Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Savremeni svet

 

 

Nebojša Malić

Nije više 1999.

Posle nekoliko godina neprikosnovene hegemonije, 2006. godine je američka imperija doživela niz neuspeha. Istinske posledice ovog ”dugog poraza” pokazale su se tek tokom 2007, kroz krvavu i jalovu okupaciju Iraka, krizu domaće privrede i uspon rivala na istoku.

Jedna od manje zapaženih posledica nove, demokratske većine u Kongresu početkom 2007 bila je povratak na Balkan. Godina je počela polemikom predsednika komisije za međunarodne odnose u Senatu, Džozefa Bajdena (Delaver) kojom je pozvao na akciju protiv ”protivnika novog Kosova.” Bajden se pokazao glasnikom predstojeće politike; tokom 2007 i demokrate i republikanci su se ponašali kao da je još uvek 1999, što je imalo značajne posledice.

Zavesa se diže

Otprilike u isto vreme kada su američki birači Bajdenovu partiju doveli na čelo Kongresa, Srbija je održala ustavni referendum, posle kojeg su u januaru usledili opšti izbori. Izborni rezultati DS-a su na zapadu protumačeni kao znak da će Srbija da popusti po pitanju Kosova. Komesar EU za inostrane poslove Havijer Solana najavio je ”lepo, meko spuštanje.” Par nedelja potom, izaslanik Imperije za Kosovo Marti Ahtisari je predstavio svoj predlog za konačno rešenje statusa okupirane pokrajine: nezavisnost pod protektoratom EU i NATO.

Uprkos jasnim upozorenjima iz 2006, malo ko je u Vašingtonu i Briselu u tom momentu istinski verovao da će Srbija i Rusija nastaviti sa otporom odvajanju Kosova. To se pokazalo sudbonosnom greškom u računu.

Umesto da sarađuje, rukovodstvo u Beogradu je odbacilo Ahtisarijev plan. Nedugo zatim, 10. februara, ruski predsednik Vladimir Putin je u Minhenu održao čuveni govor u kome je optužio Ameriku za svetsku hegemoniju. Od tog trenutka, 2007 se pretvorila u dugu i jalovu borbu Imperije da nametne Ahtisarijev plan za Kosovo uprkos Srbima i Rusima.

Putanja sudara

Što se Imperija više nervirala, njena umiljata maska je sve više spadala. U aprilu je nemački ambasador u Srbiji Cobel zapretio daljim komadanjem zemlje ako Beograd ne popusti, dok je vodeći kongresmen u komisiji za međunarodne odnose skretao pažnju ”džihadistima svih boja” da se Amerika, eto, trudi da na Balkanu stvori islamsku državu.

Rusija je uzvratila pogubljenjem Ahtisarijevog plana na Ist Riveru. Ništa zato, proglasili su imperijalisti, ubeđeni da će Moskva da promeni mišljenje na samitu G-8 u Hajligendamu. Uzalud. Zbunjeni Imperator je potom pozvao Putina na pecanje u Mejn, gde mu je stavljeno do znanja da nije Rusija ta koja blefira. Do jula je od politike Imperije na Kosovu ostao samo krš.

U tom momentu je postojala šansa da se otpisivanjem gubitaka ostvari častan izlaz Zapada iz kosovske kaljuge. Previše je, međutim, moćnika uložilo ogroman kapital u Banku kolektivne srpske krivice, i nisu ga se mogli odreći taman koliko ni zajmodavci svojih marginalih hipoteka. Imperija je izabrala eskalaciju. Moskva je odgovorila oštro u septembru, objavom da je Kosovo jedno od pitanja ispod ”crvene linije,” i tu povlačenja neće biti.

Svesni da Ahtisarijev predlog nema šanse u Savetu Bezbednosti, američke i britanske diplomate u Njujorku su pokušale da zakrpe stvar četvoromesečnom farsom od pregovora. I dok su Srbi nudili nekoliko svetskih modela funkcionalne autonomije, Albanci su ponavljali ”nezavisnost” i gledali kako peščanik curi. Pregovori su i zvanično obustavljeni 10. decembra, ali su planovi za oživljavanje Ahtisarijevog predloga opet ometeni. Kraj 2007 je zatekao ”međunarodno zajednicu” ponovo na čekanju – ovaj put na srpske predsedničke izbore – i sa planom da se nezavisnost Kosova jednostrano proglasi 2008. Ponovo računaju da će Boris Tadić i DS da prihvate svršeni čin. Čak i da im je računica ispravna, ishod izbora je više nego neizvesan.

Presuda

Još jedan znak da se vremena menjaju stigao je u martu, presudom Međunarodnog suda pravde u Hagu (koji ne treba mešati sa lažnim Tribunalom) koji je oslobodio Srbiju optužbi za agresiju i genocid u BiH. Za mnoge je presuda bila grom iz vedra neba, jer su navikli da Srbi uvek budu krivi pred sudovima Imperije. Čak je i MSP ranije licemerno odlučio da nije nadležan u tužbi SRJ protiv NATO u proleće 1999, a proglasio se nadležnim u sporu ”BiH” (odnosno jedne etničke zajednice) protiv Srbije o zločinima navodno počinjenim 1993. Martovska presuda nije bila savršena, pošto je prihvatila kao istinu neke nedokazane pretpostavke Tribunala, ali je svejedno uzdrmala profesionalne žrtve i raspirivače mržnje na Balkanu.

Ćorsokaci

Sve manje u stanju da svoje kaprice nameće kao zakon, Imperija je potom pokušala da propagandom prinudi Srbiju na predaju. Iako je rukovodstvo u Beogradu bilo više nego voljno da svaki hir ”međunarodne zajednice” ispuni u danima posle oktobarskog prevrata 2000, negde od sredina 2006 to više nije bio slučaj. Vođeni direktivama vlastodržaca, vodeći mediji nisu dopustili da ih presuda MSP spreči u daljoj priči o zločinačkim Srbima. Uprkos dokazima da je ”OVK” bila faktor u masovnom egzodusu Albanaca, te da su procene žrtava 1999 namerno preuveličane, fabrike propagande su nastavile da govore o ” 10.000 stradalih albanskih civila” i ”srpskoj represiji .”

U jednom trenutku, ”nevladijne organizacije” i grupe za ”ljudska prava” u Srbiji – koje izdašno finansira Imperija – pokušale su čak da izmisle naciste usred Srbije. Uprkos velikoj halabuci u medijima, od toga nije ispalo ništa. Priča o ”srpskim nacistima” je jednostavno pukla.

Brod koji tone

Uz pretnje, Srbiji su stizala i obećanja. Ideja da se Kosovo trampi za brži pristup EU šaputala se mesecima, da bi je u decembru i obelodanili britanski premijer Braun i francuski predsednik Sarkozi. Srpsko rukovodstvo je reagovalo opisujući to kao ”nepristojnu ponudu.”

Iako većina Srba i dalje sanja o evropskoj integraciji (”atlantski” deo je izgubio i ono malo podrške), teško da im je promaklo da ni evropski brod ne plovi baš najbolje. Kriza u Belgiji, u samom srcu evropske nemani, zvučala je stanovnicima bivše SFRJ kao dobro poznata repriza.

Rat bez prestanka

Dvanaest godina pošto je dejtonski sporazum okončao borbe, građanski rat u BiH i dalje besni svom žestinom, samo političkim sredstvima. Mada međunarodni namesnici propovedaju demokratiju i ljudska prava, u praksi vladaju zemljom kao apsolutisti. Narodi ove bivše jugoslovenske republike još uvek ne mogu da nađu modus vivendi, a situaciju dodatno komplikuju ”reforme” koje od BiH prave postmodernu državu. Ali čak i ovde se moć Imperije kruni; ova godina je videla prvi uspešan izazov apsolutnoj moći stranog namesnika.

Raste i spoznaja o ulozi radikalnog Islama u balkanskim sukobima. Nažalost, vodeći mediji na Zapadu nastavljaju da skrivaju balkanske veze terorističke zavere u Nju Džersiju, kao i februarskog masakra u Solt Lejk Sitiju . Rat protiv terorizma je izgleda zaboravljen; od njega su ostale samo parole, paravani za neke druge ratove i neke druge ciljeve.

Trenuci tranzicije

Kosovo, i balkanski sukobi uopšte, postali su sudbonosno pitanje za Imperiju njenim sopstvenim izborom . Niko nije terao Bila Klintona da interveniše, ni Džordža Buša mlađeg da prihvati Klintonovu politiku. Amerika je na Balkan ušla misleći da će time lakše da sprovede svoj projekt svetske dominacije. Sada doživljava sudbinu svake imperije koja je zavukla šapu u taj kutak Evrope.

Sluđeni iluzijom moći i vlasti, imperijalisti su u potpunosti pogrešno izračunali s kim i sa čim imaju posla. Za njihov poraz na Balkanu tokom 2007 je umnogome odgovorno odbijanje satanizovanih Srba da se dalje pokoravaju. Ali za taj novostečeni inat nije odgovoran neki veliki srpski vožd. Od BiH, preko Beograda do Kosova, srpski demonstranti su ove godine mahali slikama Vladimira Putina. To je, više od bilo čega drugog, bio znak da su se Džo Bajden i njegove kolege imperijalisti prevarili, i da ovo zaista više nije 1999.

A šta će biti dalje, to niko ne zna.

Antiwar.com, 27. decembar 2007.

 

 

 
 
Copyright by NSPM