Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Politički život - prenosimo Politiku

   

 

Svetlana Vasović-Mekina

Evropa, za i protiv

Mora li Srbija da bira između Evrope i Kosova, između odbrane teritorijalne celovitosti i evropskog puta? Da li je to prava ili „lažna dilema”, kako tvrde mnogi političari u EU? Ima li, uopšte, ulazak u Uniju – alternativu?

Posle izjave srpskog premijera da će i Evropska unija morati da izabere hoće li sa celom a ne osakaćenom Srbijom da potpišeSporazum o stabilizaciji i pridruživanju, ili će protivno međunarodnom pravu poslati evropsku misiju na Kosovo, viđenje problema je u ime EU izneo i slovenački ministar spoljnih poslova Dimitrij Rupel: „Treba se zapitati – može li, dugoročno, da preživi država koja je okružena članicama Unije, a sama nije njen član?”

Na sva ta pitanja nema jednostavnih odgovora. Janez Potočnik, danas evropski komesar za nauku, pre ulaska Slovenije u Uniju bio je slovenački ministar za evropske integracije i najbolje zna kakvim je pritiscima bila izložena službena Ljubljana na stazi „približavanja punom članstvu”, a uprkos tome, ne sumnja: „Alternativa je država – tvrđava, zatvoreno tržište koje stimuliše država i sve ono što smo, nadam se, izlaskom iz bivšeg (socijalističkog) sistema – prevazišli! Jedina alternativa jeste EU, iako je jasno da put nije jednostavan. Na tom putu su najveće prepreke zapravo unutar same države – kandidata; uvek se nađe neko ko tvrdi da je nešto u ‘izuzetnom nacionalnom interesu', što je tek stepenica u rešavanju problema.”

Evropska unija pruža šansu za razmenu roba, ljudi i ideja na tržištu koje obuhvata pola milijarde ljudi, a uz to otvara mogućnost odlučivanja za zajedničkim stolom, unutar EU. Ono što je najvažnije, jeste mogućnost da građani dosegnu viši standard života, što je rezultat reformi privrednog i društvenog sistema. Za većinu zemalja u Evropi, pa i za Srbiju, članstvo u EU predstavlja logičan izbor, iako nije na odmet znati ono što je Rupel smetnuo s uma, a to je da postoji i alternativa; Norveška, Island i Švajcarska su tri države koje se zbog različitih nacionalnih interesa nisu priključile Uniji a uprkos tome fino napreduju. Stručnjaci se slažu da bi njihov recept prilagođavanja standardima Unije uz istovremen opstanak izvan pravnog okvira EU, bio izuzetno težak za zemlje u tranziciji.

S druge strane, zemlje koje teže da uđu u EU, kao i one koje su već u unutra, ne odustaju od borbe za svoje nacionalne interese; tako u mnogim EU državama još nije dozvoljena prodaja nekretnina strancima na određenom delu teritorije, a neke države su zadržale pravo da odlučuju o taksama, ili slobodnom protoku ljudi, kao i posebnim pravima koja se tiču ribolova, i slično. Slovenija je, na primer, tokom pregovora o pristupanju EU bila suočena sa zahtevom revizije Osimskih sporazuma koje je Italija sklopila sa SFRJ. Prema tom sporazumu, Brozova Jugoslavija je trebalo da plati 110 miliona dolara na ime odštete za nekretnine „optanata”, Italijana, koji su posle Drugog svetskog rata i izmene granice u Dalmaciji i Istri izbegli iz novonastale komunističke države, u maticu. Rim je posle raspada SFRJ neočekivano zatražio izmenu ugovora odnosno da Slovenija vrati uzapćene nekretnine vlasnicima, u naturi.

Slovenački pravnici su uzalud dokazivali da se zahtev Italije kosi sa međunarodnim pravom i pravilom „pacta sunt servanda” prema kome svi potpisani ugovori moraju biti ispoštovani. Spor je rešen posle nekoliko godina verbalnih prepucavanja u trouglu Rim – Brisel – Ljubljana , zahvaljujući „medijaciji” Havijera Solane; sklopljen je tzv. španski kompromis kojim je Ljubljana dozvolila državljanima Italije pravo preče kupovine nekretnina u priobalnom delu Slovenije, ali nije pristala na vraćanje imovine u naturi. Natezanja oko „rasprodaje obale” koštala su Sloveniju bar tri godine zastoja u potpisivanju sporazuma o pridruživanju sa EU, ocenjuje bivši predsednik Janez Drnovšek. Slična priča se ponavlja s Hrvatskom; iako joj međunarodne konvencije dozvoljavaju da u Jadranu proglasi zaštitnu ekološko-ribolovnu zonu, Zagreb je poslednjih sedmica suočen s pritiscima Unije da poništi ZERP za članice EU. Zagreb mora da odluči – ili će prekršiti predizborna obećanja data biračima, ili je u izgledu višegodišnje kaskanje za EU.

Što se tiče Srbije, treba znati da Evropska unija do sad ni od jedne zemlje nije tražila niti ima pravo da zahteva da se odrekne dela svoje teritorijei građana koji tamo žive. Zato dilema, pred kojom je danas Beograd , nije ni lažna ni laka, iako Srbiji na pravi put ukazuje iskustvo 27 EU država; da, Unija jeste pravi odgovor. Da, treba prihvatiti standarde koji su nastali tokom 50 godina najrazličitijih kompromisa među najrazvijenijim članovima Unije. I da, treba zajednički graditi bolji život.

[objavljeno: 27/01/2008.]

 

 

 
 
Copyright by NSPM