Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Politički život

 

 

Marinko M. Vučinić

BESKOMPROMISNI KOMPROMIS

Kad Čedomir govori, može samo aplauz da se čuje. Bravo, bravo.

komentar sa sajta Liberalno demokratske partije

Početak svake izborne kampanje u Srbiji nagoveštava i vraćanje u žižu interesovanja izuzetno značajno pitanje mogućnosti ostvarivanja političkog kompromisa. Kompromis je tim važniji jer su političke podele dovedene do vrhunca.

U našoj političkoj praksi kompromis se teško ostvaruje jer se smatra znakom političke slabosti, a ne vrlinom i mogućnošću da se racionalizuju i uravnoteže naše inače veoma turbulentne i protivrečne političke prilike. Setimo se samo da je kohabitacija predsednika DS-a (kao svojevrsni i neizbežni kompromis) i saradnja ove stranke u vladi, i to kao jedini mogući politički izlaz u postojećem rasporedu političkih snaga, označena kao napuštanje izvornih demokratskih principa. Ova rezolutna ocena je u delu naše tzv. liberalno građanske političke javnosti ostala važeća kao jedno od glavnih ideoloških uporišta.

Ona se i sada u prvim danima izborne kampanje za vanredne parlamentarne izbore samo još više osnažuje. Svedoci smo jednog do juče teško zamislivog paradoksa – da je predsednik Liberalno demokratske partije, koji je donedavno striktno zagovarao politiku beskompromisne i principijelne kritike učešća Demokratske stranke u koalicionoj vladi Vojislava Koštunice, i pre zvaničnog proglašenja vanrednih izbora izašao sa predlogom o neophodnosti formiranja jedinstvenog proevropskog i proreformskog bloka i normalizaciji odnosa sa Demokratskom strankom.

Ako je i beskompromisnom i principijelnom Čedomiru Jovanoviću postalo jasno da su kompromisi u našoj politici i te kako mogući i potrebni, onda je očito da je u Srbiji došlo vreme da se prevazilaze i najdublje političke podele. Pri tome je veoma interesantno kako predvodnik Liberalno demokratske partije zamišlja prirodu kompromisa. To je neka vrsta beskompromisnog kompromisa, jer svi njegovi akteri moraju pre svega da bezuslovno prihvate osnovne političke ideje i sistem vrednosti koji zastupa ova stranka, i tek onda je moguć razgovor o zajedničkom nastupu na vanrednim izborima i dogovor o političkim poslovima koje treba obaviti kako bi Srbija uplovila u sigurnu evropsku luku.

Ovde je u stvari reč o veoma providnom političkom manevru ove stranke da sa sebe unapred skine odgovornost što nije bilo političke volje i iskrene želje da se formira jedinstven proevropski politički blok. Naravno, krivica će biti svaljena na Demokratsku stranku jer je ona već pokazala da je spremna na neprincipijelnu kolaboraciju, a bila je i u vladajućoj koaliciji sa Demokratskom strankom Srbije. Zato Liberalno demokratska stranka sebe vidi kao jedinu političku organizaciju koja nepatvoreno baštini proevropske i modernizatorske ideje, ali i jedinu alternativu zatucanoj, nacionalističkoj i ksenofobičnoj Srbiji, nespremnoj i nesposobnoj da se suoči sa posledicama politike vođene u vreme vladavine radikala i socijalista.

Kompromis je u politici često znak zrelosti određene političke organizacije, ali još češće može biti idealno pokriće za neprincipijelnost i odsustvo načelnosti. Međutim, u našim političkim prilikama on se nameće kao jedina mogućnost razrešavanja duboke političke krize. U isto vreme treba reći da kompromis zahteva mnogo političke racionalnosti i iskrene želje da se postigne saglasnost o najvažnijim političkim, državnim, nacionalnim vrednostima i interesima, i ne može da se ostvari ako se u razgovor o njemu ulazi sa stavom da druge političke organizacije moraju da preuzmu politički koncept stranke koja poziva na ostvarivanje kompromisa. Tako mogućnost kompromisa shvata i formuliše Čedomir Jovanović. „Činjenica je da u Srbiji još uvek nisu poznati nalogodavci Zoranovog ubistva. Ne ličimo na sebe od pre pet godina, ne ličimo na sebe ni od pre godinu dana, postoji samo puno problema u onom delu našeg društva koji ima identičan pogled na ono što simbolizuje Zoran Đinđić, želim da te probleme prevaziđemo, ako sam nešto naučio od Zorana Đinđića, onda je to. Nema kompromisa oko suštinskih pitanja. On je jedini simbol budućnosti u ovoj zemlji, to je između ostalog i zahvaljujući ljudima koji ga nisu zaboravili. U ime tih ljudi, mi danas nemamo pravo na kompromise koji su pravljeni od 2003. godine do danas, na one kompromise koji su od Srbije napravili najnesrećnije društvo u 21. veku. Dosta je mržnje, dosta je gorčine, Srbija je uništena u besmislenim podelama, i ja zato u 12. martu 2008. godine želim da kažem da ne vidim prostor za bilo kakav kompromis sa onim sa čim smo živeli proteklih pet godina. Oni koji to od nas očekuju neka znaju da se varaju i neka ne traže od nas da budemo saučesnici u politici koja je prvo ubila Zorana, a potom pokušala da ubije sve ono što je vredno ovde u Srbiji.“

Iz ovih reči može se videti kako beskompromisni i principijelni Čedomir Jovanović shvata kompromis u politici, budući da on i njegova politička organizacija poseduju apsolutnu istinu o pitanjima oko kojih ne može da bude nikakvog kompromisa. Zato je i očito da je njegovo žaljenje što ne može da se ostvari normalizacija odnosa sa DS-om samo providni politički manevar. Jer kako se može pozivati na saradnju Demokratska stranka koja je po njemu učestvovala u političkom kompromisu i kohabitaciji koji su doveli do toga da Srbija postane najnesrećnija zemlja u 21. veku (što je jedna od njegovih omiljenijih metafora) i svojim delovanjem u koalicionoj vladi doprinela da se ubije sve što je vredno u Srbiji. Optužiti Demokratsku stranku za saučesništvo u politici koja je uništila Srbiju, a onda toj istoj stranci nuditi ruku pomirenja, kompromis i koalicionu saradnju vrhunsko je političko licemerstvo.

Ovako oblikovana politička ponuda dolazi od lidera stranke koji sebe neprestano predstavlja kao najdoslednijeg borca za istinu o tragičnom političkom stanju u Srbiji. Kako se može govoriti o mogućoj saradnji sa Demokratskom strankom kada je upravo ova stranka izložena najžešćim i najprizemnijim napadima upravo od vodećih funkcionera i ideologa Liberalno demokratske stranke?

U razgovoru za bosanski list Dani Vesna Pešić, predsednica Političkog saveta Liberalno demokratske partije, iznela je sledeće ocene o delovanju Demokratske stranke kao mogućeg partnera u proevropskoj koaliciji: „Zavisi od odnosa snaga unutar Srbije. Ako Tadić ne izađe iz tog ludačkog čamca kojim upravlja Koštunica, ako dozvoli da se ponovo poništi rezultat izbora, onda je stvar izgubljena. U tom slučaju bi Koštunica mogao da radi šta hoće: od rasturanja Bosne do obračuna unutar Srbije. Možda treba biti još precizniji. Tadić nije samo nekakav neobjašnjiv sledbenik Koštunice, nego je nacionalista i mlaki, tj. lažni Evropejac. On je samo maska, igrač u podeli uloga. On je, tobože, demokrata i Evropejac i spušta dimnu zavesu dok se u Srbiji gase svetla. On je propustio tolike prilike da izađe pred narod i objasni šta se ovde dešava, dobio je izbore, a ponaša se kao da ih nije dobio. Nastavlja nacionalističku politiku, a obustavlja evropsku. Dugo sam mislila zašto se tako ponaša jer normalan čovek ne može da veruje da je neko baš takav lažov. Došla sam do zaključka da je on Koštuničina maska, 'lepo lice Srbije', a uistinu nacionalista i vodi Srbiju u ćorsokak. Potrebno je napraviti demokratsku, evropsku platformu i s njom izaći pred građane. Ljudi iz Demokratske stranke za to nisu sposobni. DS je nekada bila dinamična partija u kojoj su se događale smene lidera. Đinđić je smenio Dragoljuba Mićinovića, a onda je i njemu pretila smena od Vuksanovića. Oni su izgubili zdravu dinamiku, usukali se, zaplašeni, i vratili se starim, otrcanim frazama gubitničkog srpskog nacionalizma.“

Ni siva eminencija Liberalno demokratske stranke i jedan od njenih vodećih ideologa Vladimir Popović u svojoj „kritici“ ne zaostaje mnogo za Vesnom Pešić. U razgovoru za riječki Novi list na sličan način diskvalifikuje Demokratsku stranku. „Ali problem je u tome što u isto vreme DS, boreći se da zadrži tu poziciju, a bez postojanja politike, ne dozvoljava razvoj strankama poput LDP-a, nego se bave njihovim uništavanjem i ne dopuštaju da se u Srbiji formira prava demokratska opozicija među strankama koje će Srbiji doneti neko dobro i omogućiti joj da se priključi Evropi. I sve što radi Boris Tadić, što lažno sebe naziva alternativom i uzima glasove ljudi koji neće Tomislava Nikolića i Šešelja. A onda kad uzme te glasove, nosi ih upravo Nikoliću i Šešelju, što je gore od onog što radi Koštunica.“

Član Političkog saveta i kandidat za poslanika na izbornoj listi LDP-a na prošlim izborima Petar Luković u tekstovima u Feral tribjunu obrušio se na njemu inače svojstven najprizemniji i najvulgarniji način na Demokratsku stranku i njenog predsednika Borisa Tadića, što je verovatno još jedan njegov politički nestašluk i duhovito preterivanje. „Ali mnogo sanjam: Boris Tadić, zvani Pizda, nema informacije o somborskim pekarima. Nesrećni Boris Tadić, koji izgleda kao grogirani bokser kojeg u jaja šutira svaka budala iz Koštuničine stranke, ne ume da se otme polnom utisku da je potrebno da bude veći patriota od Koštunice glede Kosova: njegove budalaste izjave da on hoće i Srbiju u Kosovu i Srbiju u Evropi, ali tako da se Evropa odrekne nezavisnog Kosova, neodoljivo liče na apel da bi voleo nešto da poševi ali ga drži na odstojanju, što je ona vrsta erotske situacije u kojoj je onanija jedino rešenje; zato danas imamo paćeničku varijantu Tadićevog kukumavčenja koje se oglašava idejom da su nam podjednako bitni i Kosovo i Srbija koliko i EU u Srbiji, što je realno koliko i želja svakog muškarca da poseduje dva penisa: jedan za unutrašnju, drugi za spoljnu upotrebu. Taj Tadić, koji se seksualno a obrazovski nacionalno predao Koštunici, legao na krevet, raširio noge, pevušeći pesmu grupe Skviz 'Take Me, I am Yours', poručuje mi na kraju pisma 'Siguran sam da ćemo vrlo brzo osvojiti Evropu zajedno.' Kako ćemo da osvojimo Evropu: vojno, biološkim otrovima, agresijom na susedne i nesusedne zemlje, Evrovizijom, tenisom, nije precizirao Tadić, čija se politika prepoznaje po činjenici da se meni, članu Političkog saveta LDP-a, šalje zahvalnica Demokratske stranke. Jebe mi se za Tadića svečano, čak i ako je bio na Zoranovom grobu, polažući venac, a morao je programom promocije: rekli mu u EPP DS štabu da bi zgodno bilo da se pravi tužnim i da makar trideset sekundi zadrži ozbiljan izraz lica, taman koliko kamermanima RTS-a treba da uhite predsednika u ‘tragičnom emocionalnom trenutku', čime bi se pokazalo da Tadić pati i da mu je stvarno žao svega onoga što se desilo 12. marta 2003. godine. Narod je kolektivni kreten koji na kolena pada pred svakom vrstom obećanja: Koštunica im kaže da je Kosovo 'lažna država', oni svršavaju; Tadić im kaže da su Srbi zapalili 'granične punktove', oni svršavaju. Nijanse u razlikama između Nikolića, Tadića i Koštunice odavno nisu bitne.“

Iz ovih reči ideologa i propagandista Liberalno demokratske partije može se uočiti koliko je iskrena namera ove stranke da se založi za formiranje proevropskog bloka i ostvarivanje kompromisa. Ovi stavovi otkrivaju nam odnos LDP-a prema političkim prilikama u našem društvu, kao i način na koji oni vode „dijalog“ sa ljudima koji ne dele njihovo mesijansko ideološko nadahnuće. Uvrede, difamacije i najgrublje ideološke diskvalifikacije kojima se služe ne mogu biti zaloga ozbiljne mogućnosti da se ostvari neophodni politički kompromis u okviru proevropski orijentisanih političkih organizacija.

U jednom od njihovih saopštenja navodi se da je ruka pružena DS-u i dalje u vazduhu i da se od ove ponude ne odustaje jer je politički celishodno da se stvori reformski blok kako bi se što snažnije suprotstavili antievropskim snagama. Taj blok bi morao biti uobličen pre svega po njihovoj meri, pri čemu bi Demokratska stranka poslužila samo kao iznuđeni politički partner, neka vrsta korisne političke kulise, koji bi morao da iskoristi dobronamerno pruženu priliku i promeni svoju državnu i nacionalnu politiku po recepturi Liberalno demokratske partije. Zato i začuđuju izjave funkcionera Demokratske stranke da je moguće ostvariti saradnju sa Liberalno demokratskom partijom, bez obzira na to što se radi o strankama koje imaju različito gledanje na vođenje državne politike, posebno u odnosu na rešavanje kosovskog pitanja.

Upravo su ovi prevremeni parlamentarni izbori jedinstvena prilika da Demokratska stranka izađe iz svojevrsne političke i ideološke defanzive, i otvoreno afirmiše svoju državnu i nacionalnu politiku, ne skrivajući se iza floskula ideologa tzv. Druge Srbije. Na taj način ona bi se izvukla iz duboke političke senke u kojoj njeni funkcioneri ponavljaju uveliko izraubovane stavove tzv. liberalno građanskih krugova, sve u nameri da pokažu svoje prihvatljivo građansko lice i evropsko opredeljenje. To ideološko koketiranje može Demokratsku stranku samo još više da predstavi kao stranku koja nema jasnu političku koncepciju i ideološku osnovu. Nju sada u javnosti sve više prati uverenje da još nema dovoljno jasno formulisan korpus autentičnih i jasno politički i socijalno profilisanih političkih ideja i stavova, i da ih ne brani i zastupa sa dovoljno principijelnosti i ubeđenja. Zato joj najmanje treba da preuzima ideološke obrasce liberalno demokratskih političkih krugova kako bi dokazivala da ne pripada opakim nacionalističkim političkim snagama. Ako se za predsednika vodeće demokratske stranke u Srbiji kaže da je Mengele sa ljudskim likom i takva diskvalifikacija ostaje bez odgovora upravo iz redova Demokratske stranke, onda se postavlja pitanje gde je granica političkog pragmatizma ispod koje neće ići ova stranka. A ta se granica mora jednom povući.

Stav Liberalno demokratske partije da treba priznati nezavisnost Kosova je ona suštinska politička vododelnica na kojoj bi se skrhala svaka mogućnost ozbiljne državne politike koju bi vodila vlada proevropske orijentacije u koju bi ušla i stranka koja ne deli temeljne principe zaštite državnog integriteta Srbije.

Nije ovde reč o ličnim sukobima i animozitetima, kako to želi da predstavi lider LDP-a Čedomir Jovanović, već o suštinskim ideološkim i političkim razlikama, čije je prenebregavanje neozbiljno i neodgovorno. Međutim, to treba jasno da kaže i sama Demokratska stranka. Bez ovog jasnog i čvrstog otklona i određenja ova politička organizacija opet bi ušla u koaliciju u kojoj bi morala da čini mnoge ustupke, a da se posledice tako nedosledno vođene državne politike iznova pripisuju samo njenoj političkoj neprincipijelnosti. To je zatvoreni politički krug u kome je ova stranka već bila i platila dovoljno veliku cenu održavanja državne stabilnosti, gubeći pri tome ideološki i politički profil u nastojanju da održi koaliciju, za koju je bilo jasno da se neće moći održati nakon proglašenja tzv. kosovske nezavisnosti.

17. mart 2008. godine

 
 
 
 
 
 

 

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM