Dragan Milosavljević

PALESTINIZACIJA SRBIJE

Da li će se Srbija, kada svi igrači novog hladnog rata budu poentirali svoje ciljeve, i dalje smanjivati? Do kojih granica i po koju cenu? O tome Srbi, kao, uostalom, ni u San Stefanu, Berlinu, Londonu, Versaju i Jalti, neće bitnije odlučivati.To je jasno dok očekujemo definitivne rezultate „pregovora” u kojima smo samo naizgled učestvovali.

Austrijski kancelar Guzenbauer, svojom izjavom da će njegova zemlja što pre priznati nezavisno Kosovo, brže čak nego svoju K und K provinciju Sloveniju, najavio nam je iz novogodišnjeg Beča, a u ime Brisela, da u toj operaciji amputacije učestvujemo u „tesnoj saradnji sa Evropom” – u ulozi pacijenta. Dostojanstveno, bez bola, bez tuge. Kakav otmeni cinizam i kakav odgovor kandidatu Tadiću na njegov slogan „i Kosovo i Evropa”.

Naš „osvedočeni“ evropski prijatelj potrudio se tako da, odmah posle novogodišnjeg valcera, nama, potomcima Srba na Ceru, pojasni da ni prpošni Koštunica , ni borbeni savetnici mu, ne mogu sprečiti planove SAD. A jedan od tih planova je svakako da se, koliko je to moguće, neiscrpne bliskoistočne tenzije prenesu na najtrusniji deo evropskog tla – na onaj deo Balkana koji Srbi opravdano smatraju svojim vekovnim prostorima. Koliko će sama Evropa od toga imati štete, nova kasta briselskih birokrata, na čelu sa Solanom i Rihterom, uopšte ne želi da razmatra.

Prema američkoj zamisli, srpske teritorije treba da postanu kolevke novih država novih muslimana, koji vole Ujka Sama i spremne su da preuzmu ulogu NATO pešadije u borbi neprestanoj protiv, kako to Vašington proklamuje, „islamskog fašizma”. Bombe ovog neprijatelja već su se oglasile po evropskim prestonicama. Bombaši su, gle čuda, dolazili upravo sa terotorija balkanskih muslimanskih enklava, država pod pokroviteljstvom Vašingtona i Bona.

Ima neka tajna veza

Kako ov a borba protiv islamskih ekstremista izgleda u sferi zakulisne politike najbolje svedoči nedavna smrt Benazir Buto, koja se u Pakistan vratila na nagovor državnog sekretara SAD Kondolize Rajs i uz garancije zvaničnog Vašingtona, a pogubila ju je, navodno, Al Kaida. Ista ona koja je srušila američku ambasadu u Najrobiju, u Keniji, najvećoj američkoj uzdanic i u Africi, gde je favorit Vašingtona, falsifikujući predsedničke izbore, upravo izazvao početak građanskog rata. Posle afrikanizacije Balkana, imamo na delu povratnu balkanizacij u Afrike.

Verovatno zato ne smeta Vašingtonu da projekte svog dežurnog „protivnika” na srpskim pravoslavnim terotorijama zdušno podržava. Dok je rata i tenzija, papirna zelena novačanica, iza koje stoji američka imperjalna sila, ostaje svetska valuta. Bez obzira što nema pokrića.

I u pravo je u svetlu formiranja plemenskih državica - marioneta, kako u Africi tako i na Balkanu (buduće topovske hrane za protivnike NATO), jasna poruka da, ako se Srbija bude istinski opirala stvaranju prve terorističke države u svetu, treba očekivati nove kolone izbeglica i nove tenzije u regionu.

Valja se prisetiti da je u prvoj fazi palestinizacije Srba, temeljno od njihovih pravoslavnih sunarodnika očišćena katolička Hrvatska. Da su reinterpretacijom Dejtona polako gašene funkcije Republike Srpske u korist većinski muslimanske, buduće unitarne Bosne. U Darfuru u Sudanu prvo je pronađena nafta, pa je sledio građanski rat između plemena, glad, pokolji i dva miliona izbeglica. A i ovde kod nas ima pogodnih mesta za vojne baze, energetskih resursa, plodne zemlje, na koju je još Marija Terezija bacila oko naseljavajući zemljake duž širokog Banata.

Sećajućise te, očito nezaboravljene istorije, uz punu podršku Londona i Vašingtona, Beča i Berlina, Brisel gura projekat „evropske regije Vojvodine”, u skopu projekta obnavljanja pokojne habzburške monarhije. To je razlog što je na poziv vojvođanskih čankologa, u inspekciju pokrajine došla još jedna delegacija, „kontrolora ljudskih prava manjina“.

U međuvremenu, u Novom Sadu je vaskrsao nemački „kulturbund”. Na zasedanju elektorske skupštine izabran je nacionalni savet nemačke manjine u Srbiji. Organizacija je identična onoj koju su Nemci organizovali l920. godine pod imenom „folkdojčerski prosvetno - kulturni savet”. Eto nama još jednog ponavljanja gradiva iz poznavanja prošlosti. Na tapetu će se uskoro naći zahtevi za povraćaj imovine proteranih folksdojčera – ni manje ni više nego 2000 fabrika 600.000 hektara zemlje !

Skupštinu su nedavno pozdravili državni sekretar za državnu upravu i lokalnu samoupravu u Vladi Republike Srbije i predstavnik Ambasade Nemačke u Beogradu. Danke za napore zvaničnog Beograda u stvaranju miteleuropske regije, koja će biti, kako je već najavljivano, „most izmedju Srbije i Evrope”. Tako dalekovido izjavi, pre nepune dve godine, autonomaš Kostreš na čelu parlamenta u Novom Sadu.

Užurbana diplomatska aktivnost zapadnih ambasada, pogotovu nemačke, u Raškoj oblasti samo su još jedan deo mozaika palestinizacije, koji petookotobarska vlast namerno ne želi da sklopi i pre dstavi javnosti. S rpski Bošnjaci, uvezani u nerazmrsiv islamski čvor sa Sarajevom, ovaj kraj nazivaju Sandžkom, a zvanični Bograd, nažalost, na to pristaje .

Nove kolone

Na osnovu dosadašnjeg toka dogadjaja, jasno je da su našu spoljašnju politiku vodili oni pripadnici političke elite koji su se na tlo Srbije iskrcali iz trojanskog konja. O staju oni i dalje na „Titovom putu“, ovoga puta kao prvoborci - spomeničari liberalno - kapitalističkog internacionalizma.

Kao takvi, oni su, iznutra, kao navodna opozicija, davali pravac pocesima rušenja, naizgled samo Miloševića. Ustvari, radili su na uštrb interesa Srbije. Ironijom sudbine, brane sada rezoluciju UN, političku zaslugu čoveka koga su mirne savesti kidnapovali i poslali u Hag.

I dok su njihova braća iz komšiluka vredno prionula da po već ranije pri pre mljenim nacrtima od ruševina SFRJ naprave svoje posebne kuće - državice, Srbija je pod krhotinama sopstvene istorije ponovo prepreka germansko - prozelitskom ekspanzionizmu.

Ova država, kao ostatak raspada federacije, koja je 27. marta l941, 29. novembra l943. i 5. oktobra 2000, iskusnom rukom britanske politike „zavadi pa vladaj“ vešto vođena u scenario komadanja, nije slučajno izabrana kao novo brvno na kome bi trebalo da se rešava sudbina političkih tokova 2l. veka.

Ako su u l9. i 20. veku Srbi imali mudrosti u izboru savezika (ali su ratne pobede i brojne milionske žrtve nažalost investirali u tuđe, a ne u svoju državu), danas u prvoj deceniji 21. veka suočeni su da imaju izbor ekstremno viskog rizika, bez garancija. Ili savezništvo sa Moskvom, od koje su odvojeni okeanom NATO okruženja, ili prepuštanje svoje sudbine odluci obnovljenog pangermanizma i prozelitizma Vatikana, na čijem čelu je papa Nemac.

I jare i pare

Rusija, sa kojom Srbi imaju različita iskustva u istoriji i koja želi da se uticajem vrati na Balkan, kao svoju kulu predstražu, sa puno razloga radi na potvrđivanju značaja svog glasa, bez koga se o Balkanu ne može razgovarati. U tom smislu, u minut do dvanaest, uspostavljen je most Moskva-Beograd. Na njemu, nažalost, ima previše neiskrenih prolaznika, dok njegove temelje uporno potkopavaju, najviše od strane klike oko Čedomira Jovanovića. U DS su prividno uzdržaniji, dok tek u DSS, i to od nedavno, igraju kazačok.

Zaista, ono što nalik opereti kao spoljnu politiku plasiraju koalicioni partneri, suviše je providno. Hteli bi i rusko njet, ali i nemačko willkomen, od Nemačke koja sebe privremeno naziva Evropskom Unijom.

Nema novog Tita

Nije na ovom hroničaru da prosudi i presudi koliko je sve to moralno, jer, budimo iskreni, u politici, koliko i u najstarijem zanatu, morala nema. Ali, da li je moguće sedeti stabilno na dve stolice, što je 35 godina polazilo za rukom Brozu, o tome će svoje reći istorija, kroz rasplet još jedne srpske drame. Ona se, posle kratkog predaha, odvija uz ponovno potpaljivanje balkanskog bureta.

Naša je elita, u međuvremenu, već u zanosu kampanje za (re)izbor predsednika u kojoj bi da ponovo na magarči Srbiju. Država u kojoj mediji na donacijama stvaraju atmosferu novog Golog otoka za izolaciju rusofila, mogla bi, posle svega, sa juga da se graniči sa NATO protektoratom, a sa severa sa evropeiziranim (germanizovanim) nekadašnjim Vojvodstvom Srpskim.

Teško je verovati da je ovdašnja srpska politička i intelektualna elita, uključujući tu odavno kolonizovan i i potkupljeni informativni sistem, spremna da se naciji obrati prikazom pune istine o realnim dometima svojih pregovaračkih kapaciteta.

Kako je, čini mi se, pravilno procenio Mihajlo Marković, u borbi živaca srpski pregovarački tim kao jedinu realnu opciju da izvuče pat, očekuje „da popusti albanska strana“ i prva ponudi – podelu Kosova. A sami to ne mogu učiniti i zbog izbornog rejtinga.

To rešenje ne bi zadovoljilo ni Srbe ni Albance ali bi sigurno odgovaralo Moskvi koja tek pr ikuplj a snage za lupanje cipelom u OUN, a možda i Vašingtonu. Amerika se trenutno oporavlja od najnovije krize posle debakla u Iraku i priprema za moguće posrnuće u Pakistanu i u Keniji, odakle kontroliše Afriku. Nespokojstvo raste i zbog unutrašnjeg duga od 9.000 milijardi dolara, predstojeće prognozirane recesije, i to u godini izbora za novog predsednika .

U tom tesnacu punom hridi, nošen i zapadnim istočnim vetrovima, sa odavno slomljenom krmom, posrće srpski brod, a putnici, „balkanski Palestinci”, nikako da se dogovore na kojoj je obali spas – i da li ga treba tražiti skakanjem preko ograde u uskomešano more. Svako za sebe, pa ko ispliva, ko potone.