Dragan Milosavljević

Pozorište političkih farsi

Multietnička i multikonfesionalna Srbija predala je još jedan mandat dosadašnjem predsedniku. Pokazaće se to, već za koji dan, kao pirova pobeda onih koji su „poverovali“ u predizbornu floskulu kandidata DS – „i Kosovo i Evropa“.

Svedoci smo, u međuvremenu, euforije, ne samo Albanca, već i Evrope, koja na predstojeće proglašenje odvajanja Kosova šalje preko hiljadu izveštača. Brojne televizijske ekipe stižu u Prištinu, da zabeleže najvažniji trenutak trijumfa savremenog neokolonijalnijalizma na evropskom tlu, a to je proglašenje za državu teritotrije, otete od matice oružanom agresijom NATO alijanse.

Hoće li neko zabeležiti, tokom slavlja, i potonuće poslednje zablude vlasnika glasova „isceđenih iz suve drenovine“ – onih koji su tobož uvereni da „umesto odsečene noge sasvim dobro mogu poslužiti i invalidska kolica“? Upravo njima će, u znak zahvalnosti za „pobedu realizma“, biti obećana, u vidu nadoknade za pretrpljeni duševni bol, eventualna podela pokrajine. U srazmeri 85% za Albance, prema 15% za Srbe.

Zatočenicima iz enklava na jugu biće ponuđena definitivna forma prestanka obaveze da svojim prisustvom u centru i na jugu Kosova čuvaju srpske svetinje. Taj posao na sebe preuzima ekspedicioni korpus Evrope, koji se uveliko infiltrira u blizini Prištine.

Ovaj priželjkivani „najmanje loš rasplet“ biće još jedan povod za trijumfalizam političke elite sa Tadićevim bedžom. One iste, koja je sa neskrivenom ravnodušnoću proteklih osam godina gledala stvaranje „države presedana“ na tlu Srbije. U procesu decenijske destrukcije, Srbija je, konačno, ostala bez čvrstih i priznatih granica, i to ne samo na jugu.

Izborni trijumf presvučenih levičara koji, za razliku od crvenih očeva, slede zapadnu kominternu, istovremeno je još jedan poraz prethodno bombardovane, satanizovane i izgladnjivane Srbije. One, koja je iskazala spremnost da brani svoju državu i teritorije. Na ovim izborima, jedan njen tradicionalno neopredeljen deo, delom zastrašen „povratkom u devedesete“, delom potkupljen (pošto je vešto spinovan), digao je ruku na sopstveni socijalni, pa i nacionalni interes. Ovi ljudi se, posle svega, još prave da podjednako tvrdo veruju u dobar ishod ovog novog Minhena, kao što je Čemberlen, svojevremeno, kao „spas Evrope“ proslavljao predaju Sudeta Hitleru.

Srpski sever i srpski jug

Mapa rezultata predsedničkih izbora opominje sve, pred sudbonosni gubitak kolevke srpske državnosti. Svedeni izborni računi povodom istorijske dileme govore o „severnoj-Tadićevoj“ i „južnoj-Tominoj“ Srbiji, koje različito doživljavaju poruku da fatamorganu, u sopstvenom interesu, treba shvatiti kao stvarnost. Jedna od dve Srbije pita se da li su nove izborne granice, u stvari, najava planiranih daljih teritorijalnih podela.

Dakle, izbori raspisani u nevreme još više su produbili rov međusrpskih podela. Na jačanju srpskog raskolništva insistiraju potomci onih, koji smatraju da čak i po cenu građanskog rata, ona druga, po njima, „četnička Srbija“, ne sme doći na vlast. Jer – to nije u nacionalnom interesu. Bio bi to smak sveta.

Ovo utoliko više zabrinjava, kada se cela savremena rasprava stavi u kontekst činjenice da će se na ovom tlu beznadežno čekati na razdvajanje činjeničnog žita od propagandnog kukolja o, „opravdanim i nezbežnim“, žrtvama minule „borbe protiv klasnog neprijatelja“. Nesumnjivo zato što jedino ćutanje može da stane u odbranu identiteta neoliberalnog kapitalizma sadašnje elite, nastale najvećim delom u centralnim komitetima titoizma, kao i sumnjivim isposničkim pećinama lažnih disidenata, stvaranih u vreme hladnog rata kao krunski dokaz jugoslovenskog „mekog komunizma“.

U funkciji zaustavljanja vremena i istorije neprikidnom proizvodnjom afera i skandala, kriptokomunistima je dobrodošla svaka kriza – pa i kosovska. A njihova vladavina svodi se na kupovinu vremena za dalje rasprodaje društvene svojine, amanetom još jedne „revolucije“, potom razgrabljene sa statusom „Alajbegove slame“.

To je glavni razlog što je, posle svih iskustava od Tita i Miloševića do Đinđića, Koštunice i Tadića, teško poverovati u ozbiljnost namera samoproklamovane elite da prihvati rizik ponosnog „na strašnom mestu opstajanja“. Ne daj Bože još i da se politička elita žrtvuje u najtežim vremenima novije srpske istorije! Jer, „život ne može da čeka“, on je „zakon“. Ali samo za Dedinje i krug dvojke. Za enklave na Kosovu i Metohiji to ne važi.

Ovakav pragmatski komunizam, najjače podupiran srpskom trabantskom političkom i intelektualnom elitom, svojevremeno je došao glave marksovoj utopiji na ovom tlu. I odjednom, u Srbiji, nekada sa preko milion članova SK, nema levice. Da nije u desnom džepu?

Ovakav preokret donekle ilustruje sećanje da je Brozovo dvorsko okruženje u Srbiji najviše aplaudiralo kada je bivši austrougarski kaplar, na brojnim tačkama bivših kolonijalnih carstava, od Nigerije, preko Angole i Maroka, do Sudana, Etiopije i Ugande, oružjem i političkom podrškom nagrađivao separatističke pokrete. Tako je bilo u Bijafri, Zapadnoj Sahari, Ogadenu, Eritreji. I kako da nas danas vidi Izrael i jevrejski lobiji, kada su u kampovima blizu Pančeva, uz Titov blagoslov, obučavani palestinski teroristi? Da ne pominjemo da je isti Enver Hodži, uz aplauze u Beogradu, nudio Kosmet.

Pod senkom zatvorenih arhiva

Prošlost nam se vraća i dakako plaća. Za one koji pamte sedamdesete, nije nikakava novost da su intelektualni korifeji, naručeni „popravljači“ staljinističkog komunizma, bivši „praksisovci“ iz Korčulanske škole, danas očevi demokratije i tate elitnih rukovodećih kadrova. I gle, njihovim potomcima „matuška“ Rusija, u koju su se „prvoborci“ kleli dok je još Staljin bio veći i od Tita, odjednom je neprihvatljiva – čak i kao ekonomski partner.

Ovi tvorci, i naše prošlosti, i sadašnjosti, štiteći svoje pravo na presvlačenje, i dalje drže trajno zatvorene istorijske arhive. One svedoče o razmerama komunističkog fizičkog i duhovnog genocida, počinjenog proteklih sedam decenija nad srpskom nacijom, sve u ime borbe protiv četništva.

Zato nije nimalo beznačajan kontekst u kome se, na Hrvatskoj televiziji („Latinica“) zvoni na uzbunu, jer je „polovina Srbije glasala za osvedočenog četničkog nacionalistu Nikolića“. Ta televizija je takođe, uz domaće medije, upregnutau ciljeve globalne režije daljih srpskih podela. A bez njih nema daljeg komadanja Srbije.

Nadgledana Srbija

U međuvremenu, izjava Ištvana Pastora da je „Tadić pobedio, ne zahvaljujući visokom odzivu, već zahvaljujući glasovima mađarske manjine“, svedoči da se nastavlja strategija iznuđenog sejanja zle krvi na tlu bivše Jugoslavije. U tom projektu ključnu ulogu ima huškanje manjina da jadikuju nad svojom obespravljenošću.

Podsetimo, još Sanstefenskim mirom, od strane velikih sila nametnuta je prvoj nezavisnoj balkanskoj državi „nadgledana suverenost“. Na tom paradoksu neprekidne „nadgledane nezavisnosti Srbije“, pogubnom ne samo po Srbiju, već i buduću Evropu i celo međunarodno ustrojstvo, danas insistiraju SAD.

Potplaćena birokratija u Briselu pravi se da to ne vidi, i čini se da je to na vreme shvatila jedino Putinova Rusija. Jer, njeni obodni delovi biće na direktnom udaru presedana „nezavisnog Kosova“. I upravo zbog obnovljenog obaranja ruku između Moskve i Vašingtona na tlu Balkana, izbori su proglašeni za „sudbinske“, „referendumske“. Ali, pritom, nije rečeno da je sudbina Srbije, što se državnog koncepta tiče, ona predkumanovska. Da je takva Srbija odavno stavljena u korice strateških planova Zapada, nije tajna za srpske „demokrate“.

Cinični paradoks

Zato je, dan uoči izbora, bilo veoma važno od očiju i suda javnosti skloniti činjenicu da je Vatikan, prijemom presednika Sejdijua kod pape, dao svoj blagoslov Briselu da započne i formalnu kolonizaciju Kosova.

Taj pogubni rasplet treba da zaseni priča o „povratku u devedesete“ ako pobede „četnici“, a vlast definitivno izgube „partizani“. Za tegobe posttitovske, Miloševićeve decenije optuženi su ovih dana isključivo radikali, faktor koji je, navodno, odlučivao o sudbini politike. A, u stvari, radikali su u tom vremenu, zajedno sa ostalim pripadnicima virtuelne pozicije i opozicije, bili samo ikebana – dok se u zemlji „bespartijskog pluralizma“ rađao lažni višepartizam, pod pomnom kontrolom obaveštajnih službi domaćih i stranih.

Te snage, sastavljene podjednako i od pobednika i od gubitnika Osme sednice, konzervirale su, kako opstanak Miloševića, tako i stalnu krizu u društvu. Trebalo je simulirati borbu za demokratiju sve do trenutka koji je Americi bio potreban da, kažnjavajući „ultranacionalistu Miloševića“, prigrabi Kosovo.

U celoj ovoj virtuelnoj priči ne može se, međutim, izbeći ono što je jedino opipljivo i što najavljuje mogući preokret iz agonije ljudožderske tranzicije. A to je da se, navodno pročetnička stranka u kojoj preovlađuju bivši samoupravljači (gubitnici tranzicije), u svom narastajućem kapacitetu konačno profilisala kao realna politička snaga Srbije.

To izbijanje istinskog patriotskog naboja i želje da se ostvari društvo kakve-takve socijalne pravde i stabilnih granica, rukovodstvo stranke teško da će se usuditi da kompromituje nekakvim jalovim nagodbama. Bude li to učinilo, u maniru propuštenih prilika tokom ere Miloševića, pašće uskoro u zaborav činjenica da su oni danas najjača stranka u parlamentu.

I da ne zaboravimo! Februarska izborna „mećava“ je pala i svaka politička zverka konačno može da pokaže svoj pravi trag. Biračko telo ovog februara shvatilo je ko je ko iza maski. U međuvremenu, radikali će morati da se oslobode poslednjeg tega, Šešeljevog izazivački isturenog gromobrana bez uzemljenja zvanog „Velika Srbija“. Danas je u pitanju opstanak bilo kakve Srbije. Vreme je da padne zavesa u pozorištu političkih farsi. (Kraj)