Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Politički život - polemike

   

 

Zoran Avramović

Čisto i prljavo

Povodom teksta ,,Proizvođači kolektivnog zaborava” (4. februar)

U političkoj borbi za vlast ne postoje čiste i prljave kampanje već više (manje) čiste i više (manje) prljave. Na proteklim izborima za predsednika Republike Srbije mogli smo se uveriti da su korišćena sredstva koja pripadaju i prljavim i čistim. Izborni štab Tome Nikolića je ukazivao na upotrebu prljavih sredstava, a izborni štab Borisa Tadića je to negirao. Jedno odbacivanje te kritike stiglo je iz kruga pobednika izborne utakmice (Nebojša Krstić, ,,Proizvođači kolektivnog zaborava”, ,,Politika”, 4. februar), pa da vidimo koliko je ono ubedljivo.

Najpre, razmatranje upotrebe političkih sredstva u borbi za vlast treba diferencirati na tri nivoa: kandidati, izborni štabovi ili učesnici u kampanji i elektronski i štampani mediji. Potrebna je dublja analiza predsedničke izborne kampanje, ali već sad se može ukazati na neka ,,prljava sredstva” koja naprosto bodu oči.

Prvo treba skrenuti pažnju na prljavu instrumentalizaciju prošlosti, tačnije razdoblja od 1990. godine. To je jedno izuzetno tragično razdoblje u novijoj istoriji srpskog naroda o kome treba razgovarati sa puno opreza i znanja. U toj drami učestvovali su (morali su da učestvuju) na svoj način sve političke stranke i njihovi lideri, kao i dobar deo javnosti. U jednom delu inostrane politike i njihovih medija o Srbima govoreno je i pisano gadnim rečima i to se imenovalo kao satanizacija. Međutim, deo srpske politike već dugo koristi taj inostrani imidž za unutrašnje političke borbe. Preuzimanje tog inostranog stereotipa i njegova funkcionalizacija u unutrašnjoj politici nije nešto što se može opravdati sa stanovišta razvoja demokratske političke kulture Republike Srbije. Naprotiv!

Pod ruku sa ovim prljavim sredstvom ide manipulacija strahom. Vrlo dobro je poznato da igra na kartu straha nije nešto što doprinosi razvoju i blagostanju građanskog života. Ovome se mora dodati i upotreba ekonomskog katastrofizma kao pretnja ukoliko pobedi kandidat opozicije. Tako nešto je nedopustivo, pogotovo od onih koji upravljaju javnim finansijama.

Prostor ovoga teksta dozvoljava mi da ukažem samo na jedan primer nedemokratskog ponašanja elektronskih medija u vreme izborne trke. Imam u vidu Studio B. Ta stanica se finansira iz budžeta građana Beograda. A njena neskrivena pristrasnost i učestvovanje u kampanji je odličan primer prljave upotrebe medija. U toku izbornog dana, ova budžetska stanica emitovala je snimke spuštanja glasačkih listića u kutiju samo pristalica pobednika – nijednog iz redova opozicije. A u toku izborne noći gosti u studiju su bili isključivo navijači Borisa Tadića. Svaki, i malo objektivni gledalac morao se osećati poniženim, prevarenim i ismejanim, a mora biti da ima i onih koji su u ovoj prljavoj ulozi gradskog medija, u čijem studiju nema onoga ko drugačije misli, videli vrhunac kampanjske čistoće.

Rezultati predsedničkih izbora pokazuju bar dve stvari. Očigledno je da upotreba svih sredstva u borbi za očuvanje vlasti ima svoje granice. Uprkos agresivnoj medijskoj kampanji zastrašivanja, polovina biračkog tela u Srbiji nije prihvatila takve poruke. Već su neki analitičari dobro primetili da je ovo poslednji put da se igra na kartu straha. Drugo, ovakva grčevita borba za očuvanje jedne grane vlasti, u kojoj se koriste sva sredstva, mora da nas suoči sa pitanjem: da li je aktuelna vlast spremna da ustupi mesto opoziciji? Nastup u kome se opozicija predstavlja kao katastrofa za zemlju, kao ,,kraj istorije” mora nas suočiti s nedoumicom o demokratskim kapacitetima vlasti.

I na kraju: zašto nam je potrebna diskusija posle svake izborne kampanje? Ako izbore gledamo kao borbu u kojoj cilj opravdava sredstvo, onda ne treba da se zamajavamo debatama već da se okrenemo novom čitanju Makijavelija. A ako hoćemo da unapredimo demokratski život i demokratsku kulturu, onda moramo da promenimo nešto u kampanjama tako da ,,čisto” u znatnoj meri pretegne nad ,,prljavim”.

Sociolog, naučni savetnik

[objavljeno: 09/02/2008]

 

 

 
 
Copyright by NSPM