Milorad Vučelić

Krađa i prekrađa

Vlast u Srbiji višestruko je nelegitimna. Ona počiva na očiglednoj prevari i krađi. Naime, biračkom telu svih vladajućih stranaka pokradena je izborna volja. Ne postoji u biračkom telu socijalista koji je glasao za to da SPS deli vlast sa LDP-om i Čedom Jovanovićem, niti obratno. Ne postoji glasač SPS-a koji bi glasao za tu stranku da je znao, ili bar mogao da pretpostavi da će njegov glas dovesti na vlast Nenada Čanka ili Mlađana Dinkića i ceo G17. Nemoguće je objasniti glasačkom telu socijalista da je dovođenje na vlast DS-a svedočanstvo o posvećenosti SPS-a „državnim interesima“, jer bi to značilo da su ga u svim godinama kada DS nije bio na vlasti ignorisali, ili bar zapostavljali. Drugim rečima, to bi značilo da su nekadašnje ubedljive izborne pobede SPS-a i vladavina socijalista, bili državno neodgovorni jer nisu pustili da DS umesto njih vlada. A, izvesno je da se DS na svim izborima borio za vlast. Istini za volju, možemo tek zamisliti kako glasačima DS-a izgleda idilična ljubav pomešana sa probuđenim „nagonom“, doduše „takmičarskim“, između Tadića i Dačića.

Vlast u Srbiji formirana je, dakle, zahvaljujući ukradenoj volji prevarenih glasača. Prost matematički zbir isključio je u potpunosti politiku, ideološke programe i sveo politički život na realizaciju ogoljenih vlastoljubivih interesa. I ništa više.

Međutim, krađama tu nije kraj. Na republičkom nivou još uvek se pregovaralo kada je, u skladu sa izbornom voljom građana i programskim i političkim programima stranaka, formirana vlast na lokalnom nivou. Od Beograda pa nadalje. Po vertikali, kako bi rakli ovi algebarsko-geometrijski politikanti. Sada se pravom prekrađom sve ove lokalne koalicije kidaju i raskidaju sa svim daljim posledicama po ogorčeno biračko telo, pre svega socijalista, kao i radikala. Prekrađom se ruši već uspostavljena vlast na lokalnom nivou i Srbija dobija uniformni lik. Ili preciznije, zbog maskiranja krađe i prekrađe lik Srbije je lik maskirne uniforme.

Pokidane veze sa biračkim telom primoravaju stranke u vlasti da se po svaku cenu drže jedni drugih i da svoj savez, koji počiva na krađi i prekrađi izborne volje svog biračkog tela, održavaju što duže ne bi li se sve ovo nekako zaboravilo i potražilo neko novo biračko telo koje bi se ponovo moglo drsko obmanuti.

Otmica, hapšenje i izručenje Radovana Karadžića Haškom tribunalu, na poseban način „cementira“ postojeću vlast. Učešće u ovako nelegalnom i svakako sramnom poduhvatu dodatno raskida svaku vezu sa biračkim telom, pre svega, socijalista. Prostor za eventualno novi politički izbor takoreći ne postoji. Kada se uđe u jednosmernu ulicu sve je unapred određeno. Pogotovo onima koji uopšte i ne pomišljaju da su pogrešili, a kamoli da učestvuju u zajedničkom zločinačkom poduhvatu.

Postojeća vlada i sve ono što ona čini ili namerava da učini, nema ama baš nikakve veze sa levicom. Može biti vredna pažnje želja Borisa Tadića da od svoje stranke pravi nekakvu socijaldemokratsku partiju, te „socijalno odgovornu vladu“, ali za to ne postoji ni jedan prepoznatljiv ili pouzdan podatak, čak ni naznaka. Zbog toga deklarisanje njegove sadašnje vlade kao „vlade levog centra“ predstavlja oblik samozavaravanja. Ali staviti na pljačkašku i besomučnu privatizaciju u turbo tranziciji, firmu „Levice“, predstavlja opak oblik potpunog delegitimisanja svakog levog opredeljenja i levičarske politike.

Potpuna privatizacija javnog sektora i javnih resursa nespojiva je sa bilo kakvom levicom. A to je osnovni cilj i strateški plan ove vlade. Sve prodati a posebno u nevreme, znak je i elementarnog neznanja i opakih antidržavnih namera. U vreme recesije koja trese Zapad, i enormnih cena energenata, prodavati JAT ili EPS, a minirati gasni aranžman sa Rusijom, predstavlja direktan antidržavni i antisrpski čin. Laž o tri milijarde investicija u Srbiji samo je uobičajena predizborna laž nesposobnih, ali prodaja javnih dobara budzašto da bi se budžetski preživelo, već je krivično delo. A ukoliko je to i ideološka zabluda naših liliputanaca neoliberalizma, ona nikako ne pripada bilo čemu što ima veze sa levicom ili levim centrom.

Tobožnji kritičari ove vlade i predsednika Srbije odmah su izjave o vladi „levog centra“ prihvatili zdravo za gotovo, počeli da u vatri svojih ideoloških strasti razglabaju o potrebi uspostavljanja neke „nove desnice“, te razmišljanjima šta bi to ona mogla ili trebalo da bude. Oni vlastodršcima Srbije (tobož) ne veruju ništa, ali ovo su im odmah i bez razmišljanja poverovali.

Globalizacija, evroatlantizam, NATO, tranzicija, privatizacija, neoliberalizam, neokonzervativizam, masovno otpuštanje radnika i potpuna nacionalna i patriotska indolencija, na delu su i u punom zamahu na tlu Srbije. Desnica je, dakle, na delu u Srbiji. Možda desnica traži svoje redefinisanje i prevrednovanje. Ali, levica je ta koje nema na srpskoj političkoj sceni i na vlasti. Priča nelegitimne vlasti, koja počiva na krađi i prekrađi izborne volje, o nekakvom „levom centru“, nije ništa drugo nego pokušaj nelegitimne vlasti da ukrade ime levice, i tom novom krađom izvrši njeno delegitimisanje.

(Autor je glavni urednik magazina Pečat)

Pečat, 08.08.2008.