Gordon N. Bardoš

Rusija se vraća

Nasilje u Južnoj Osetiji je sumorni podsetnik da će se visoko na listi spoljnopolitičkih prioriteta sledeće predsedničke administracije naći i preispitivanje odnosa između SAD i Rusije. Debate oko američkog raketnog štita u centralnoj Evropi, sve veće tenzije na Kavkazu i stanje ljudskih prava u samoj Rusiji značajno su narušile odnose između Moskve i Vašingtona.

Pritom se ne poklanja dovoljno pažnje činjenici da dve države imaju sve divergentniji pristup jugoistočnoj Evropi, dakle, Vašingtonov pristup Kosovu utiče na pristup Moskve sličnim problemima na Kavkazu. Srećom, situacija na Balkanu nije eskalirala do tačke dostignute u Južnoj Osetiji. Međutim, nepreduzimanje odgovarajućih koraka na uspostavljanju pomirenja između moskovske i vašingtonske politike na Balkanu, moglo bi da u tom regionu značajno zakomplikuje pokušaje političkih i ekonomskih reformi, kao i da stvori druge probleme za stabilnost jugoistočne Evrope.

Tokom prošlih nekoliko godina, Moskva je počela da nameće svoje interese u jugoistočnoj Evropi. U početku se radilo o povećanju ekonomskog udela Rusije u regionu, ilustrovanog recimo kupovinom najvećeg industrijskog preduzeća u Crnoj Gori i najveće naftne rafinerije u Bosni. A u skorije vreme su pokušaji strateškog ulaganja Rusije doveli do sporazuma sa Bugarskom i Grčkom oko izgradnje novog gasovoda kroz dve zemlje, i bezmalog postizanja dominacije u energetskom sektoru jugoistočne Evrope kroz strateška partnerstva sa državnim naftnim kompanijama u Bugarskoj i Srbiji.

Moskva sada počinje da pojačava svoj ekonomski impakt u regionu sa sve glasnijim političkim stavom, što se najviše očitava u glasnom protivljenju otcepljenju Kosova od Srbije. Bivši ruski predsednik Vladimir Putin je podršku Amerike i EU nezavisnosti Kosova nazvao „ilegalnom i nemoralnom“ i izgleda da se mnoge države po svetu slažu s tim stavom. Od četrdesetpet država koje su do sada priznale Kosovo, osim Sjedinjenih Država i dvadeset članica EU, druge države koje su priznale Kosovo uglavnom su relativno mali međunarodni igrači kao što su Maršalska Ostrva, San Marino i Burkina Faso. Ni jedna od država BRIK-a (Brazil, Rusija, Indija i Kina) nije priznala Kosovo, niti je to učinila Indonezija (najveća muslimanska država na svetu), pa ni jedna od arapskih država. Sve u svemu, više od tri četvrtine međunarodne zajednice prati Moskvu po pitanju nepriznavanja Kosova. Imajući u vidu ove rezultate, možda je i razumljivo zašto se sadašnji ruski predsednik Dmitri Medvedev naslađuje time da je „Kosovo za Evropsku Uniju skoro isto što je Irak za Sjedinjene Države.“

Osim toga, povećava se niz pitanja u vezi sa Balkanom oko kojih se Vašington i Moskva ne slažu. U poslednjih par meseci, Moskva je pozvala na zatvaranje Međunarodnog tribunala za bivšu Jugoslaviju u Hagu, kao i na zatvaranje kancelarije Visokog predstavnika u Bosni i Hercegovini. Moskva je takođe objavila i svoju podršku stvaranju autonomne srpske teritorije u okviru Kosova, i ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov je rekao da će Moskva podržati pokušaje Srbije da se proglašenje nezavisnosti Kosova proglasi nezakonitim na Međunarodnom sudu pravde.

Opasnost od ovakvog razvoja događaja za jugoistočnu Evropu je ta da sve divergentnije politike krše konsenzus velikih sila koji je promovisao stabilnost na Balkanu tokom poslednje decenije. Dejtonski sporazum i Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti UN kojom je okončan rat na Kosovu, omogućeni su jer su ih svi veliki igrači, i na međunarodnom i na regionalnom nivou, prihvatili kao legitimne. Jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova je prekršilo ovaj konsenzus, i kao ishod toga, problemi u regionu će verovatno trajati duže, biti dublji, i biće teže rešiti ih nego što bi to bilo da su Vašington i Moskva bolje sarađivali.

Mnogi u Vašingtonu su skloni da jednostavno odbace brige i interese Rusije u jugoistočnoj Evropi. Ali jasna je opasnost koja preti od nevoljnosti da se ozbiljno pozabavi sa Moskvom oko problema Balkana. Čak i tokom „slabe decenije“ Rusije, njena pomoć i učešće bili su presudni u rešavanju nekih od najgorih kriza tog perioda – kao što je ublažavanje opsade Sarajeva aprila 1994, ili tajni pregovori kojima je okončan rat na Kosovu 1999, ili pokušaji da se obezbedi ostavka Slobodana Miloševića oktobra 2000. Danas, sa ekonomski i politički jačom Rusijom, pokušaji da se odstrani ili zaobiđe Moskva na Balkanu jednostavno neće proći. Štaviše, to bi garantovalo da problemi na Balkanu nisu rešeni – skorija istorija naširoko pokazuje kako je dopuštanje da se problemi na Balkanu inficiraju recept za nesreću. Razvoj događaja na Kavkazu nudi čak još više dokaza za to.

Za sledećeg predsednika prioritet bi trebalo da bude vraćanje odnosa između SAD i Rusije u normalu. Hitnost za tim je na Balkanu sve veća.

Gordon N. Bardoš je pomoćnik direktora Hariman instituta u Školi za međunarodne i javne poslove na Univerzitetu Kolumbija.

(11.08.2008. The National Interest)