čačka, ili će Valjevci da kažu kako neće u Evropu bez Šapca. Opet, republičkoj vladi bi bilo teško da optuži ove gradove za "separatizam", ili za "izdaju Kosova".
Tu, na terenu lokalnih izbora čak smo bliži "referendumu", nego na republičkom novou. Taj "mini" SSP "separatno" bi potpisivali gradovi i opštine po modifikovanom principu "asfalt za demokratiju" iz vremena "saveza slobodnih gradova". Ili, da stvari posmatramo u hipotetičkoj oglednoj situaciji, ne bi li pojmili njihov apsurd. Šta bi se, na primer, desilo da EU ponudi severnoj Kosovskoj Mitrovici i srpskim enklavama "separatni" SSP. Da li bi onda koštunoidni lideri Srba sa Kosova rekli: Nećemo u EU, ako tamo ne ide i Drenica. Ne treba mnogo pravdati EU što je zabila nož u leđa proevropskim snagama priznavanjem "kosovistana", ali ni srpski "izolacionisti" ne treba da potcenjuju stav Evrope da ovakvo kosovsko (albansko) društvo, ne želi još da vidi u evropskoj porodici naroda, čime na neki paradoksalan način favorizuje Srbe.
Ili, da stvari postavimo još apsurdnije; šta ako sutra Bosna i Hercegovina nekim čudom bude pred vratima EU. I šta ako se u Zlatiborskom okrugu pojave snage koje na referendumski nivo izdignu pitanje prisajedinjena Zlatiborskog okruga Republici Srpskoj. Pa neće valjda Koštunica, bude li i tada premijer, braniti prisajedinjenje onima koji imaju nacionalno "najčistiju supstancu". Time će se i formalno potvrditi Šešeljeva teza da Drina ne deli Srbe, već teče maltene kroz sredinu srpske države. Ni Velja Ilić se valjda ne bi jogunio što bi u Ovčar Banji bila granica "Srbije" i "Republike Srpske". E, sad, ne bi valjda ni Bošnjaci cepidlačili, jer bi time, takođe na neki paradoksalan način i BIH bila proširena, jer bi onda u Republici Srpskoj bili i delovi Sandžaka, pa onda ni neki Bošnjaci ne bi živeli formalno u dijaspori.
Dobro, možda malo previše banalizujemo stvari, ali hoćemo da kažemo kako se do istinskog "referendumskog" epiloga ne može doći dogmatskim pristupom odnosa Evrope i Kosova. Nešto nam je sumnjivo oko odbrane "srca Srbije". Evo i šta: kad bi Zapad dozvolio ovako referendumsko pitanje u Srbiji - "da li pristajete da Kosovo bude nezavisno sa poštovanjem teritorijalne i kulturne autonomije Srba, a da se Republika Srpska prisajedini Srbiji", čini nam se da bi većinski odgovor u Srbiji bio "da". Čak sumnjamo da bi i Koštunica možda zaokružio "da".
Ali, o elastičnim (avangardnim) rešenjima trebalo se misliti ranije. Pa i lukavo doskočiti protivniku njegovim oružjem. Možda ne bi bilo loše da se probalo sa sofistikacijom sintagme Vladimira Bakarića o "federiranju federacije", pri čemu bi se taj projekat "oplemenio" zahtevima albanske iredente iz 1981, kao i određenim "ranim radovima" Nenada Čanka, i sve to garnirati monarhizmom Vuka Draškovića i Matije Bećkovića (iz DEPOS faze). Time bi se došlo do aplikativnog slovenačkog modela o "asimetričnoj državi". Takvu "asimetričnu" Srbiju tvorili bi "Kosovo repubilika" (više od autonomije, manje od nezavisnosti), Autonomna pokrajina Vojvodina (evro regija), i Kraljevina Srbija. Podrazumeva se jedna stolica u UN - za Srbiju jedinstvenu, ali "asimetričnu". Možda i jedan SSP. I baš nas interesuje kako bi Zapad rasturao takvu Srbiju. Ko ima iluzija da je kosovske Albance moglo da zadovolji bilo šta sem nezavisnosti - grdno se vara, ali bi im u "asimetričnom" aranžmanu bilo teže da svoj nacionalizam i teror predstave "opravdanijim". I Vojvođani bi konačno imali svoje pare, a "Kraljevina Srbija" bi mogla da dokaže da se nikome ne isplati bežati od nje - ni ekonomski, ni politički. Lakše bi disala i RS.
Ali, da se vratimo "referendumu" i 11. maju. Poslednje vesti iz DS nam kažu da mora da se bira - ili Dačić ili Čeda, plus manjine. I opet je gusto, jer manjine teško mogu da se napregnu do 15 poslanika. One nisu homogen blok i na njih tipuju i radikali po principu Sanader - Pupovac. Nikolić manjinama nudi mesto ministra policije. Ako se "hit" koalicija oko SPS još malo digne, DS uvek ima zadnju kartu u rukavu - Dačića za premijera. To je pre hrabro, nego nemoralno rešenje, jer u suprotnom sledi mučna kohabitacija Tadića s Koštunicom ili Nikolićem. A, podsećamo da kohabitacija nije dobra volja, već ustavna obaveza. DS sa predsednikom države, premijerom Vojvodine i gradonačelnikom Beograda, može da odigra luksuzno sa Dačićem "pod palmom". Pod uslovom da ovaj ima viziju i sebe i stranke.
Umesto "referendumski", ove izbore je bolje tretirati kao korak u definisanju političke scene. Strateški savez DSS i NS sa radikalima, i SPS sa demokratama, bio bi izborni bingo. To bi bila emancipacija Srbije od blokirajuće i odavno anahrone podele stranaka po liniji Petog oktobra. Bez SPS, Srbija ima sa SRS, DSS i NS šansu da dobije jasnu desničarsku vladu. Poklekne li SPS i prepusti se inerciji devedesetih, opet će se sve zamagliti, a time će SPS donekle relativizovati i impozantan napor Koštunice i llića u pravcu redefinisanja scene i pomeranja radikala ka desnom centru.
Ali, Dačić neće sa Draškovićem i Čankom. Pa, dobro, i on mora negde popustiti jer se i DS odriče Čede. Što im, ruku na srce, i neće teško pasti.