Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Politički život

   

 

Marinko M. Vučinić

HRABROST ILI BEZOBRAZLUK NATAŠE KANDIĆ

Opet „neprijatelji“ među nama. Koliko će hrabra i istrajna Nataša Kandić biti meta bahatih, silnih i neodgovornih. Ona treba da bude heroina, a ne meta. Ona je samo pokazala razumevanje za bol i patnje i onih sa druge strane.

Nadežda Radović

Veoma je dobro i poučno što je NIN objavio razgovor sa istaknutom „borkinjom“ za ljudska prava Natašom Kandić. Iz njenih reči može se videti kako izgleda naličje političke korektnosti, to selektivno zalaganje za odbranu ljudskih prava i suočavanje sa prošlošću, koje ne uključuje i odbranu ljudskih prava srpskog naroda, budući da on još nije dorastao da bude uključen u zastupanje uzvišenih liberalnih i građanskih vrednosti.

Ovo je često jedina preokupacija inače veoma agilnih boraca na polju uterivanja političke korektnosti, koji se sada javljaju kao neka posebno zaštićena vrsta, jer se svaka kritički intonirana reč upućena ovoj svojevrsnoj političkoj sekti tumači kao napad na demokratske vrednosti. Oni sebe proglašavaju za nedodirljive i neupitne tumače naše istorije, politike i društva. Kako to izgleda u ne baš previše originalnoj izvedbi Nataše Kandić, najbolje će posvedočiti upravo stavovi izneti u ovom razgovoru.

Ona pre svega navodi da joj se čini ili pričinjava da zastupa mišljenje koje deli sa normalnim ljudima da je Kosovo postalo nezavisno od Srbije u junu 1999. godine, pri čemu je formalno priznanje za nju bilo svečanost. Prema mišljenju Nataše Kandić, svi koji misle da je nezavisno Kosovo izraz flagrantnog kršenja međunarodnog prava nisu normalni, što je primer isključivosti svojstvene ovoj grupi političkih i ideoloških delatnika. Ko ne deli njihovo viđenje političkih događaja, ne spada u normalne ljude, jer jedino oni poseduju neprikosnoveni monopol na normalnost i političku korektnost.

Govoreći o liderima Srba na severu Kosova, ona ih bez ikakvih argumenata karakteriše kao ekstremiste koji imaju iskustva u bacanju bombi i ubijanju ljudi. Za Hašima Tačija, poznatog i priznatog borca za ljudska prava i toleranciju, ne vrede ovako politički korektno osmišljene ocene jer nema dovoljno dokaza, pa ostajemo na nivou neproverene priče, verovatno tumačenju Nataše Kandić. Na konstataciju da su neki svedoci na suđenju Ramušu Haradinaju ubijeni, dobijamo njen licemeran i neobjektivan odgovor: „Da sada ne ulazimo u to da li su pobijeni ili ne, nego da se držimo onoga zašto je to suđenje takvo kakvo je. Zašto? Zato što Srbija nije dala nijedan odgovarajući dokaz.“ Ovo suđenje je pod znakom pitanja jer tužilaštvo nije više u mogućnosti da dovede sa Kosova nijednog ozbiljnog i relevantnog svedoka, i to zbog likvidacija i pretnji kojima su mogući svedoci bili izloženi. Nataša Kandić se, međutim, drži samo sopstvenog tumačenja da Srbija nije dala nijedan odgovarajući dokaz, što je najprizemnija ideološka racionalizacija.

Ona, naravno, priznaje nezavisno Kosovo i pri tome koristi političku i ideološku argumentaciju koju smo ovih dana mogli čuti u obrazloženjima pre svega Sjedinjenih Američkih Država da je Kosovo zaslužilo nezavisnost i da je to prosto rezultat Miloševićeve zločinačke politike. Zato ne začuđuje što nezavisnost zdušno podržavaju upravo predstavnici grupacije koja često služi kao fusnota za stvaranje ideološke slike o Srbima kao narodu koji još nije dovoljno kažnjen i stigmatizovan za zločine počinjene u vreme Miloševićeve vladavine.

Za Natašu Kandić odgovornost Beograda je neupitna, bez obzira na to što je danas na vlasti vlada koja nema neposrednu odgovornost za zločine počinjene na Kosovu. Na ovaj način ona uvodi pojam kolektivne političke i moralne odgovornosti srpskog naroda. Pri tome, ona ne misli da nema odgovornosti i Albanaca kada je reč o ratnim zločinima i kršenju ljudskih prava. Prema njenom mišljenju, dogodila se jedna teška odmazda nakon juna 1999. godine, čiju su cenu platili Srbi koji su ostali. Reč je o opravdanoj odmazdi jer činjenice o zločinima počinjenim protiv Srba pre juna 1999. godine ne spadaju u kategoriju ratnih zločina (nema ni reči da li su u pitanju uopšte zločini). Za Natašu Kandić kao da istorija na Kosovu počinje 1999. godine, pri čemu Albanci u njenom tumačenju rade nešto, a to nešto nisu zločini, već je reč o pravednoj i razumljivoj odmazdi, o opravdanom gnevu i njihovoj organizovanoj osveti.

Veoma utešno zvuče reči Nataše Kandić da su Albanci nekada voleli tu Jugoslaviju. Međutim, postavlja se pitanje da li su je voleli i sedamdesetih kada su tražili republiku ili učestvovali u velikim demonstracijama protiv voljene Jugoslavije. Za nju nema dileme da je isključivo srpska zasluga što nije stvoren idilični život u Jugoslaviji. Srbi nisu sposobni da žive u zajednici u kojoj neće biti dominantni i u kojoj neće ostvarivati samo sopstvene imperijalne i porobljivačke težnje. To je još jedno od opštih mesta kojim se služi Nataša Kandić, pokušavajući da opravda albanski secesionizam i nacionalizam. „Kada nekoga držite kao roblje, to roblje se u jednom trenutku pobuni i neće više da trpi. Mislim da se to dogodilo sa Albancima.“

Opet je reč o opravdanom gnevu Albanaca i njihovoj pravednoj borbi protiv ropskog položaja. Međutim, upravo su Albanci u toj toliko voljenoj Jugoslaviji i Srbiji doživeli najveći politički, društveni i kulturni napredak, postali su odlučujući politički činilac u pokrajini, sprovodeći autonomiju koja je praktično odvojila Kosovo od Srbije kao federalne jedinice u socijalističkoj Jugoslaviji. Istina je veoma jednostavna, Albanci nikada nisu prihvatili Jugoslaviju, a ni Srbiju, i njihovi nacionalni ciljevi bili su prilagođeni i posvećeni samo jednom – nezavisnom Kosovu i otcepljenju od Srbije. To je sada više nego očigledno. Socijalistička Jugoslavija bila je i za njih samo tranzitna tvorevina, od koje su uzeli sve što je bilo moguće za razvoj njihovog nacionalnog korpusa, pri čemu nisu ni imali nameru, ni želju da budu integrisani u novu socijalističku zajednicu ravnopravnih naroda.

Na pitanje da li se Srbi sada plaše nakon nasilja od marta 2004. godine Nataša Kandić, bez ikakvog obzira i stida, tvrdi da se nova kosovska vlast trudi da popravi situaciju jer će biti pod jakom međunarodnom i evropskom kontrolom. A da nema tog nadzora, ona se ne bi bavila tim politički korektnim poslom, zaštitom manjinskih i ljudskih prava, po čemu je Kosovo poznato i nakon dolaska snaga Ujedinjenih nacija. O tom popravljanju stanja i blagodetima zaštite manjinskih prava koje im je donela nova kosovska vlast, i to pod paskom međunarodne zajednice, trebalo bi pitati preostalo srpsko stanovništvo u enklavama. To je zaista farsa. Jasno je da Albanci znaju da održavanje fasade poštovanja ljudskih i manjinskih prava ima za njih odlučujući značaj i da su dobro savladali kako treba na rečima zastupati politički korektne stavove, a u praksi sprovoditi etničko čišćenje.

Kosovo je sada među etnički najčistijim teritorijama u Evropi, što Natašu Kandić mnogo ne zabrinjava, već je zanima kako će Srbija da pomogne novim kosovskim vlastima u poštovanju prava manjina. Prvo u naletu opravdane odmazde etnički očistiti Srbe sa Kosova, a onda se zalagati za postojanje i poštovanje manjinskih prava. Važno je da se samo ispunjava odgovarajući šablon i da se pri tome Srbija i dalje označava kao jedini remetilački faktor tog obećanog, a nikad dostignutog i na delu pokazanog poštovanja ljudskih prava. Natašu Kandić ne uznemirava činjenica što Srbi u enklavama žive u najgorim i neljudskim uslovima, kao u savremenim getoima, što je verovatno deo pravedne odmazde.

Ipak način na koji je protumačila proces višedecenijskog iseljavanja i progona srpskog naroda svakako spada u vrhunsko licemerstvo i otvoreni bezobrazluk. „Uzmite knjige koje su radili demografi, pa ćete videti šta ti podaci kažu, gde su se iseljavali Srbi i kako je dolazilo do tih iseljavanja, pa ćete onda videti i da je većina Srba koja se iseljavala u to vreme dobijala fantastične kredite, da su ovde gradili kuće, da su onda prodavali stanove na Kosovu, prodavali svoju imovinu, da su ovde sticali jednu novu imovinu.“ Očigledno je da u njenom neobjektivnom osvrtu nema mesta za stradanja i prava srpskog naroda. Po njoj su Srbi sami sebe etnički očistili, a sada nastoje da nedužne i tolerantne Albance okrive za nasilje i pritiske kojima su dugo bili izloženi.

Ove reči zaista predstavljaju vrhunac beščašća i ideološke konstrukcije koja nema nikakvog ozbiljnog utemeljenja u istoriji srpskog naroda. I odgovor na pitanje zašto nema masovnijeg povratka uklapa se u njen način posmatranja dešavanja na Kosovu. Srbi se, u ovom tumačenju, nisu vratili na Kosovo i u Hrvatsku zato što nema tog istorijskog iskustva – kada dođu ratovi – da ima masovnog povratka. Ona, međutim, nevoljno priznaje da se Srbi ne vraćaju zato što je nesigurno. Ali odmah zatim sledi zaista neverovatna ideološka simplifikacija koja svedoči o tome do koje je mere ova „borkinja“ za ljudska prava ostala tragični zarobljenik svojih ideoloških floskula. Na Kosovu je nesigurno – kaže ona – zato što su Srbi navikli da žive uz srpsku policiju i vojsku, nisu spremni da prihvate blagodeti međunarodne zajednice i novih kosovskih vlasti koju sada formiraju Albanci. Utešno je ipak što se ona nada da će onaj broj Srba koji bude ostao (bolje reći preostao) s vremenom videti izglede i neke dobre stvari na Kosovu.

Do koje mere ide ova ideološka zaslepljenost, može se videti i u slučaju prebijanja starice od 86 godina (Jelica Arsić iz sela Gornji Livoč kod Gnjilana), za koju se, prema objektivnom tumačenju Nataše Kandić, ispostavlja da su joj neki lopovi ušli u kuću i pri tome samo odgurnuli, ali niti je pretučena, niti nešto drugo, niti je reč o etnički motivisanom nastupu. Ovde se samo deklamuju pripremljena šablonska saopštenja kosovske policije, što je već uobičajen način na koji se godinama „tumači“, a zapravo opravdava višedecenijsko nasilje nad Srbima. Nataša Kandić samo dosledno prati poznatu matricu da su Srbi sami krivi što su iseljavani i proganjani sa Kosova. Ona čak opravdava i činjenicu da ni tzv. lojalni Srbi poslanici kosovskog parlamenta nisu bili u prilici da se obrate skupštini jer je procedura bila neumoljiva. Tako su Srbi još jednom efektno ućutkani, budući da – kako ističe – apsolutno niko osim predviđenih kosovskih funkcionera nije imao pravo da govori. To je verovatno još jedan doprinos razvoju parlamentarne demokratije i poštovanju ljudskih prava i tolerancije na Kosovu.

Nataša Kandić je u ovom razgovoru ispoljila i dozu iskrenosti jer ima problem da razume šta je to narod, ali su joj zato uvek bili važniji ljudi, nego teritorija. Ostaje, međutim, nepoznanica da li ima problem samo s tim da razume šta je to srpski narod, ili se to odnosi na sâm pojam naroda. Sledeći njen način mišljenja, biće da je reč samo o srpskom narodu. Pojavljuje se još jedna važna nedoumica – gde onda žive narodi i ljudi ako ne na određenoj svojoj istorijskoj teritoriji, i zašto je onda proglašavana nezavisnost Kosova ako teritorije nisu važne. Očigledno je da Albanci ne dele ovo plemenito liberalno-demokratsko političko stanovište, jer je njima teritorija i te kako bitna. Naravno da su važni i ljudi i teritorije, ali je još važnije na kojim je osnovama uređen život ljudi na određenoj teritoriji.

I ovog puta Nataša Kandić je ostala dosledna sebi i verna liberalno-demokratskoj političkoj grupaciji kojoj pripada, jer nije propustila da optuži Srbe kao narod koji je vodio agresivne i osvajačke ratove. Zato ga je i sustigla zaslužena kazna, i jedino ako se suoči sa ovom njenom neprikosnovenom istinom, ima šanse da ga ovi pravedni žreci privedu civilizovanim evropskim narodima.

Nataša Kandić predstavlja onu vrstu ostrašćenih političkih aktivista koji nemaju objektivan i uravnotežen pristup, razumevanje i saosećanje za stradanje i patnju srpskog naroda jer robuju ideološkim projekcijama. Zato i ne mogu da pokrenu neophodni proces preispitivanja složenog kosovskog pitanja, ali i razumevanja raspada socijalističke Jugoslavije. To je izuzetno zahtevan poduhvat da bi se njime bavili ljudi koji su zatočenici sopstvenih predrasuda, naspremni da objektivno i odgovorno sagledaju istorijske procese, ali su zato uvek pripravni da srpski narod predstave kao neizlečive ekstremiste, nacionaliste, klerofašiste – jednostavno kao remetilački faktor koji još nije dovoljno kažnjen i obuzdan.

26. februar 2008. godine

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM