Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Politički život - prenosimo Danas

   

Privremeno i trajno: (Pred)politička Srbija

Zoran Panović

Tanak led 5. oktobra

Drugi krug predsedničkih izbora najviše će podsećati na crnogorski referendum o nezavisnosti. U smislu da je svaki glas bitan. I kao što onomad Mila Đukanovića i njegove nije mrzelo da zavrnu nogavice i krenu u katune po glasove, tako ni danas Tominim i Borisovim ne treba da bude neugodno da se obrate čak i Marijanu Rističeviću i Jugoslavu Dobričaninu, kamoli Milanki Karić, čiji je onaj jedan odsto "puna kapa", ako zagusti.

Ne treba da trošimo reči o odnosu LDP i narodnjačke koalicije, ali na neki bizaran način, kad bi Vojislav Koštunica i Velimir Ilić mogli da biraju svoj slogan za ovaj dramatični politički trenutak, jednostavno se nameće onaj LDP-ov s prošlih parlamentarnih izbora - "Od nas zavisi". U referendumskoj atmosferi taj slogan dobro stoji i Milutinu Mrkonjiću i Ištvanu Pastoru. Ali, Voji i Velji, ipak, najbolje. Nekako ih "otvara u struku". Samo, nemojte biti naivni, pa misliti da nikakve podrške nije bilo već u prvom krugu. E, kad bi mnogi Tadićevi glasači znali koliko je u 13 časova na Svetog Jovana vodio Nikolić (da vam ne objašnjavamo kako, ali Tadićev štab je to znao), sigurno bi se prepali. Šta se onda desilo, pitali smo upućene? Oni nam kažu da su iz Tadićevog štaba kumili i molili koalicione partnere da pomognu da se Tadić stabilizuje i da na kraju sve ispadne neizvesno. Taj apel nije naišao na gluve uši. Zvali su se i Voja i Vuk, neko kaže čak i Palma. Stradao je brat Velja. Ali zato, ono što je on uzeo samo je njegovo. Zato je on samo i relativni gubitnik izbora. Tačnije, u Novoj Srbiji niko nije imao iluzija o drugom krugu, ali su očekivali da prebace dvocifreni procenat i probiju psihološku barijeru. E, sad se očekuje od Velje da vrati nešto što mu nije ni dato. Za sada, imamo čvrste indicije da Koštunica, ono što se kaže, "vrši pritisak" na Ilića da podrži Tadića. Urgiraju i još neki koalicioni partneri. Opet, u NS znaju da ovo njihovo od 7,45 odsto neće biti "ono naše što nekad bejaše", već će čim prije, tačnije na lokalnim izborima, biti veliko k'o kuća, i da u priličnoj meri može da redefiniše odnose u narodnjačkoj koaliciji.

Koštunica se nanovo pokazao kao vešt taktičar. S mizernom podrškom bratu Velji, spasio se reprize traumatičnog iskustva s Maršićaninom i stvorio dobar manevarski prostor za mistifikaciju. Sad drugi krug prekriva fama. Na Iliću je da rizikuje i izbori se za utisak da onih 7,45 odsto stavlja na oltar Srbije, uprkos svemu što je rekao o Tadiću. U suprotnom, ispašće da je Koštunica sam presudio. Tačnije, njegovi birači, neki možda i virtuelni. Veljino srbovanje olako može da zavara radikale do te mere da oni čak poveruju u nekakvu ideološku bliskost. Uspe li Tadić do kraja da drugi krug pretvori u referendum o 5. oktobru, na tragu "okupljanja svih zastava", bilo bi neracionalno očekivati da Ilić zastavu NS izdvoji iz tog jata. Malo petooktobarske infuzije i romantizma odgovaralo bi i Koštunici jer su mnogi zaboravili da je upravo on pobedio Miloševića.

Radikali su izgleda svesni da je 5. oktobar referendumski tanak led na koji pokušava da ih navuče Tadić, odnosno da Nikolića pošalje u "mračne devedesete", iz kojih se ovaj čupa i nogama i rukama. Sa 5. oktobrom Tadić podilazi Iliću, ali kroz romantizam priziva i tvrdo jezgro Vuka Draškovića.
Ako je novo izmirenje Vuka i Velje bilo prilično trapavo, Vukova podrška Tadiću mogla bi se predstaviti mnogo elegantnije - sa starozavetnom dubinom "majke svih bitaka". Ovo je i šansa da se u pretumbavanju scene konačno okonča agonija SPO. Po prihvatljivom scenariju ostaci SPO integrisali bi se u NS, a Vuk bi dobio mesto počasnog predsednika. Dobro, nije lako ugasiti slavno ime SPO, ali na duge staze ime Nove Srbija zvuči politički racionalnije. Kao što bi radikalima možda bilo racionalnije da se zovu radikalna stranka Srbije, ili samo radikalna stranka.

SPS? I dalje tvrdimo da je ova partija glavnu šansu propustila kad je odbila poziv Nebojše Čovića za "objedinjavanje moderne levice", ali i bez toga SPS proživljava neku čudnu reformu. Dužno poštovanje prema Miloševiću je neupitno, ali Mrkonjić i Dačić odlično znaju da je Milošević u Hagu umro više kao radikal, nego kao socijalista. Želi li SPS u internacionalu evrosocijalista, put vodi samo kroz saradnju sa DS, mada je pitanje da li onih 6 odsto koje je osvojio Mrkonjić na pravi način razume njegovo evropsko opredeljenje, doduše pod određenim i razumljivim uslovima, samo šmekerski postavljenim.
LDP je, za duže vreme, verovatno poslednja partija koja je uspela da se uglavi i etablira na političkoj sceni. Politički prostor sada je popunjen. Otuda je 5, 6 odsto LDP dokaz pozicioniranja partije i odskočna daska za pravljenje dugoročne strategije radi ulaska u mirnije cenzusne vode. Iako Tadić ovoj partiji ne može ponuditi mnogo više od onoga što Čedomir Jovanović zove "frazama", ruku na srce, podrška Tadiću ipak se ne može predstaviti na način kako je onomad Nenad Čanak glasao za Koštunicu, s rizikom uganuća ruke.
Ne tako davno Srbija je predsednika birala između Koštunice i Labusa. Sadašnja dilema je signal da stvari nisu išle u dobrom pravcu. Mada se i Nikolić i Tadić, s primetnim obostranim uvažavanjem trude, koliko mogu, da drže pod kontrolom rizična tektonska pomeranja. Bar za sada.

 

 
 
Copyright by NSPM