Branko Milanović

Glas protiv pregovora sa EU

Evropa je pitanje oko koga se Srbi najviše dele. Ne zato što ne veruju u prednosti udruživanja, već što nisu spremni da se odreknu Kosova. Jer, jasno je da će to biti uslov koji će EU, u poslednjem koraku pred članstvo, postaviti Srbiji

Srpsko političko telo veoma jasno se podelilo, čak i aritmetički, na dve jednake polovine. Na jednoj strani su pristalice daljih ekonomskih reformi i evropske integracije, na drugoj oni koji se protive nastavljanju nekih od reformi i koji pitanju Evrope pretpostavljaju rešavanje pitanja Kosova. Prema prvima, ulazak u Evropu je upravo pretpostavka za zadržavanje Kosova u „nekoj formi” u Srbiji. Prema drugima, situacija je upravo suprotna: hrliti u Evropu znači prećutno prihvatiti da je Kosovo postalo nezavisno. Ovaj raskol svakog dana postaje sve dublji, jer se tiče i taktike i strategije koju treba voditi.

Neki od čitalaca će se možda setiti da sam ja već nekoliko godina prilično nedvosmisleno bio protiv daljih pregovora sa EU. U isto vreme, smatram da je nastavak ekonomskih reformi važan ne samo za ekonomski već i socijalni oporavak Srbije. Tako me ponekad čitaoci, a ponekad i prijatelji, pitaju kako mogu da objasnim ovaj, na prvi pogled – njima se bar tako čini – nedosledan stav: biti za ekonomske i društvene reforme, a protiv učlanjenja u Uniju.

U ovom članku ću pokušati da objasnim razloge za ovakav stav. Moj negativan stav nije posledica mišljenja da članstvo u Uniji nije ekonomski probitačno. Naprotiv, smatram da se Unija pokazala kao izvanredno uspešan „motor razvoja” za sve manje razvijene zemlje Evrope koje su se u nju učlanile. Uveren sam da bi ista situacija bila i sa Srbijom. Ne smatram ni da je Unija neki „meljač ljudi i kultura” i „uništavalac” nacionalnih specifičnosti i tradicija koje bi se ulaskom u Uniju izgubile te bi Srbi postali, recimo, Englezi. Iako mi se ogromna evropska birokratija ne dopada, ne mislim ni da je to razlog za ostajanje van Unije. Osnovni razlog zašto sam protiv jeste zato što pitanje članstva u EU značajno, čak i ključno, utiče na političku destabilizaciju Srbije. Od pitanja oko koga su se skoro svi slagali, Evropa je postala pitanje oko koga se Srbi najviše dele. Ne zbog toga što ne veruju u ekonomske prednosti udruživanja, već što nisu spremni da se zarad Unije odreknu Kosova. Jer, naravno, jasno je da će to biti uslov koji će EU, u poslednjem koraku pred članstvo, postaviti Srbiji.

Neki govore da pregovore treba nastaviti, potpisati i Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju (SSP), jer se priznavanje Kosova još uvek eksplicitno ne zahteva. Ali, vidimo da, iako je to formalno tačno, značajan deo političkih partija i birača smatra da suštinski svako dalje približavanje Uniji znači udaljavanje od srpskog Kosova. U takvim okolnostima treba postaviti sledeće pitanje: da li su ekonomske prednosti koje dalji pregovori sa Unijom i SSP donose Srbiji vredni žrtvovanja političke stabilnosti, izazivanja stalnih konflikata između partija, pa čak i samih običnih ljudi, eventualnog ugrožavanja demokratije, i – ako ostanemo samo na ekonomskom terenu – smanjenja investicija i stope rasta usled političke nestabilnosti? Ako treba da biramo između opcije (1) nekoliko relativno skromnih ekonomskih povlastica koje će Srbija dobiti tek kada SSP bude ratifikovan, a do tačke je još dalek put, plus stalne političke nestabilnosti, i opcije (2) redefinisanja odnosa sa Evropom i političke stabilizacije, koji je pametniji pristup? Moje mišljenje je da je to potonja.

Zbog toga bi racionalni pristup glavnih političkih stranaka trebalo da bude da se pitanje Evrope stavi u neku vrstu moratorijuma. Tri ili četiri najveće stranke trebalo bi da se dogovore o zajedničkom srpskom predlogu EU kojim bi Srbija postala sui generis slučaj (kao što je, kako EU tvrdi, i Kosovo sui generis slučaj) i bila izopštena iz opštih pravila za pristup EU, koja važe za zemlje zapadnog Balkana. Tako, cilj Srbije, čak ni u nekoj dalekoj budućnosti, ne bi više bio članstvo u Uniji niti potpisivanje bilo kakvih ugovora koji tome prethode. Odnosi između Srbije i EU bi se postavili na novi kolosek gde bi se pregovaralo i sarađivalo o svim stvarima od zajedničkog interesa: institucionalnoj reformi, lokalnoj samoupravi, infrastrukturnim investicijama, ukidanju viza itd. Cilj bi bio najveća moguća ekonomska i institucionalna bliskost koja je kompatibilna sa nečlanstvom.

Takav pristup „razvedrio” bi političku klimu u Srbiji, smanjio zagriženu podeljenost između stranaka, jasno definisao odnose i očekivanja i Evropske unije i Srbije, i omogućio nastavak ekonomskih i društvenih reformi. Nema sumnje da Evropa ne bi, u početku, sa blagonaklonošću gledala na ovakav predlog. Ali dokle god u ovome postoji jedinstvo najvećih srpskih partija, Evropa očigledno ne bi mogla da računa da unutar srpskog parlamenta ili vlade ima saveznika koji bi prihvatio dalja uslovljavanja i mukotrpni put ka fantomskom članstvu. I Evropa bi uvidela, nadam se, da je za nju bolje da ima stabilnu Srbiju, čak i ako ona nije član EU, nego da ima stalni izvor nestabilnosti u svom susedstvu. Jer, jasno je da se u dogledno vreme u Srbiji neće pojaviti ubedljiva većina niti za opciju članstva po svaku cenu niti za tvrdoglavo odbijanje da se sa Evropom uopšte i razgovara. Kompromisno rešenje je otuda neophodno.

U sledećem članku ću (naredne nedelje – prim.ur.),nadam se, pokušati da objasnim i drugi deo moje „jednačine”: zašto verujem da bi radikalska vlada bila veoma loša za ekonomski razvoj Srbije. Tako će i jedan i drugi deo današnje politički podeljene Srbije imati prilike da se ljuti na autora.

Karnegijeva zadužbina za međunarodni mir, Vašington

[objavljeno: 17/04/2008]