Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Politički život

   

 

Ratko Mitrović

"ZA ONE ŠTO SU POBEDILI"

(Iz dnevnika jednog istraživača početnika)

U sveopštoj poplavi svakojakih stručnih i manje stručnih analiza naše političke stvarnosti baziranih na istraživanjima javnog mnjenja, u tom moru procenata, brojeva, metodološki obrađenih stavova, kvantifikovanih mnjenja i „objektivnih“ interpretacija, ono što i najpažljivijem posmatraču najčešće promakne, a što je na sebi svojstven način zapravo i sakriveno, jeste čovek sâm. Pri tome nemamo u vidu čoveka po sebi, već pojedinca ili građanina (a živimo u doba naglašenog individualizma) sa svim svojim životnim mukama, pregnućima i htenjima...

Ono što plan uzorka jednog ispitivanja promašuje, a što skoro per definitionem ni ne može da zahvati, jeste živa reč, izgled i stav ispitanika, „uhićenog“ za potrebe sondaže negde na ulici, pijaci, kafani, mestu obitavanja ili radnoj organizaciji (ukoliko gazda-šef nije prisutan, pa se zaposleni drzne da odvoji čitavih deset minuta van radnog procesa i time verovatno business zakine za koji evro profita). Elem, taj ispitanik ili ispitanica, da budemo na tragu zacrtane političke korektnosti, koji/ koja se u analizi očitava u vidu statistički obrađenog podatka, ipak svojom pojavom (pred jednim poluumešnim anketarom) i odgovorima uspeva da transcendira okvire zadate anketnim pitanjima.

Naime, već na prvom koraku, tj. pri prvom susretu sa nepoznatim (potencijalnim „objektom“ istraživanja), razlučuje se stanoviti odgovor: pristanak ili odbijanje na učestvovanje u anketi. Naravno, razlozi mogu biti višestruki: žurba usled tempa življenja (najčešće „opravdanje“ u urbanim sredinama), prezasićenost kojekakvim ispitivanjima, strah od „demonstriranja“ sopstvenog mišljenja (pred nepoznatim čovekom), i, s tim u vezi, a što nas ovde osobito zanima, nepoverenje. I to, barem prema skromnom iskustvu autora ovih naglabanja, naročito ispoljeno nepoverenje starije generacije. Čini se da mlađi ljudi, kao i ljudi srednjeg doba, deluju već dobrano navikli ili utrenirani na činjenicu da je situacija u kojoj vas neko na ulici ili vratima stana zaustavi i upita za stav o nekom problemu ili pitanju potpuno normalna.

Međutim, starija generacija (pri tome imamo na umu ljude preko šezdeset godina, kako muškarce, tako i žene, bez obzira na obrazovni status), razočarana u sve ideologije, sisteme i države u kojima je imala prilike da živi – prosečan sedamdesetogodišnjak je promenio najmanje pet država a da se nije pomerio sa mesta življenja – u većini slučajeva skoro netremice odbija svaki ljubazni poziv na miroljubivu „saradnju“. „Nisam ti ja za anketu...“, „Pitaj ove mlađe“, „Ne znam ti ja ništa...“, „A za koga ti radiš...“, „Niko nas ništa ne pita, pa nećeš vala ni ti...“, najčešći su refleksi nepristajanja. Ili odgovor visprenog seljaka sa pijace na molbu da pristane da pomogne neiskusnom anketaru u procesu obezbeđenja proste materijalne reprodukcije: „Ja da ti pomognem, a jesi l' ti meni pomogo kad sam ja kopo njivu za ovaj krompir ...“ Š to yes ' yes ' (š ta li bi na ovo reko SPS ), nisam mu pomogao , pa što bi i on meni. Zaista zdrava preduzetničko-trgovačka logika, u nas od davnina poznata kao ja tebi – ti meni, ima svoj savremeni izraz: nema društvene solidarnosti – e pa, nema ni istraživanja javnog mnjenja!

Šalu na stranu. Na nepoverenje ćemo se vratiti malo kasnije. Još jedna od stvari koja teško može biti obuhvaćena kalkulatorskim umom analitičarskih objekcija jeste, u širokom smislu, klasna svest. Naime, jedno od pitanja na koje moraju da odgovore oni koji se uhvate u mrežu pristojnog anketara tiče se percepcije ispitanika u pogledu pripadanja gornjoj, to jest višoj ili nižoj srednjoj, odnosno donjoj klasi u društvu. Bez ulaženja u kriterijume načina podele – što nedužni ispitanici umeju, bez obzira na pol, starost i obrazovanje, da uoče i problematizuju – ono što nakon nekoliko desetina ispitanika odmah upada u oči jeste izbegavanje svrstavanja u donju klasu. Dakle, ma šta ovde intuitivno donja klasa značila i koji smisao imala danas, ako uopšte neki i ima, upečatljivo je nepristajanje na (samo)određenje kao pripadnika donje klase. Skoro niko sebe ne vidi u najnižem segmentu društva! Većina je u najmanju ruku niža srednja klasa. Ta činjenica nešto govori. E sad, pitamo se, šta je uzrok tome da u donedavno društvu (dominantno) radnika, seljaka (i poštene inteligencije), gde nije bilo sramota ukazati na poreklo i klasni status (doduše, živeli smo barem deklarativno u besklasnom društvu, gde je bar formalno radnik i seljak odlučivao), većina oseća stid zbog pripadnosti nižoj klasi. Zašto je danas biti pripadnik donje klase nešto neprihvatljivo, nešto prokaženo? Koji su to mehanizmi koji dovode do toga da nekada ponositi radnici sada saginju glavu i kriju pogled pri pitanju „A gde sebe vidite, u gornjoj, srednjoj (uz suštinsku razliku koja omogućuje odstupnicu, srednjoj višoj ili nižoj) ili donjoj klasi?“ Šta to tera jednu stariju gospođu, „ teško“ našminkanu, sa minđušama promera dvanaest, vlasnicu omanjeg pijačnog bircuza (precizno 2,4 x 3,5m, sa jedva dva stola i neupotrebljivim šankom), u kome stane čitavih 2,6 nakupaca koji u trenucima odmora „šljemaju“ mastike, da na postavljeno pitanje odgovori: „Ja gde pripadam... pa gornjoj klasi, naravno!“ Ili opet, primer dve gospođe, prodavačice robe za jedinstveno-univerzalnu upotrebu, gde se jedna svrstava u višu srednju klasu, a druga, čuvši reakciju svoje drugarice koleginice, zapanjeno komentariše: „Ti viša srednja klasa, pa bre je l' znaš ti šta je to? Pa da l' ti voziš skup automobil, ideš na letovanja, putuješ...“ (verovatno se zapitanost odnosi na zemlje van EU, jer skoro sigurno dotična gospođa ne spada u domen koji obuhvata kastinska bela šengen viza), a ova pokunjeno odgovara: „Pa dobro, eto, niža srednja...“

Kakve društvene simptome demonstrira seoski momak koji, po obrazovanju mašin-bravar (svaka sličnost je namerna), ugušen zlatnom kajlom, sa kompanjonom iz istog sela (a la Del Boy & Rodny ), prodaje izraubovane kvake na pija č noj tezgi u obližnjoj varošici, na pitanje „Sa koje TV stanice se naj češće informišete?“, u želji da impresionira neiskusnog istraživača kao iz topa odgovara: „Sa CNN-a!“ Da li je potrebno dodati da njegov preduzetnički pajtos na slično pitanje samo vezano za š tampane medije izbacuje: „Ja čitam sve novine.“ „Kako to mislite sve, potrebne su mi samo jedne, Vaše najomiljenije?“ „A ne, ja sam informisan, čitam sve.” „Kako to uspevate? Zar baš sve?“ zapita nemušti anketar. „Pa lepo, sve, ja svakog jutra pregledam sva internet izdanja svih novina!“ Ovi, kako se čini, unapred naučeni društveni komunikacijski šabloni svedoče o pokušaju, zapravo želji, da se preko socijalno priznatih znanja i oblika ponašanja dosegne do „nedostižne“ srednje ili gornje klase. A otkuda to?

Možda je uzrok tome činjenica da „klasi koja nije klasa“ ne odgovara cinična sintagma „tranzicioni gubitnici“? Možda deklasiranima smeta da se prepoznaju u sintagmi kojom ih svakodnevno časte tumači njihove sudbine – „elitni“ novinari, analitičari, profesori, književnici, umetnici, medijski intelektualci, odnosno delovi ideološkog aparata tranzicionih dobitnika (možda pripadnika gornje klase !?). Verovatno reč „gubitnik“ deluje odbijajuće da se interiorizuje i prihvati nova realnost, posledica svih „tranzicionih ratova“, sankcija, inflacija, izolacija: new serbian order, odnosno novi zakon života ili novi život koji je zakon – život koji inauguriše podelu kao zakon. Podelu na one koji imaju i one koji nemaju, na one koji privatizuju i one koji su privatizovani. Na one koji savršeno tržišno funkcionišu i one koje „skrivena ruka“ brutalno šamara. Na one koji besomučno kupuju i one kojima ništa sem golog života nije ostalo na prodaju. Ili na one koji jesu i one koji nisu, na one koji su in i koji su aut, one koji znaju i one koji nemaju pojam (o tome šta je na delu), one koji su deo obrazovane upravljačke strukture i one koji su upravljana masa. Podela na main stream i marginu, na one koji se pojavljuju i na one čiji život još eventualno biva viđen kao kvantifikovano (obrađeno) javno mnjenje, a u najboljem slučaju kao glasački listić. Dakle, podela na vidljive i nevidljive, na one koji preteće govore i koje svi vide i čuju, i na one kojima (se) svaki govor izmiče. Podela na moderne, mobilne i umrežene, i na one koji su u svojoj „zaostalosti“ fiksirani i kojima je svaka socijalna mreža pokidana. Zapravo, podela na one koji vladaju i one kojima se – u ime boljeg i stabilnijeg života – vlada. U svakom slučaju, podela na one koji samu podelu proizvode i one koji se ubeđuju i od kojih se očekuje da je prihvate. Fundamentalna podela. Fundamentalna nejednakost.

Može biti i da je uzrok tome „elita“ koja se, prema nekim shvatanjima, samozatvara i samoreprodukuje i gde, shodno toj činjenici, vertikalna prohodnost u društvu biva zaprečena, i gde nejednakost svakim danom, a sve u ime opšteg društvenog progresa i bogatstva, kontinuirano raste. Dakle, „elita“ koja okupira sve vrste moći u jednom društvu, a osobito ekonomske, i koja kroz jedan socijalno-rasistički diskurs potencira razlike i čiji dominantni režim govora inspiriše stid i nepoverenje o kojem je bilo reči. Moguće je da su nepoverenje i stid odgovor na govor koji vreba sa svih strana, naročito sa medija. Govor o neukima, neobrazovanima, bednima, onima koji se nisu „snašli“, koji su takoreći strukturno-genetski zaprečeni da razumeju elementarne stvari, poput „prirodne“ činjenice da prosvećena „elita“ odlučuje, a tupava masa sluša i izvršava, i čiji se glas eventualno tek broji, ali ne uzima u ozbiljno razmatranje, i čiji glas, što je ključno, ni u jednoj varijanti ne figurira kao politička snaga. Stid i nepoverenje su refleks „tranzicionih gubitnika“, njihovo poslednje utočište i odbrana od poniženja koje, osim što ga neposredno žive, svakodnevno (medijski) gutaju u velikim dozama. A sve zarad njihovog boljitka!

Naravno, moramo na to da ukažemo, cilj ovog više analitičkog krokija nego ozbiljnog razmatranja problema jeste da skrene pažnju na kompleksnu situaciju u kojoj se svi mi zajedno nalazimo. Utoliko, kada smo govorili o stidu i nepoverenju, namera nam je bila prevashodno da u neku ruku ovaj stid i nepoverenje dovedemo do reči, da ih učinimo još jačim i nepodnošljivijim time što ćemo o tome javno svedočiti!

Za kraj još jedna, pomalo komična epizoda s kojom se susreo anketar-amater, koja takođe ide u prilog prethodno rečenom i koja u sebi sabira i momente nepoverenja i stida i pomalo straha. Scena se odigrava u malom bircuzu (gle čuda!) u vojvođanskoj varošici. Gospođa Lena, otprilike četrdesetih godina, Romkinja, vlasnica improvizovanog ugostiteljskog objekta u okviru porodične kuće, koji je istovremeno jedini izvor preživljavanja njene šestočlane porodice (muž nezaposlen, inače dobio otkaz u novoprivatizovanom poljoprivrednom kombinatu), za anketara koji je ušao u njenu kafanicu prvo je pomislila da je tržišni policajac (što će se tek kasnije, nakon obavljenog razgovora, ispostaviti). Pitanje koje joj je upućeno, pored ostalih, na kome je čitava stvar zapela jeste za koga bi ona eventualno glasala na nekim budućim (vanrednim) izborima:

•  Pa, bato, šta da ti kažem... Ne znam. Mislim da bih glasala ZA NAŠE!

•  Hm, da, za naše... naravno! Ali svi su oni naši. Za koje konkretno naše?

•  Pa... kako da kažem... za ove ŠTO VLADAJU!

•  Da, da, svakako... ovi što vladaju, samo... mnogi su na vlasti, potrebno mi je zbog istraživanja (zavapi anketar) da mi kažete tačno ime ili stranku koju biste glasali! (Tu je anketar, zadivljen svojom umešnošću, a sve pozivajući se na opšti značaj posla koji obavlja, pomislio da je isterao stvari na čistinu i da se nema više kud!)

•  Pa, kako da ti kažem, zaokružila bih bato ove... ove što su sad POBEDILI! – sva ozarena uzviknu gospođa Lena, bacivši u očaj i sondažu, i istraživača, i javno mnjenje koje nestrpljivo čeka rezultate da sazna šta (se) misli.

•  Pa dobro, majku mu (iznervira se anketar), za ove što su pobedili. ALI KO SU TI OVI, KOJI SU POBEDILI? Pa svi oni pobeđuju. U tom času neko ko je osluškivao razgovor dobacuje:

•  Pa kaži, Leno, slobodno za koga bi glasala, gospodin samo radi svoj posao, neće ti niko ništa. Je l' beše Tadić onaj koji ti se svideo?

•  E jest, vala, taj, taj. (Pa se okrete Lena, tražeći očima odobrenje svog stalnog gosta i verovatno prijatelja.) Za tog... kako se zove... Tadić, jeste, Tadić, za njega bih glasala!

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM