Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Savremeni svet

 

 

Milenko Marković

SAD: Predsednički kvalifikacioni turnir

Delegatski izborni sistem – na američki način

Da li se neko seća delegatskog izbornog sistema u pokojnoj SFRJ? Građani su birali delegate, koji bi opet birali delegacije, pa delegacije nove delegate i tako sve do najviših organa vlasti, dok na kraju niko više nije znao ko je koga birao i od koga je dobio mandat. Nešto slično tome može se naći i na najmanje očekivanom mestu: u zemlji koja je sebe proglasila za stub svetske demokratije ne postoje neposredni izbori za predsednika, već svaka savezna država bira delegate, tačnije elektore koji imaju vezani mandat i uglavnom moraju da izglasaju onog za koga su im građani poverili mandat. Upravo ovakav sistem dovodi do apsurdnih situacija, kao što je ona na izborima 2000. godine, kada je Džordž Buš Mlađi dobio skoro 300 hiljada glasova manje od demokratskog protivkandidata Ala Gora, ali je uprkos tome izabran za predsednika.

Takozvani primaries, odnosno preliminarni unutarstranački izbori u dve najveće američke političke stranke odvijaju se po istom sistemu: kandidati za nominaciju svoje stranke na predsedničkim izborima idu od države do države i skupljaju glasove delegata na partijskim konvencijama na kojima se donosi formalna odluka o nominaciji. U nekim saveznim državama, uglavnom u manjim, važi tzv. jednokružni većinski sistem: kandidat sa relativnom većinom odnosi sve glasove delegata. U onim većim, dominira proporcionalni sistem: u razmeri sa procentom osvojenih glasova, kandidati dobijaju srazmerno odgovarajući broj delegata.

Razlog za ovakav bizaran sistem leži u nepoverenju očeva američke nacije u sposobnost naroda da izabere odgovornu vladu. Jedan američki analitičar je nedavno rekao: „kada bi bilo gde drugde u svetu postojao ovakav izborni sistem, upravo bi Sjedinjene države prve tako nešto ismejale...“.

Kako bilo da bilo, ovogodišnji unutarstranački izbori, a samim tim i predstojeći predsednički izbori, jesu najneizvesniji i najneobičniji u novijoj istoriji Amerike. Poslednji put kada se na izborima kao jedan od kandidata nije pojavio vladajući predsednik ili dotadašnji potpredsednik, bili su izbori 1920. godine. Ovo je prvi put da se kao ozbiljni kandidati pojavljuju žena – Hilari Klinton, i crnac – Barak Obama, a uzevši u obzir da su u obe partije, ne računajući bivšeg guvernera Masačusetsa Mita Romnija, favoriti senatori, treba se setiti da je poslednji senator koji je uspeo da postane američki predsednik bio Džon Kenedi, pre skoro 50 godina.

Demokratski kandidati – moćna žena i harizmatični crnac

Start predizborne trke demokrata dogodio se u ruralnoj i konzervativnoj Ajovi. Demokratska partija u ovoj državi ne primenjuje klasičan sistem glasanja, već se kandidati biraju putem kokusa (caucus), što bi opet moglo da se grubo uporedi sa dva instituta iz SFRJ – nešto kao kombinacija zbora radnih ljudi i građana, i lokalnog partijskog sastanka. Naime grupe registrovanih birača i članova jedne partije, (kao i nezavisnih glasača u većini saveznih država), do oko 1000 njih, okupe se u nekoj javnoj zgradi i u nekoliko krugova se opredeljuju za kandidate. Kandidati koji imaju procenat manji od cenzusa, ispadaju i njihovi birači se opredeljuju za preostale dok se ne dođe do jednog imena. Na kokusima demokrata u Ajovi, koji su značajni jer je to prvo opredeljivanje građana, pobedio je senator iz Ilinoisa Barak Obama sa 38% glasova. Drugi je bio bivši senator iz Severne Karoline i kandidat za potpredsednika na predsedničkim izborima 2004. godine Džon Edvards (koji se povukao iz trke 30. januara, dan posle loših rezultata na izborima u Floridi) sa 30% glasova, a razočaravajuće treće mesto je uzela Hilari Klinton sa 29%.

Neobična je pojava Baraka Obame u američkoj politici. Od oca Kenijca i majke bele Amerikanke, Barak Obama (srednje ime mu je Husein, što izaziva nepoverenje kod mnogih Amerikanaca) je uspeo da postane kandidat potencijalno prihvatljiv za belačku većinu: ovo se možda najbolje pokazalo pobedom u Ajovi u kojoj je čak 92% odsto stanovništva belo. Njegov uspon nije promakao pažljivijim posmatračima američke politike. Još 2004. godine, na demokratskoj konvenciji koja je izabrala Džona Kerija za predsedničkog kandidata, govor Baraka Obame u kome je otvoreno govorio o svom poreklu, skrenuo je pažnju na ovog relativno mladog (46) političara. Već se tada videlo da establišment demokrata ima sa njim velike planove. S druge strane, u početku su mnogi crnci bili suzdržani prema njemu: što zbog latentnog rasizma (mešano poreklo), ali i zbog oca iz Kenije, što je mnogim čistuncima među afro-amerikancima smetalo. Naime, postoji teorija da crni Amerikanci čiji su preci došli u SAD posle ukidanja robovlasništva ne razumeju istorijske traume i patnje onih čiji su preci bili robovi. Kako bilo da bilo, Obama je uspeo da o sebi stvori percepciju kao kandidatu koji je crnac , a ne kandidatu crnaca . Ako bismo upoređivali kandidate demokrata prema poziciji na političkom spektru, najviše levo je pozicioniran Džon Edvards, desno od njega je Hilari Klinton, a najbliži centru je zapravo Obama. Na taj način uspeo je da premosti rasne i političke razlike – prihvatljiv je crncima jer je crnac, prihvatljiv je umerenim i konzervativnim demokratama, ali i mnogim nezavisnim i glasačima republikanaca.

Nastavak trke i čudan obrt, desio se 10. januara u Nju Hempširu. Ispitivanja javnog mnjenja su davala Baraku Obami prednost od 7% u odnosu na Hilari Klinton, ali je uprkos ovim prognozama, bivša prva dama Amerike pobedila Obamu sa malom razlikom od 2%. Ovo je naravno izazvalo lavinu kritika i samokritika medija i agencija za ispitivanje javnog mnjenja zbog neumerenog načina na koji prate izborni proces. Demokratski karavan se preselio u Nevadu, gde je opet pobedila Hilari Klinton, ali se tu otkrila i jedna od većih slabosti Obame kao kandidata: veliki deo stanovništva u Nevadi čine latinosi, koji su uglavnom nepoverljivi prema crncima, pa samim tim i prema crnačkom kandidatu. Obama nije pretrpeo neku veću štetu od dva uzastopna poraza, pogotovu zato što su izbori u Nevadi prošli relativno nezapaženo u medijima.

Usledili su izbori u Južnoj Karolini, gde je Obama u punom smislu reči trijumfovao osvojivši 55% glasova, prema Hilari Klinton koja je uzela 27% i Edvardsovih 18%. Pobeda Obame u Južnoj Karolini je očekivana jer u ovoj državi postoji veliki procenat crnačkog stanovništva.

Ubrzo zatim, Baraka Obamu je klan Kenedijevih proglasio za svog naslednika i otvoreno mu pružio podršku. Iako podrška Kenedijevih, koji su institucija unutar institucije Demokratske partije, sama po sebi ne znači puno, to je bila udarna vest tog dana, koja je čak bacila u zasenak i tradicionalno obraćanje predsednika Buša kongresu o „Stanju unije“.

Kao da ova trka nije imala dovoljno obrta, Hilari Klinton je „pobedila“ na Floridi. Navodnici su upotrebljeni zato što na Floridi praktično i nije bilo predizborne kampanje. Demokratska stranka na nacionalnom nivou je, naime, kaznila svoju lokalnu podružnicu zato što su organizovali izbore pre vremena koje im je propisala centrala. Kandidati su mogli da učestvuju na izborima, ali nisu smeli da vode kampanju.

Kada je kampanja počela, glavna motivacija glasača demokrata bila je da se prekine sa politikom Bušove administracije u Iraku i da se odande povuku američke trupe. Dok je Obama tu potpuno čist zato što je od samog početka bio protiv rata u Iraku, Hilari Klinton je menjala stav što joj je donekle srušilo kredibilitet. Ova tema se polako povlači sa prvog mesta na listi prioriteta, zato što je u poslednjih par meseci nasilje u Iraku znatno opalo. Novi izvor zabrinutosti je stanje ekonomije i mogućnost recesije. Dolar nikad nije bio niži, a mnogi Amerikanci su pred gubitkom svojih domova zato što ne mogu da otplaćuju rate za kredit. Razlike između Obame i Klintonove, uprkos žestokom ratu reči su samo u nijansama. Dok Hilari želi obavezno zdravstveno osiguranje za sve Amerikance, Barak Obama želi da stvori programe koji bi pokrili one kojima poslodavac to osiguranje nije omogućio. Oboje žele da povuku američku vojsku iz Iraka, oboje se protive homoseksualnim brakovima, ali podržavaju ideju „građanskog partnerstva“, koja bi po pravima i obavezama bila isto što i brak, samo se ne bi tako zvala.

Jedna od značajnijih podela unutar demokrata je takođe na obožavaoce i protivnike klana Klintonovih. Veoma loš utisak o ovom bračno-interesnom paru ostavila je podmukla, prljava kampanja koju su vodili protiv Obame, u kojoj je Hilari bila dobar, a Bil loš policajac. Oni su pokušali da protivkandidata uvuku u rasprave o rasi i religiji, ciljajući na njegove slabe tačke. Tako je Bil Klinton rekao da ga „Obamina kampanja podseća na kampanju Džesija Džeksona od pre 20 godina“ čime je pokušao da ga klasifikuje kao jednog u nizu neuspešnih „kandidata crnaca“ (kao što je npr. i Al Šarpton). Odnekud su iskrsli podaci iz Obamine biografije da je išao u medresu (što je istina) dok je, kao dete, živeo u Indoneziji. Obama im nije ostao dužan, pa je njegov štab odgovorio da je kampanja Hilari Klinton u stvari „kupiš jedan, a dobiješ dva“ što je jasna aluzija na mogućnost da se Bil Klinton u slučaju izbora Hilari za predsednika neće pomiriti sa ulogom „prvog gospodina“, već će pokušati da utiče na donošenje političkih odluka. A kada je Hilari Klinton, u jednoj od TV debata počela da priča o svom dugogodišnjem iskustvu u politici, Obama ju je pitao o kakvom iskustvu ona to govori, implicirajući da je u stvari ona imala uticaj na donošenje političkih odluka u vreme predsednikovanja njenog muža, što javnost u Srbiji, na žalost, dobro zna.

Ova svađa je izazvala veliku zabrinutost u redovima demokrata, zato što bi se moglo desiti da Klintonovi sruše nade prvog ozbiljnog crnog kandidata za predsednika SAD, što bi ovoj partiji na duge staze uskratilo do sada veoma sigurnu glasačku mašinu. Ironija je sudbine da je uzrok tome Bil Klinton, koga su zbog južnjačkog porekla, odrastanja u porodici sa samohranom majkom i povremenim boravkom očuha alkoholičara, bračnog neverstva, sviranja saksofona i drugih stereotipnih ponašanja, nazvali prvim crnim predsednikom.

U trenutku kada ovo pišemo, bliži se takozvani „super utorak“, 5. februar kada bi trebalo da se istovremeno u više od 20 država održe izbori. Iako je logično za pretpostaviti da će se nakon tog dana znati ko su kandidati demokrata i republikanaca na predsedničkim izborima, treba biti krajnje oprezan sa prognozama. Kod demokrata Hilari Klinton vodi po broju osvojenih delegatskih glasova, a takođe je u prednosti i po ispitivanjima javnog mnjenja. Njen rival Obama je u usponu, a logično je pretpostaviti da će povlačenjem Džona Edvardsa iz trke, njegova kampanja dobiti zamajac, zato što su do sada protivnici Klintonovih bili podeljeni na dva tabora. Eventualna podrška Džona Edvardsa Obami mogla bi da smanji tu razliku, ali nije sigurno da će do toga doći. Računica Edvardsa je da bi Hilari, koja vodi, mogla upravo njega da izabere za kandidata za potpredsednika, ali i ista kombinacija sa Obamom bi mogla da dođe u obzir. Zato je sasvim izvesno da Edvards neće pružiti podršku nijednom od kandidata dok se ne budu znali rezultati od 5. februara.

Trka za Bušovo „nasleđe“ – kandidati republikanaca

Borba među republikancima je takođe, sve do izbora na Floridi 29. januara, bila takođe neizvesna i sa mnogo obrta. Najpre je u Ajovi niotkuda iskrsao (i pobedio) propovednik Majk Hakabi, bivši guverner Arkanzasa. Solidno drugo mesto uzeo je bivši guverner Masačusetsa, „fiskalni“ konzervativac i mormon, Mit Romni, dok je senator iz Arizone Džon Mekejn osvojio tek četvrto mesto sa nešto manje glasova od glumca Freda Tompsona. Hakabijev konzervativizam, ali takođe i lični šarm, prostodušnost i duhovitost, dobro su odjeknuli u ruralnoj i konzervativnoj Ajovi, koja je ovog autsajdera nagradila pobedom. Hakabi je ipak bio bend sa jednim hitom (inače je solidan gitarista), a njegov značaj se može vrednovati kroz činjenicu da su hrišćanski konzervativci, koji su brojna i nepoverljiva baza republikanaca u ruralnim i južnim krajevima, u njemu našli svog glasnogovornika, tako da svi ostali kandidati do danas nisu uspeli da sebe nametnu ovoj grupi. Očekuje se da 5. februara, Hakabi pobedi u nekoliko konzervativnih južnih država. Budućem kandidatu republikanaca biće jako teško, ako ne i nemoguće da pobedi na izborima ukoliko nema podršku konzervativnih hrišćana.

Usledila je trka u Nju Hempširu i prva pobeda čoveka koji u trenutku kada ovo pišemo izgleda kao najozbiljniji pretendent na republikansku nominaciju – Džona Mekejna. Mekejnovi otac i deda bili su admirali u američkoj mornarici, a on sam je bio pilot u vijetnamskom ratu, gde je zarobljen. Mekejn je u zarobljeništvu proveo čak šest godina! U političkom smislu, Mekejn (74) važi za konzervativca koji je, međutim, uvek bio spreman za saradnju sa političkim protivnicima, što mu je dugo vremena kvarilo odnose sa republikanskom bazom, ali i partijskim establišmentom. Poslednja svađa sa bazom koju je navukao na sebe, odnosila se na projekat zakona o imigraciji koji je zajedno sa senatorom Edvardom-Tedom Kenedijem pokušao da neuspešno progura u kongresu. Ipak, ukoliko, kao što se očekuje, Mekejn osvoji nominaciju, konzervativna baza neće imati mnogo izbora osim da ga prihvate kao „svog“.

Nova država, Mičigen, iznedrila je i novog pobednika – Mita Romnija. Romni važi za, tehnokratskog menadžera koji je za razliku od ostalih kandidata jedini radio u, kako to voli da ističe, „pravoj ekonomiji“. Njegovo naglašavanje ovog dela biografije nije slučajno, zato što u biračkom telu postoji animozitet prema vašingtonskim insajderima kao što je Mekejn. Romni takođe ne uspeva da nađe zajednički jezik sa hrišćanskim konzervativcima, ali mnogi analitičari smatraju da poseduje tzv. electability , odnosno veće šanse da bude izabran u trci sa demokratskim protivkandidatom. Štaviše, komičar Bil Majer ga je nazvao „robotom“, verovatno zbog toga što izgleda kao da ga je neko u laboratoriji dizajnirao da bude predsednik. U svakom slučaju, Romni je jedini koji bi mogao da ugrozi Mekejnovu nominaciju. Inače, pobeda Romnija u Mičigenu nije bila slučajna, zato što je njegov otac 60-ih godina prošlog veka bio popularni guverner u toj državi. Multimilioner Romni je svoju kampanju uglavnom finansirao iz sopstvenog džepa.

Izbori u konzervativnoj Južnoj Karolini, doneli su Mekejnu tesnu i pomalo neočekivanu pobedu koja mu je dala podstrek za veoma važnu trku u Floridi. Florida se na američkoj političkoj mapi smatra za tzv. swing state , oblast koja uglavnom glasa za republikance, ali ume i da skrene ka demokratama. Pri tome, nosi veliki broj delegatskih glasova, i upravo tamo se desio poznati cirkus na izborima 2000. Na Floridi ga je „čekao“ bivši gradonačelnik Njujorka Rudolf Đulijani. Đulijani je možda jedini kandidat poznatiji široj međunarodnoj javnosti, najviše zbog događaja od 11. septembra 2001. On je primenio pomalo čudnu taktiku, po kojoj nije želeo da se posebno angažuje u trci u manjim državama, već je želeo da iz „zasede“ napadne konkurente na Floridi. I tako, dok su drugi punili novinske stupce i vodili kampanje, Đulijani je sprovodio kampanju na Floridi. U jednom trenutku, pre Južne Karoline, izgledalo je da mu događaji idu na ruku: tri države i tri različita pobednika sugerisali su pat-poziciju kod republikanaca i Đulijanija koji bi na Floridi mogao da preseče taj gordijev čvor. Đulijani je možda najuspešniji gradonačelnik u istoriji Njujorka, najviše zbog drastičnog smanjenja kriminala u ovom megalopolisu. Ipak, republikanac iz Njujorka nije isto što i republikanac iz ostatka zemlje: njegovo političko polje blizu je centru, što je otprilike slična baza koju ima i Mekejn. Taktika se pokazala neuspešnom: Floridu je dobio Džon Mekejn. Đulijani je odmah priznao poraz i pružio mu podršku, što je Mekejnovoj kampanji dalo značajan podsticaj. Pred „super utorak“, 5. februar, Mekejn izgleda kao favorit, ali ga u stopu prati Romni.

Čemu se nadati od novog predsednika SAD?

Ukupan utisak dosadašnjeg toka unutarpartijskih izbora govori da su birači demokrata daleko više motivisani od republikanaca. U skoro svim državama u kojima su završeni izbori, daleko veću izlaznost su imale demokrate. Posle 8 godina nepopularne administracije Džordža Buša, demokratski kandidat imaće „topa fore“, ali to ne bi bio prvi put da upropaste zicer. Hilari Klinton, ukoliko bi osvojila nominaciju, imala bi lepe šanse da, uprkos početnoj prednosti, izgubi izbore zbog velikog broja svojih protivnika. Amerika je znala da kritikuje druge zemlje za nepotizam na visokim položajima, a sa eventualnom pobedom Hilari Klinton, ispalo bi da samo 2 porodice, Buš i Klinton, vladaju čak 24 godine! Pitanje Baraka Obame je pitanje da li je Amerika spremna za crnog predsednika. Ukoliko bi, s druge strane, Mekejn pobedio, to bi bilo čudo najviše zbog njegovih godina. Sasvim je moguće da ni „super utorak“ ne donese konačnog pobednika, već da se kandidati odrede tek na partijskim konvencijama, što bi takođe bilo nezabeleženo u novijoj istoriji.

I na kraju, gde smo tu mi? Nijedan od kandidata nije se do sada izjašnjavao o pitanju koje Srbe najviše zanima – Kosovu. Međutim, može se operisati sa nekim pretpostavkama šta bi se moglo od pojedinih kandidata očekivati. O Hilari Klinton ne treba trošiti reči – njeni su stavovi više nego poznati. Barak Obama dolazi iz Ilinoisa, države u kojoj je guverner Rod Blagojević, Srbin, i u kojoj postoji značajnije biračko telo srpskog porekla, ali skorija istorija nam je na ovakve nategnute pretpostavke donosila velika razočaranja. Na strani republikanaca takođe nema nikakvog izjašnjavanja o tom pitanju, osim što bi po sistemu analogije moglo da se zaključi da neće biti mnogo razumevanja za srpske pozicije: i Romni i Mekejn su više puta koristili teške reči kada su govorili o predsedniku Rusije Vladimiru Putinu. Za razliku od 2004. godine, kada je zaslugom, pored ostalih, Srba iz Ohaja Buš sa 50 hiljada glasova (što je otprilike broj tamošnjih glasača srpskog porekla) dobio izbore, iluzije su razbijene njegovim govorom u Tirani, kada je rekao da će Kosovo biti nezavisno, tako da republikanci ne mogu da očekuju ozbiljnu podršku od glasača srpskog porekla, kao naravno ni Hilari Klinton.

Postavlja se i pitanje šta se dešava sa agencijom za lobiranje koju je angažovala Vlada Srbije, a za koju niko nije čuo već nekoliko meseci. Značaj primaries je veliki, zato što je to početak oblikovanja političkih stavova kandidata, period kada su ranjivi i pristaju na mnogo više kako bi obezbedili preko potrebnu podršku. Kada dođe do nominacije, tvrdo se zauzmu stavovi, a prostora za lobistički manevar nestaje.

Autor je novinar Radio Indexa

 

 

 
 
Copyright by NSPM