Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Politički život - prenosimo Danas

   

 

Vilijam Montgomeri

Koštunica je spreman da Srbiji donese izolaciju

Postoje, izgleda, samo dva logička puta. Jedan su novi parlamentarni izbori verovatno u maju. To je veliki rizik za svaku partiju osim za radikale. Drugi je nova vlada koju bi predvodio Koštunica i koja bi bila sastavljena na osnovu sadašnjeg saziva parlamenta uz podršku radikala ili njihovog uključivanja u vladu

Izvinjavam se čitaocima što moja ovonedeljna kolumna deluje možda nepovezanije nego obično. To je odraz brzih promena srpske političke scene. Prva verzija je napisana kad je izgledalo da kandidat Radikalne stranke za predsednika Tomislav Nikolić može da pobedi u drugom krugu izbora. Druga verzija napravljena je pošto je predsednik Tadić ponovo izabran tesnom većinom. Sadašnja verzija odslikava ono što izgleda kao početak neizbežnog sudara unutar vladajuće koalicije povodom politike prema Kosovu.

Brojni su razlozi zašto je više od 2,2 miliona srpskih građana glasalo za kandidata Radikalne stranke Tomislava Nikolića na sprskim predsedničkim izborima, zajedno sa uzdržanim:

- Mnogi su veoma razočarani postmiloševićevskim periodom. Oni vide upadljive razlike u prihodima; veruju da vlada i političke partije sankcionišu korpuciju više nego ikad; generalno osećaju da im je gore nego ranije. Oni očajnički žele promene. Radikali nisu na vlasti i stoga, ironijom sudbine, deluju nekima kao poslednja alternativa. Takvo osećanje je mešavina pitanja tipa "kako bi uopšte mogli da budu lošiji" i konstatacije - "svi su imali priliku, hajde da vidimo šta radikali mogu."

- Mnogi birači koji bi logično bili simpatizeri Borisa Tadića bili su "siti" kompromisa koje su on i njegova partija napravili s koalicionim partnerima da bi ostali na vlasti. To je naročito tačno za mnoge simpatizere stranke Čedomira Jovanovića LDP. Ali, ova grupa obuhvata i mnoge iz Tadićeve stranke DS.

- Tužno je to reći u 2008, ali oko trećine srpskih birača i dalje prihvata ekstremističku, nacionalističku politiku Vojislava Šešelja i njegovog surogata Tomislava Nikolića.

- Kao što pokazuje istorija srpske politike, taktička zakulisna borba između partija, gde svaka pokušava da smanji popularonost i podršku druge, suviše često prevazilazi strateške implikacije u izborno vreme. Videli smo to ovaj put kao i tokom 1990-ih, kad su opozicione stranke bile poznate po nesposobnosti da ostanu ujedinjene.

- Bes usmeren prema Sjedinjenim Državama i Evropskoj uniji zbog koraka koje su već preduzele ili preduzimaju na Kosovu. Mnogi Srbi možda ne podržavaju radikalsku filosofiju, ali su želeli da pokažu Zapadu koliko su ljuti. Podignut nos u znak negodovanja prema Zapadu i okretanje Rusiji - način je da to pokažu.

Suprotno tome, Boris Tadić je pobedio na izborima zbog jedne reči - "izolacija". Uprkos svim navedenim razlozima, tanka većina birača shvatila je da bi Nikolićevo predsednikovanje gotovo sigurno bilo glavni korak u pravcu provrataku izolaciju 1990-ih. Oni žele da se pridruže Evropi i odbacili su put koji ih sprečava u tome. Glavni naslovi u novinama na dan izbora glasili su: "Srbija na prekretnici" i "Srbija glasa o svojoj budućnosti".

Imajući u vidu da su različiti faktori delovali protiv njega i da su mu koalicioni partneri bukvalno okrenuli leđa, bila je to značajna pobeda (makar i tesna) za Tadića, negovu stranku i za proevropske snage u Srbiji. Visoka izlaznost, oko 68 odsto, pokazala je visok nivo interesa u Srbiji za ove izbore i potvrdu njihove važnosti. Tadić ima, sada, mandat da energično nastavi svoj prilaz na dva koloseka, da se bori za srpsku poziciju na Kosovu i da u isto vreme gura integraciju u Evropsku uniju. Jedno od ključnih pitanja jeste hoće li on koristiti svoj mandat u potpunosti i efikasno.

Važno je, takođe, pomenuti da su bili u pravu oni u Evropskoj uniji koji su snažno lobirali za politički angažman sa Srbijom, uključujući i ponudu konkretnih podsticaja kao što je ukidanje viza za srpske građane u bliskoj budućnosti. Ponuda sporazuma o političkoj saradnji sa specifičnim podsticajima od 28. januara bila je presudni faktor na ovim izborima. Ova vrsta podrške biće još važnija narednih meseci.

Tadić i njegovi sledbenici praktično nisu imali vremena ni da proslave pobedu. Pre nego što su zvanični rezultati i bili objavljeni, oni su gurnuti u sukob unutar vladajuće koalicije povodom politike prema Kosovu, koji se nazire u Srbije već više od godinu dana. Uprkos zabrinutosti za stabilnost uže Srbije, Sjedinjene Države i Evropska unija neće značajno odstupiti ili odložiti svoju dogovorenu politiku prema Kosovu. Vrlo brzo one će dati zeleno svetlo kosovskim Albancima da primene unilateralnu deklaraciju o nezavisnosti. Za izvesno vreme Sjedinjene Države i većina zemalja Evropske unije priznaće nezavisnost Kosova. Evrospka unija će, takođe, poslati misiju na Kosovo da zameni Unmik u bliskoj budućnosti, uprkos protestima Srbije da se time krši njen suverenitet.
Teška i hladna realnost jesta da su za premijera Vojislava Koštunicu takvi koraci tako sramotni i neoprostivi, da jedina moguća reakcija Srbije mora biti praktično prekid odnosa sa svakom zemljom ili organizacijom koja je saučesnik u tome. Štaviše, on smatra da na samom Kosovu Srbija mora agresivno da demonstrira da je unilateralna deklaracija neprihvatiljiva i neprimenljiva. Ne postoji mogućnost da se bilo šta uradi zbog čega bi promenio mišljenje povodom ovog pitanja, pošto je to u samoj srži njegovog poimanja sveta.

Ako je i bilo neke sumnje u to koliko je daleko Koštunica spreman da ide u ovoj bici, ona je nestala kad su on i njegova partija zauzeli stav da će svaka odluka Evropske unije da pošalje misiju na Kosovo da zameni Unmik bez odobrenja Saveta bezbednosti UN automatski značiti da će Srbija odbiti svaki poziv EU da potpiše dugo očekivani sporazum o stabilizaciji i pridruživnaju. Tadićevo odbijanje da se složi s takvom politikom bili je razlog što ga DSS i NS nisu podržale na predsedničkim izborima, a takođe i zašto su izbori na kraju viđeni kao test o budućem pravcu Srbije.

Činjenica da je Tadić ponovo izabran upravo na osnovu platforme o priilazu na dva koloseka (odbrana srpske pozicija na Kosovu, ali i podsticanje evropske integracije) očigledno nije nimalo uticala na Koštunicu. On je spreman da donese izloaciju koju je većina srpskih birača odbacila i u tome će imati punu podršku radikala.

Katalizator krize sadašnje vlade jeste ponuda Evropske unije u vidu sporazuma o političkoj saradnji, koji je trebalo potpisati 7. februara. Jedna od centralnih odredbi bilo bi eventualno ukidanje viza za srpske građane koji putuju u EU. Ipak, kako je EU preduzela sve korake da pošalje misiju na Kosovo, osim poslednjeg u vidu odobrenja Saveta ministara, premijer i njegov koalicioni partner Velimir Ilić odbili su da potpišu bilo kakav politički sporazum sa EU.

To je interesantan gambit. Kako se u političkom sporazumu namerno ne pominje Kosovo i daju potencijalne beneficije srpskim građanima koje su dugo želeli, terorijski je bilo moguće da se u ovom trenutku od toga ne pravi veliko pitanje. Naročito, kad se ima u vidu, da je većina Srba upravo pokazala na izborima svoje jasno opredeljenje da nastavi napred u pravcu evropskih integracija.

Ipak, premijer je izabrao baš ovaj trenutak i to pitanje da izazove Tadića, Demokratsku stranku i G17 plus. On provocira krizu u vladajućoj koaliciji koja se može izgleda jedino okončati njenim raspadom.

Postoje izgleda samo dva logička puta. Jedan su novi parlamentarni izbori verovatno u maju. To je veliki rizik za svaku partiju osim za radikale. Teško je videti bilo kakav scenario u kojem oni ne bi dodali koji procenat sadašnjoj zastupljenosti u parlamentu. Ali promenljivost "straha od izolacije" i događaji na Kosovu otežavaju da se predvidi eventualni uticaj na DSS , NS , G17 plus i Demokratsku stranku.

Drugi je nova vlada koju bi predvodio Koštunica i koja bi bila sastavljena na osnovu sadašnjeg saziva parlamenta uz podršku radikala ili njihovog uključivanja u vladu. To bi prethodilo Koštuničinom pozivu da se formira "vlada nacionalnog jedinstva" u svetlu kosovske krize, znajući vrlo dobro da Demokratska stranka, G17 plus i LDP neće u tome učestovovati.

Sve to podseća na standardnu televizijsku scenu kad izveštač stoji na vetru i kiši na obali i gleda u pobesnelo more čekajući da se uragan obruši na njega. Mada će taj "uragan" biti izazvan isključivo ljudskim odlukama, to ne znači da će šteta biti manje razorna.

 
 
Copyright by NSPM