Miroslav Lazanski

ODLUČIĆE NEODLUČNI

Čudnovata stvar TV duela je njihov uticaj na neodlučne birače. Nesvesno, ovi u principu pasivni posmatrači počinju da staju na nečiju stranu

Što bi rekao Džon le Kare: „Možda su oni drugi samo izgubili, a mi još ni iz daleka nismo pobedili”. Može li, eventualno, televizijski duel Borisa Tadića i Tomislava Nikolića presudno da utiče na to ko će biti glavni stanar palate na Andrićevom vencu? Ko će u tom duelu biti agresivniji i naterati svog rivala na defanzivu, ko će pobediti time što nije izgubio, a ko će u TV duelu izgubiti tako što se nije borio? Ili , ko bi mogao da se nađe u ulozi kralja Pira time što će na televiziji pobediti na način koji bi mogao da ga košta izborne pobede?

Čudnovata stvar TV duela je njihov uticaj na neodlučne birače. Nesvesno, ovi u principu pasivni posmatrači počinju da staju na nečiju stranu. Zatim, da bi svoje umove spasili od spoznajnog nesklada, u tišini počinju sami da razmišljaju. Bez eksplicitnog donošenja odluke, oni počinju da se priklanjaju jednom od kandidata, postaju zadovoljni njegovim dobro iznesenim argumentima, opraštaju mu slabe odgovore, smetaju im demagoške replike, ili lični nastup drugog kandidata. Ko će više koristiti reč „borba” kao ključnu u svom izlaganju i držati se kao ratnik klasne borbe protiv korupcije i kriminala, a ko će tvrditi „da zna sve”?

Boris Tadić bi pod hitno morao da promeni onaj TV spot u kojem tvrdi „da zna sve”, jer je to „faktor uzmaka”. Naime, to izaziva negativnu reakciju mnogih žena koje ne vole takvu žestinu političkog štreberstva. U TV duelu najvažnija je stvar utisak. Pa ako se ide agresivno, radi dominacije scenom da bi dodatno mobilisali svoje pristalice, to može biti lošije od protivkandidata, koji prividno igra defanzivno, koncipirajući što manje preteći nastup, kako bi privukao birače oba pola.

Važno je i kako će kandidati sedeti, ili stajati, kako će biti obučeni, koje boje će im biti košulje i kravate. Kravate obavezno plave, ili crvene, košulja obavezno bela.

Kosmet i ekonomija Srbije u tranziciji dva su glavna pitanja o koja se spore Nikolić i Tadić. Tvrdnja da je Kosmet odavno izgubljen nije ozbiljna. I fantomski bolovi su bolovi. Istina, nije mi najjasnije zašto Boris Tadić ne prihvata ono što mu sada kroz aneks koalicionog sporazuma nudi narodnjačka koalicija po pitanju EU? Jer, predsednik Srbije je u intervjuu listu „Rosijskaja gazeta” iz Moskve, još u broju od 17. novembra 2005. godine, novinarki Nadeždi Sorokin rekao: „Kosovo i Metohija nisu na prodaju, nezamislivo je da bi bilo koja demokratska država ušla u EU u uslovima takve marginalizacije, Srbija ima puno pravo na ulazak u EU kao i druge države, a da bi to postigla ne treba da se odriče dela svoje teritorije”. Pa, to je upravo ono što narodnjačka koalicija zastupa!

Državni sekretar u Ministarstvu spoljnih poslova Nemačke Gernat Erler je 17. januara 2006. godine za „Dojče vele” izjavio „promena statusa Kosova je moguća samo konsenzusom, jer Kosovo međunarodnopravno i dalje potpada pod suverenitet SCG, pa izmene mora da odobri Srbija”. Dakle, šta se to u međuvremenu dogodilo na Kosmetu da su, recimo, u Berlinu zaboravili na međunarodno pravo i suverenitet Srbije? Da li je bombardovanje Jugoslavije 1999. zapravo bilo u funkciji prekrajanja granica na Balkanu, a da je vojna baza Bondstil, koja se ,,kao i Kineski zid vidi sa Meseca”, baš slučajno podignuta na trasi budućeg naftovoda i gasovoda koji bi trebalo da vodi od bugarske luke Burgas kroz Makedoniju, preko Kosmeta do Valone u Albaniji. Studiju za ovaj plan izradila je firma „Halibarton”, američkog potpredsednika Dika Čejnija, koja je, gle slučaja, gradila i bazu Bondstil!

Preko Kosmeta direktno, ili indirektno, ide i navodna podela u Srbiji na „panevropljane” i „antievropljane”. Panevropljani optužuju one druge za ksenofobiju, ali niko još da zapita pretvara li nas panevropeizam u pasivne potrošače koji svoja rođenjem stečena prava prodaju za jeftine nove automobile ili satelitske antene? Verovanje u istorijsku neizbežnost, zapravo je deterministički način razmišljanja karakterističan za totalitarne ideologije. Upravo zato su bivši komunisti i socijalisti lako i pronašli svoju novu vokaciju kao panevropljani, za razliku od konzervativaca, koji su nepoverljivi prema velikim zamislima. Jer, ako voliš svoju zemlju, ili svoj dom, kako da voliš „komisiju i kontinent”?

Privreda je druga ključna sporna tema Tadića i Nikolića. Dok aktuelni predsednik Srbije dokazuje da se u proseku ipak živi bolje nego pre, Nikolić insistira na problemu enormnog bogaćenja određene elite. Činjenica jeste da tržište i profit, kao važni i korisni instrumenti, moraju da služe, morali bi da budu podređeni vrednosnim principima socijalne i pravne države i, naravno, demokratije. Čak je i papa u enciklici „Sentisimus anus” upozorio na opasnosti obogotvorenja tržišta, dok je Džefri Saks pripisao Svetskoj banci i MMF-u deo odgovornosti za to što siromašni u osiromašenim zemljama postaju još više siromašni, a do toga ih dovode programi reformi koji su vezani za stroge uslove. A Džefri Saks nije ni pop, ni sanjar, ni protivnik globalizacije, već profesor sa Harvarda.

Moć političara potiče ne samo iz onoga što jesu, već i iz onoga što se narod nada da jesu. Pri tom će vam najiskusniji politički profesionalci reći da je ponekad neophodno ekonomisati istinom. Važno je da ona nikada ne izbije na videlo. Ili da izbije sa tolikim zakašnjenjem da više i nije važna...

[objavljeno: 26/01/2008.]