Milan Komar

Elita iz ubeđenja

Vojska na razmeđi srpskog junaštva i vazalstva

Može li se aktuelnoj dilemi da li je Vojska Srbije moćna regionalna sila dovoljna da odbrani interese zemlje ili je to karikiranje borbene moći oličeno u paraderstvu vojnog vrha dodati i sveprisutna pitalica sa šireg društvenog fona – postoji li vojna elita, ko je čini i dokle dopire harizma tih prvoboraca otadžbinske armije?

Sama dilema će biti jasnija ako se prethodno odgovori na pitanje – predstavljaju li vojnu elitu samo generali, i to aktivni, jesu li elita i sve brojnije visoko našlihtovane stranačke kolege oko ministara, možda i strani savetnici? Dalje, šta je to generalski kor i gde je pozicioniran, kakav je status Kluba generala i admirala – predstavljaju li oni možda kakvu paralelnu elitu ako ih ova prava ne priznaje?

Jedno od gledanja na elitu kaže da su to oni funkcioneri koji na svojim visokim državnim poslovima samostalno donose odluke, pa bi po analogiji s pobrojanim zvaničnicima (ministri, zamenici, poslanici, itd.) u sistemu odbrane to bili ministar i njegovi pomoćnici civili, svi generali, načelnici uprava, jači komandanti, itd. Kakav je onda status sve moćnijih partijski delegiranih državnih sekretara, može li se s prvim radnim mestom ući u elitu?

Ili po jednom inverznom mišljenju vojnoj eliti ne pripadaju ni generali, ni njihov načelnik, ni ministar odbrane jer, defakto, u ovom trenutku na razmeđi srpskog junaštva i vazalstva, ni oni ne odlučuju samostalno o većini naših problema. Obogaćuje li onda Srbija svetski terminološki arsenal novim pojmom – recimo „elita na parče”, „elita iz ubeđenja”, „virtuelna elita” i sl. Malo samostalno, malo uz pomoć spolja, malo mentorski, a malo kao domaći zadatak – i eto elitizma na srpski način. Pada li onda, prosto rečeno, održivost cele priče o postojanju vojnog elitizma u Srbiji?

Šta o tome kažu zapadni standardi, taj naš nedosanjani sanak? Deset godina prakse u javnoj upravi pa visoka škola državne administracije su gole pretpostavke za bilo kakvo visoko mesto. Za ministre još kojekakve kvalifikacije pride. A kod nas partijska pripadnost, i da ostanemo na terenu odbrane, poneki zbrzani kurs tamo kod njih. Zapad ima i recepturu za brzu promociju visokih vrednosti, jednu proizvodnju bofl robe za zakasnele tranzicione putnike kao sasvim dobro profilisanu izvoznu granu.

I dobro se primila ova berza kod brojnih štićenika na bivšim jugo-prostorima. Zar nisu tako komšije Hrvati dvonedeljnim kursevima promovisali generale iz redova mesara, građevinskih preduzimača i auto-prevoznika. Srbija na sreću nije ali zašto nam se takvo pabirčenje osnovnih bezbednosnih znanja predstavlja kao ključni argument za uspešno vojno ministrovanje? A to su samo školice koje na Zapadu završava svaki kandidat za šefa gradske policije.

Pomalo bi karikaturalna bila retrospektiva kvalifikacija protutnjalih ministara odbrane u ovoj državi (čast jednom izuzetku), recimo od 2000. godine (od ubistva Pavla Bulatovića). Javnost ove zemlje ne zanimaju mnogo detalji oko podobnosti bivših ministara, kao ni standardi Zapada. Zašto bi joj onda to neko prezentovao rizikujući da doživi efekat bumeranga. Ovako je lakše da se to sve proguta, pa čak i kako na Zapadu trudnica može postati ministarka odbrane i poroditi se između dve avganistanske misije. Zašto onda po toj mantri ne bi srpski ministar odbrane mogao biti i onaj Šojićev kandidat.

Elita je uz menadžerstvo danas ključna atribucija vetrova iz domicilnog MO, s tim što se o elitizmu ne govori javno ali se forsira svakodnevnim brušenjem svesti svojih podanika. Svaki kurs u Ahenu ili Avijanu je kvalifikacija za klub elitnih, a svaka poseta rančerima u Ohaju korak od sedam milja. Dotle je svaki javni nastup zvaničnika MO nepristojno začinjen uspesima „menadžerskog tima”, ulogom „vojnog menadžmenta” ili kapacitetima „vojnih menadžera”. Odakle je grunula ova pošast neprimerena vojnom organizovanju, ima li toga u ovim zakonima na koje se toliko slavodobitno poziva resavska vojna škola.

Gde su i čime dosad upravljali svi ti novokomponovani vojni menadžeri? Postoji li npr. glavni menadžer kabineta, odgovorni menadžer tenderske kancelarije, pomoćni menadžer za tumačenje zakona ili niži menadžer za vojnu modu? Na Zapadu razuman otac neće svom nestručnom sinu dati ni traktor na upravljanje, a u Srbiji može i resor nekog ministarstva. Hoćemo li uskoro i komandante prekvalifikovati u menadžere pa da srpski tradicionalno zazvuči kako je brigadni general Pera Perić menadžer oklopne brigade.

Kad već pomenuh tendere, bilo bi zanimljivo znati koji je to menadžerski nivo vojne elite propisao uslove za nabavku vrednu 600.000 evra (barokomora za VMA, rok 17. juni) kad se među ekspertima u Beogradu već priča kojoj je firmi ta nabavka namenjena, pa se čak pominje i adresa firme u kojoj su skrojeni tenderski uslovi. Pošto elita po svom univerzalnom kodu mora da ima odgovore na sva pitanja – ima li srpska odgovor na ovo.

Vojni komentator

[Politika 16. 06. 2008]