Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Politički život - prenosimo Danas

 

 

Vilijam Montgomeri

Još jedan ekser u kovčegu američko-srpskih odnosa

Jedno od glavnih sredstava što ih imaju Sjedinjene Države ako žele da unaprede svoje bilateralne odnose s nekom prijateljskom zemljom jeste u oblasti vojne saradnje. Ono uključuje sve - od nuđenja različitih mogućnosti obuke na nižem nivou (što može biti slanje čak jedne osobe iz te zemlje u neku američku vojnu školu), preko donacija korišćene vojne opreme, do prodaje naoružanja koje može biti obična puška ili najsofisticiraniji borbeni avion. Ključni dokumenti koji to omogućuju jesu Predsednička odluka o ispunjavanju uslova za prijem odbrambenih predmeta i usluga po (revidiranom) Zakonu o spoljnoj pomoći iz 1961 i Zakon za kontrolu izvoza naoružanja.

Predsednik je takvu Proklamaciju za Srbiju i Crnu Goru obznanio 6. maja 2003. Bilo je to 943 dana nakon pada Miloševića. Trajalo je tako dugo zbog stalno prisutnih sumnji u orijentaciju i lojalnost srpske armije. Zoran Đinđić priznao je otvoreno tokom prve godine svoje vlasti da nije imao kontrolu nad vojskom i čak optužio njenu obaveštajnu službu da špijunira njega i njegove koalicione partnere. Kad se novembra 2001. elitna policijska jedinica, poznata kao crvene beretke, pobunila protiv njegove vlasti, vojska je odbila da interveniše. Bila je takođe opšte poznata stvar (koju sada priznaje vlada) da su sve to vreme optuženika Haškog tribunala Ratka Mladića delovi vojske skrivali i pomagali. Bez obzira na to, kad je objavljena ta Proklamacija, mi u ambasadi doživeli smo je kao vrlo značajan znak poverenja u Srbiju i put da produbimo naše bilateralne odnose.

Predsednik Buš obznanio je sličnu proklamaciju za Kosovo 19. marta 2008, samo 744 sata nakon jednostranog proglašenja nezavisnosti i očigledno pre nego što je tamošnja vlada imala bilo kakvu priliku da dokaže svoje dobre namere. Drugim rečima, isti kriterijumi nisu bili primenjeni na Kosovo i na slučaj Srbije. U stvari, prema bilo kakvom razumnom standardu, delovanje postojećeg Kosovskog zaštitnog korpusa i posebno nekih njegovih članova trebalo je da izazove ozbiljnu zabrinutost.

Proklamacija se desila toliko brzo velikim delom zato što su SAD verovale da je suštinski važno da se brzo stvore Kosovske snage bezbednosti (KSF) predviđene Ahtisarijevim planom i da američka pomoć može ubrzati taj proces. Jedan od najkonstruktivnijih delova tog plana bio je onaj da će Kosovski zaštitni korpus (koji Srbi vide kao legitimizovanu verziju Oslobodilačke vojske Kosova) biti raspušten u roku od jedne godine nakon okončanja prelaznog perioda. Te nove snage (KSF) biće striktno limitirane na 2.500 aktivnih članova i 800 rezervista bez ikakvog teškog naoružanja. Njihovo stvaranje, pripadnici i aktivnosti biće pod bliskim nadzorom Međunarodnog vojnog prisustva pod komandom NATO. Ovo bi, bar u teoriji, omogućilo da se iz procesa odabira izdvoje ekstremisti, a da se aktivnosti KSF drže pod punom kontrolom. Ograničenje broja ljudi i nepostojanje teškog naoružanja pomoći će da se osigura da te snage ne budu ozbiljna pretnja bilo kojoj drugoj zemlji.

Stoga, kad se usko gleda iz ugla "službenika nižeg nivoa" u bilo kom slučaju, sve odluke i tajming izgledaju... logično. Ili bar... odbranjivo. Zato su tako i bili predstavljeni na brifinzima Stejt dipartmenta. Ono što, međutim, potpuno nedostaje jeste shvatanje kako će Proklamacija o Kosovu biti primljena u regionalnom političkom ambijentu, kao i kako će biti interpretirane ekstremne razlike u dužini vremena za objavu dve proklamacije.
Pre svega, univerzalna je istina da su percepcije daleko važnije od realnosti. Bez obzira koliko često i bez obzira na kom nivou vlada Sjedinjenih Država pokušava da ponavlja "logiku" Proklamacije o Kosovu, da bi umanjila njen stvarni značaj i naglasila kako će to pomoći stabilnosti Kosova (eliminacijom Kosovskog zaštitnog korpusa), u glavama Srba (i drugih) odmah se čvrsto i neopozivo stvorila percepcija da će sada postojati značajan nivo podrške Kosovu iz Sjedinjenih Država da izgradi snažne vojne snage. To se tačno povezuje s retorikom premijera Koštunice da su Sjedinjene Države izgradile "NATO državu" čiji se štab nalazi u logoru Bondstil (američkoj bazi na Kosovu).

Drugo, to se događa upravo usred ogorčene izborne kampanje u Srbiji gde nacionalisti očajnički pokušavaju da fokus zadrže na Kosovu kako bi zapalili strasti birača. Stoga je Proklamacija gurnuta u njihove ruke kao možda najveći dar koji smo im mogli dati. Ona je veliki udarac umerenim, proevropskim snagama. Činjenica da nismo mogli čekati čak ni šest nedelja da objavimo ovu proklamaciju, nakon što smo čekali gotovo 134 nedelje posle pada Miloševića da izdamo takvu proklamaciju za Srbiju, više nego ubedljivo pokazuje način razmišljanja koji postoji.

Treće, ta proklamacija predstavlja još jedan ekser zabijen u kovčeg američko-srpskih odnosa. Antiameričko raspoloženje u Srbiji sada je zloćudno. Jasno je da to nije tema ozbiljnog razmatranja u oblikovanju američke politike u regionu.

Velika ironija u tome jeste da je početna motivacija zalaganja za što bržu nezavisnost Kosova bila ono što su sekretar za odbranu Ramsfeld i drugi visoki predstavnici administracije videli kao ključ za povlačenje američkih snaga iz regiona i njegovo potpuno predavanje Evropskoj uniji na upravljanje. Godinama je ovo bio temelj naše politike. Negde između odlaska Ramsfelda i sadašnje situacije taj temelj se izgleda zaboravio. Veoma je verovatno da je Amerika, kako bi ubedila članove Evropske unije da podrže američku strategiju, morala da pristane da Kfor ostane na terenu koliko je potrebno. Umesto da nezavisnost bude katalizator za napuštanje Kosova, Sjedinjene Države su zato ne samo još uključene, već moraju da budu još aktivnije u vojnom smislu. Priličan obrt, svakako.

Bez obzira na to da li je to bila naša namera ili ne, Proklamacija o Kosovu takođe je ubacila u kosovsku jednačinu jedan element koji je još više vojni. Nacionalistima u Srbiji ona će izvesno dati opravdanje da pažljivije razmatraju opcije zveckanja oružjem.

Konačno, to lako može pokrenuti odgovor iz Rusije. Dve zemlje (SAD i Rusija) su se zbog Kosova sukobljavale u UN, na drugim diplomatskim poljima i stalno u medijima. Ali ključna oblast neslaganja između njih ostaje NATO i njegova ekspanzija u "blisko inostranstvo". Za Putina je to i dalje izvor stalnog pogoršavanja. Izgleda da bi za njega jedna izuzetno privlačna opcija da "stavi prst u oko NATO" bila da ponudi da pošalje 50 do 100 vojnika ruske armije u neku skromnu bazu u južnoj Srbiji kao "posmatrače" samo da bi demonstrirao prisustvo u potencijalno nesigurnoj oblasti. To bi bilo veoma jeftino (bez teškog naoružanja ili velikih troškova), ali bi to bila prva značajna ruska vojna ekspanzija poslednjih decenija. Takva ideja bi verovatno naišla na pozitivnu reakciju radikala i drugih nacionalističkih partija u Srbiji. A svaki korak dalje tim putem jeste korak dalje od budućnosti s Evropom. Akcije kakva je Proklamacija o vojnoj pomoći Kosovu pomažu da ovo bude verovatnije u trenutku kad bi trebalo da činimo sve što možemo da to bude manje verovatno.

 

 

 
 
Copyright by NSPM