Nikola Malbaški

Novi problemi oko SSP-a

Potpisivanje ranije parafiranog Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju u svetlu protivpravnog priznavanja samoproklamovane nezavisnosti Kosova, predstavljalo je ne samo tačku razlaza koja je dovela do raspada prethodne vlade i prevremenog raspisivanja parlamentarnih izbora, već je činilo i ključnu prepreku u pregovorima o formiranju koalicije narodnjaka, radikala i socijalista, koji se još uvek spore oko pitanja da li sporazum treba poništiti ili ne, odnosno da li i u kom obliku ga ratifikovati. Zbog toga je narodnjačka koalicija javnosti predočila pravnu ekspertizu SSP-a kao polazište za dalje pregovore sa potencijalnim partnerima, čije je objavljivanje izazvalo burne i krajnje protivurečne reakcije. Naime, ekspertski tim DSS-a u ovoj pravnoj analizi, ocenio je da su Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa Evropskom Unijom i Prelazni sporazum o trgovini i trgovinskim pitanjima sa EU pravno nevažeći i da, bez ponovnog angažovanja Brisela i Beograda na otklanjanju njihovih nedostataka, ne mogu biti ratifikovani u Skupštini Srbije.

Ekspertiza vrlo tvrdo i precizno detektuje četiri osnovna nedostaka SSP-a između parafiranja i potpisivanja samog sporazuma – koja se tiču priznavanja Kosova, kao nezavisne države od strane velike većine država (članica EU), i koja bitno uslovljavaju i tumačenje formalno neizmenjenog ugovora, u odnosu na onaj koji je parafiran. Ključni nedostatak tiče se činjenice da je u momentu potpisivanja SSP-a bila odsutna saglasnost volja o jednom bitnom elementu tog ugovora (nedostatak saglasnosti volja o bitnim elementima nekog ugovora, prema Bečkoj konvenciji, dovodi u pitanje samo postojanje tog ugovora) vezanog za teritorijalni integritet Srbije kao ugovorne strane, iz koga proizlaze implikacije vezane za dalje tumačenje obaveza ugovornih strana, koje mogu da dobiju drugačije značenje od prvobitnih. Iz toga praktično slede i ostali nedostaci ovog ugovora, sa izuzetkom četvrtog nedostaka - krajnje neodređeno postavljenog odložnog uslova za početak primene ugovora koji se tiče ocene saradnje Srbije sa Haškim tribunalom od strane Saveta ministara, kojim se, takođe, dovodi u pitanje ovaj ugovor, pošto je njegova primena, kao izraz sagalasnosti v olja , uslovljena zapravo nekom kasnijom voljom koju bi druge strane ugovornice, EU, ali i njene države članice, tek trebalo da formiraju i jednoglasno izraze. Imajući sve ovo u vidu, ali i činjenicu da je i sam trgovinski deo ugovora izrazito nepov olja n, tj. loše ispregovaran za interese Srbije (u odnosu na SSP koje su recimo, Albanija ili, svojevremeno, Rumunija, zaključile sa EU, gde npr. nije dozvoljeno pravnim subjektima iz EU da slobodno kupuju građevinsko zemljište) o čemu u našoj javnosti gotovo da i nije bilo reči, nije teško zaključiti da ovaj i ovakav SSP, predstavlja jedan izuzetno problematičan, i do sada nezabeležen primer međunarodnog ugovora u celokupnoj međunarodno-pravnoj istoriji.

Usledile su brojne reakcije na pravnu ekspertizu SSP-a od strane brojnih domaćih i međunarodnih političkih faktora. Predstavnik Evropske komisije u Beogradu Ž. Ljoveras ustvrdio je kako je SSP apsolutno pravno validan, iznoseći mišljenje da neće biti novih pregovora o njemu, već da „Sledeći korak je njegova ratifikacija, a ne otvaranje novih pregovora o njemu“. Dragan Todorović ispred SRS-a, prvo je izneo mišljenje da je SSP u postojećem obliku štetan za Srbiju, da bi naknadno Tomislav Nikolić izložio mogućnost ratifikovanja SSP-a u novoj skupštini, samo uz dodatnu Deklaraciju, kojom bi se unelo tumačenje Srbije kao ugovorne strane – s tim da se ugovor odnosi na Srbiju sa Kosovom i Metohijom.

Sa druge strane domaćeg političkog spektra, usledile su očekivane negativne reakcije na pravnu ekspertizu SSP-a (pretežno dnevno-političkog karaktera) bez ozbiljnih pravnih argumenata – nasuprot tvrdnjama eskpertize. Božidar Đelić je, tako, u ime DS-a izjavio da „takozvana pravna analiza Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju Demokratske stranke Srbije i Nove Srbije govori da su oni neodgovorna koalicija koja želi da poništi taj sporazum i uvede zemlju u samoizolaciju“, što je u znatno tvrđem vidu ponovio i predsednik Srbije, Boris Tadić. Sinhronizovano sa njima, predsednik JS, Dragan Marković – Palma, zatražio je od svojih koalicionih partnera prekid razgovora sa SRS-om i DSS-om o formiranju vlade, i otpočinjanje razgovora sa DS-om. Ovde se, očigledno, radilo o političkim potezima i kvalifikacijama kojima je ekspertiza poslužila kao osnov da se kroz paušalne ocene iznudi prekid pregovora o formiranju parlamentarne većine.

Pokušaji pravno potkovanijih istupa bili su oni LDP-a i pojednih javnih ličnosti, koji su se trudili da ospore validnost iznete ekspertize. LDP je tako tvrdio da SSP kao ugovor nije ništavan, jer su ga potpisali ovlašćeni predstavnici ugovornih strana na osnovu Konvencije o ugovornom pravu, pri čemu, ni jedna strana potpisnica nije bila u zabludi, prevarena, izložena podmićivanju ili korupciji i prinudi. Takođe, u Sporazumu ne postoji bilo kakav nagoveštaj sukoba sa normom ius cogens , tako da je tvrdnja ekspertskog tima o pravnoj ništavosti SSP-a neutemeljena i pokušaj je „najgrublje prevare građanki i građana Srbije koji predstavlja samo potvrdu dubine antievropske orijentacije šefa DSS-a“. U osporavanju validnosti eskpertize SSP-a, najdalje je otišao (iz zaborava naglo izvučeni i u medije pušteni) „ advokat i stručnjak za međunarodno pravo“, Vladimir Đerić, koji je tvrdio da je „SSP trgovinski ugovor u kome je jasno naglašeno da ne određuje status Kosova“, te da su eksperti DSS-a tumačili protivno uobičajenom načinu tumačenja pravnih normi, pa su SSP posmatrali na osnovu onoga na šta se on ne odnosi i ne reguliše. On je porekao da je promena okolnosti od parafiranja do potpisivanja ugovora – činovima jednostranog priznanja Kosova za nezavisnu državu bitna – pošto „Kosovo nije suština SSP-a“, a da jeste, onda bi, po njemu, argument iz ekspertize mogao da stoji. Njegovo poricanje zaključaka pravne analize – da bi se logikom ekspertize moglo ustvrditi i poništavanje bilo kog ugovora, bilo kada potpisanog sa zemljama koje su priznale Kosovo – predstavlja pokušaj cinične relativizacije pravne argumentacije ekspertize.

Izneti kontraargumenti svakako zaslužuju kratak osvrt. Kao prvo, argumenti LDP-a se odnose na razloge apsolutne ništavosti ugovora (zabluda, prevara, izloženost podmićivanje i prinudi) koje ekspertiza uopšte ne navodi, već ukazuje na relativnu ništavost, tj. rušljivost ugovora, ukoliko se nedostaci saglasnosti v olja ne isprave i dopune, te su neprimenjivi kontra argumentacije nesaglasnosti v olja Ako bi se oni pojavili i dokazali (a moguće je da su postojali u vreme zaključenja sporazuma – obzirom na trajanje predizborne kampanje) tek tada bi se moglo govoriti o apsolutnoj ništavosti SSP-a. Ako bi države članice EU koje su priznale nezavisno Kosovo prilikom parafiranja ovog ugovora, u svojim parlamentima njega tumačile u smislu da je Kosovo nezavisno (a nelogično bi bilo da neće), onda je ovaj ugovor suprotan kogentnim normama, i Ustavu Srbije, i međunarodnom pravu i konvencijama na koje se poziva na svom početku SSP i samoj Povelji UN. Što se tiče Đerićeve argumentacije – on ovde pravi nekoliko krupnih pravih grešaka. Saglasnost v olja predstavlja suštinu ugovora, a odnos prema teritoriji subjekata koji ga saglasno zaključuju, tj. njihov teritorijalni integritet, čini bitan element ugovora, bez čega bi se tumačenje ugovora u materijalnom smislu, šire od doslovnog tumačenja njegovih pojedinih članova, pretvorilo u nametanje obaveza drugačijim ili suprotnim namerama i volji jedne od ugovornih strana, i u trgovinskom, i u drugim delovima ugovora. Kako ugovor nije samo trgovinski, već reguliše i političke, bezbednosne i privredne instrumente kojima se proces evropske integracije odvija u cilju dobijanja statusa kandidata za članstvo u EU, promena okolnosti između parafiranja i potpisivanja ovog ugovora povodom Kosova i Metohije, dovodi do suštinskog nedostatka saglasnosti v olja koji ima posledice u brojnim aspektima ugovornih obaveza.

Zanimljivo je primetiti kako su negativne kvalifikacije eskpertize propustile da primete da ona ukazuje na manjkavosti i otklonjive nedostatke SSP vezane za saglasnost v olja etiketirajući ga kao «izolacionistički i ništiteljski», pri tome propuštajući da primete prostor koji on daje za pravne manevre srpskoj strani da se on izmeni u pravcu primenjivosti, dok se potpuno prenebregava, odnosno prećutkuje četvrti nedostatak, kojim se suspenduje primena ugovora od strane EU, i koji je postavljen da isključivo zavisi od arbitraže, tj. voljnog izjašnjavanja pojedinih država EU, među kojima je većina jednostrano priznala nezavisno Kosovo. Naprotiv, ekspertiza je samo ustvrdila da se ovakav ugovor u ovom obliku, a obzirom na novonastale okolnosti, ne može automatski ratifikovati, pre nego što se otklone ovi nedostaci. Šta, dakle, obzirom na ekspertizu, valja činiti?

SSP predstavlja podjednako i pravno i političko pitanje, i samo u takvom vidu ga treba posmatrati. Obzirom na njegove konsekvence u odnosu sa EU, ali i obaveze koje može da implicira povodom KiM, kao i probleme koje stvara u unutrašnjoj politici, pogotovo obzirom da predstavlja kamen spoticanja oko formiranja vladajuće koalicije, prema njemu se treba odnositi i prinicipijelno, ali i oportuno u okvirima prostora koje pravo ostavlja. Ekspertiza ga smatra rušljivim tj. relativno ništavnim usled otklonjivih nedostataka, te se kao takav on sada ne može, niti treba ratifikovati niti poništiti. Da bi se premostile postojeće razlike, a ostale u igri otvorene i borba za teritorijalni integritet i potencijalne evropske integracije, najmudrije bi bilo da se on dopuni skupštinskom Deklaracijom, koja bi insistirala na tumačenju u skladu sa članom 135. ovog ugovora, koji se poziva na rezoluciju 1244 SB UN, kojom se garantuje teritorijalni integritet Srbije, i potom takođe dopuni odložnim uslovom da njegovo stupanje na snagu takođe zavisi od njegovog ratifikovanja druge ugovorne strane u skladu sa tumačenjem Srbije, pa da se kao takav, zajedno sa Deklaracijom, SSP ratifikuje u novoj skupštini. Time bi njegovo važenje i stupanje na snagu bilo skinuto sa dnevnog reda, a lopta prebačena na drugu stranu, čime bi SSP prestao da bude teret parlamentarnoj demokratiji u Srbiji, a njegova budućnost i primena zavisila od toga da li druga ugovorna strana stvarno želi integraciju i poštovanje elementarnih pravnih načela i međunarodnog prava, ili ne.