Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Sudbina dejtonske BiH i Republika Srpska

 

 

Mario Kalik

Radovan Karadžić - bekstvo od nepravde

Istina je celina  

Ovako glasi jedna čuvena Hegelova misao. Uvid u istinu kao celinu nije temelj samo saznajne, već i praktične slobode; jer, druga je nemoguća bez prve. Celovitost istine ugrožava interes vladajućih elita za dominacijom, budući da njihovo tumačenje događaja, koje služi da opravda ovu dominaciju, razobličava kao partikularno i nedovoljno. Stoga se valja prisetiti ove Hegelove misli u trenutku kada, povodom hapšenja Radovana Karadžića, vladajuće političke snage, unutrašnje i spoljašnje, ponovo pokušavaju kao istinu o ratu u BiH podmetnuti ne celinu, već jedan njen deo. Deo koji je istrgnut iz šireg istorijskog konteksta, koji se nasrtljivo nameće kao njegov celokupan smisao, i koji, na kraju, služi da legitimiše njihovu (do)sadašnju politiku. Moramo se udaljiti od stihije koja u javnosti prati ovaj događaj, od onoga na šta se prinudno usmerava naša pažnja, kako bismo (p)ostali racionalni i slobodni. I moramo uzeti u obzir isključene delove konteksta kako bismo istinski razumeli ono što se forsira kao poznato i očigledno. A danas vladajuće snage tako očiglednim predstavljaju da je u slučaju Karadžićevog hapšenja reč o „zadovoljenju pravde“, na osnovu još uvek dominantne verzije istine o ratu u BiH. 

I dok javnost biva ciljano bombardovana trivijalnostima vezanim za Karadžićevo „bekstvo od pravde“, nas zanimaju pukotine koje primećujemo u zvaničnoj „istini“. Nešto u njoj upadljivo nedostaje, čak i ako se prihvati ono o čemu smo tako iscrpno obavešteni - da je Karadžić počinio ratne zločine i da ga zbog toga gone. Kao da ovo neumorno podsećanje podjednako skriva koliko i otkriva. Jer, uprkos toj obaveštenosti, ili možda baš zahvaljujući njoj, nije nam dovoljno jasno kako su ove zločini uopšte bili mogući. Ratni zločini su mogući samo u ratu, samo ako je prethodno počinjen sam zločin rata, odnosno zločin protiv mira. Bez zločina rata nema ni ratnih zločina. Tako se u hijerarhiji zločina pokretanje rata ispostavlja, u odnosu na ratne zločine, kao zločin višeg reda. Ali, ko je odgovoran za ovaj zločin koga nismo dovoljno svesni, za podrivanje mira i započinjanje rata u BiH? Ako nam se Karadžić i rukovodstvo bosanskih Srba pokušavaju predstaviti kao krivci i za ovaj zločin, takvoj „istini“ moramo se suprotstaviti. Ona ne samo da nije celovita istina, već nije ni poluistina; ona je celovita laž. Šesnaest godina nakon početka rata u BiH, uvid u ovu (ne)istinu uveliko je zamagljen naslagama ideološkog zaborava.

Izetbegovićeva mladost - „Mladi Muslimani“ 

Boreći se protiv ovog zaborava, zarad istorijske istine, prizovimo u sećanje jednog važnog učesnika bosanskohercegovačke ratne drame o kome se danas napadno ćuti. Naravno, reč je o Aliji Izetbegoviću. Čini se da neka ključna mesta iz njegove biografije mogu pomoći u dolaženju do odgovora na gore postavljeno pitanje o uzrocima rata u BiH.  Naročito ako se uporede sa Karadžićevom biografijom i, uopšte, postupcima koje je srpska strana sprovodila tokom rata na prostoru nekadašnje SFRJ. Jer, uprkos njihovom zajedničkom antikomunizmu i nacionalizmu, poređenje života i dela ova dva vodeća aktera rata u BiH otkriva značajnu asimetriju. Alija Izetbegović je u dva navrata bio zatvaran u komunističkoj Jugoslaviji, oba puta zbog zagovaranja islamskog fundamentalizma. Dok se napredna omladina pre i posle Drugog svetskog rata okretala idejama emancipacije od religiozne i etničke ukorenjenosti, angažajući se na stvaranju zajedničke sekularne i internacionalne države jugoslovenskih naroda, dvadesetogodišnji Izetbegović se zanosio svojim verskim poreklom. Biti Musliman za njega je bilo najviše određenje ličnog identiteta, ali i identiteta zajednice kojoj je pripadao i za koju se valjalo boriti. I to ne bilo kakav Musliman, već onaj koji je potpuno svestan svoje pripadnosti islamu. Tom religioznom identitetu trebalo je da budu podređena sva ostala društvena određenja. Ovo temeljno načelo nije bio samo lični credo jednog pojedinca, već istovremeno poziv na praktičnu akciju. Izetbegović je tako od svoje rane mladosti imao za cilj stvaranje islamizovane zajednice Muslimana, i tom cilju podredio je glavninu svog života i rada. Zbog pripadanja organizaciji „Mladi Muslimani“, koja je radila na praktičnom ostvarenju ovih ideja, bio je 1946. zatvoren od strane novih komunističkih vlasti, zajedno sa velikim brojem svojih saboraca (kasnije je govorio da se radilo o čak hiljadu ljudi koji su bili osuđeni na više desetina hiljada godina zatvora). Ovu organizaciju Izetbegović je definisao kao „antifašističku i antikomunističku“, a pošto je fašizam u tom trenutku već bio poražen, „Mladi Muslimani su automatski došli u sukob sa komunistima“. Takav sukob bio je neminovan. Dok su komunisti težili stvaranju zajednice koja će prevazići religiozne i etničke razlike i netrpeljivosti u korist klasnog identiteta i duha bratstva i jedinstva među jugoslovenskim narodima, „Mladi Muslimani“ su se beskompromisno borili za svoj partikularni verski identitet (u kome su videli i osnovu svog nacionalnog identiteta), imajući za cilj stvaranje alternativnog društvenog uređenja u jednom delu Jugoslavije. Njima je bio neprihvatljiv sekularni i nadnacionalni karakter nove jugoslovenske države (u smislu prerastanja etnički shvaćene nacije). Komunisti su, stoga, s pravom u ovoj aktivnosti videli pretnju uspostavljanju zajednice koja će nadvladati verske i etničke partikularitete i njihove antagonizme, naročito u situaciji kada država treba da se oporavi od još uvek svežih i beskrajno krvavih međunacionalnih sukoba. Isticati islam ili bilo koju drugu posebnu veru kao najviše društveno određenje, u trenutku kada svaka od tih vera pripadnicima druge vere budi samo sećanje na zločine počinjene pozivanjem na tu veru, bila je nesumnjiva provokacija i izazov za komuniste, u uslovima njihove još uvek nestabil(izova)ne vlasti. I sasvim je razumljivo da su aktivisti ovakvih grupa, čije je delovanje ugrožavalo postizanje tako potrebnog međuverskog i međunacionalnog mira, bili uhapšeni i osuđeni.

Izetbegovićevo zrelo doba - „Islamska deklaracija“ 

Ali, uprkos nekoliko godina provedenih u zatvoru, Izetbegović se nije pokolebao. Samo se privremeno povukao iz neposrednijeg političkog angažmana, čekajući novu, pogodnu istorijsku šansu za reaktualizaciju svojih starih ideja. I ta šansa se ukazala u atmosferi jačanja nacionalističkih snaga krajem 60-tih i početkom 70-tih. Izetbegović piše 1970. godine poznatu „Islamsku deklaraciju“ u kojoj, sada već kao iskusniji i zreliji intelektualac, vrši opširnije utemeljenje i artikulaciju svog mladalačkog ideološkog programa. Borbeni duh radikalnog islama ponovo je oživeo. Na početku knjige kao geslo stoji: „Naš cilj: islamizacija Muslimana. Naša deviza: vjerovati i boriti se“. U samoj knjizi razmatranja se vrte oko dva osnovna pojma: „islamsko društvo“ i „islamska vlast“. A ovo su neki od vodećih stavova: „Islamski poredak može se ostvariti samo u zemljama u kojima Muslimani predstavljaju većinu stanovništva...Islamski poredak je jedinstvo vjere i društveno-političkog sistema...Nema mira ni koegzistencije izmedju islamske vjere i neislamskih društvenih i političkih institucija“. Poruka ove knjige je bila jasna - ona je upućena svim Muslimanima kao poziv da se vrate svojim islamskim „korenima“, kako bi se stvorio islamski poredak u kome oni čine većinu stanovništva, u kome postoji potpuno jedinstvo (islamske) vere i države, i u kome nema miroljubive koegzistencije već samo rata sa neislamskim „elementima“. Pokušaji Izetbegovićevih simpatizera da predstave ovu knjigu kao nekakvu naučnu studiju posvećenu isključivo zemljama u kojima već postoji islamsko društvo (u kojima Muslimani već čine većinu stanovništva), dakle kao da se ovo štivo ne odnosi na BiH ili Jugoslaviju, ne deluju uverljivo. Jer, naučna studija se obično ne naziva „Deklaracijom“, niti ona započinje militantnim političkim parolama. Takođe, kao da ovakvi stavovi postaju opravdani tamo gde Muslimani čine većinu (dok su, zapravo, oni neopravdani po sebi, bez obzira na činjenicu ko ima većinu; bolje rečeno, krajnje sporno je već samo pozivanje na argument verske ili etničke većine). S druge strane, ne treba potcenjivati elementarnu Izetbegovićevu inteligenciju - poučen zatvorskim iskustvom, on je ipak postao oprezniji, bez obzira na nepromenjena politička uverenja. Tako se nije moglo lako očekivati da će on otvoreno navoditi BiH ili Jugoslaviju kao referencu za svoje fantazmagorije o islamskom društvu i islamskoj vlasti. Osim toga, naivno zvuče i ona opravdanja koja Izetbegovićev (islamski) fundamentalizam negiraju činjenicom da je on izričito odbacivao nasilje kao sredstvo za dolaženje do islamskog društva. U odbranu svog političkog vođe, njegovi sledbenici kažu: „Njegova je misao vodilja da se islamsko društvo može stvoriti samo dugotrajnim procesom vjerske edukacije i moralnog uvjeravanja“. Međutim, Izetbegovićev fundamentalizam nije toliko u sredstvima, koliko u samom cilju; uzimanje za cilj stvaranje društva u kome postoji neraskidivo jedinstvo vere i države samo po sebi predstavlja izraz (verskog) fundamentalizma. Ono negira tekovine moderne istorije u kojoj dolazi do razdvajanja vere i države, u kojoj država postaje vlasništvo svih građana koji u njoj žive, a ne samo zabran određene verske/etničke većine (ili manjine). Stoga ne treba da čudi da Izetbegović u „Islamskoj deklaraciji“ oštro kritikuje ne samo „Zapad“, već i sekularni karakter moderne turske države nastale Ataturkovim reformama (koje su od ranije među islamskim fundamentalistima označene kao nepotrebno i štetno „pozapadnjačenje“). A ako se u obzir uzmu navedena sredstva za dostizanje islamskog društva, čak su i ona fundamentalistička, jer se svode na versku indoktrinaciju, posredstvom koje relativna verska većina, koristeći faktičku prevlast u društvu, lako može postati apsolutna. Tada ova apsolutna većina, po Izetbegoviću, može i treba da inauguriše islamsko društvo sa pratećim repertoarom zabrane ili uništenja neislamskih institucija. Setimo se da je i u NDH etnička (hrvatska) većina, između ostalog, osiguravana (po svoj prilici) sličnim metodama „moralnog uveravanja“ - nisu se baš svi Srbi uklonili ili proterali, neki su se „poklonili“ u kratkotrajnom i efikasnom procesu „verske edukacije“. Suočena sa ponovo izraženom pretnjom (verski zasnovanog) nacionalizma, ovog puta u još militantnijem i destruktivnijem obliku nego u njegovoj mladalačkoj fazi, i pravilno prepoznajući „Islamsku deklaraciju“ kao politički program namenjen delovanju u BiH i Jugoslaviji, komunistička vlast je opet bila prinuđena da osudi i zatvori Izetbegovića, zajedno sa grupom njegovih istomišljenika. U skladu sa težinom krivice, i kazna je bila teža - osuđen je 1984. na čak 14 godina zatvora. O Izetbegovićevim boravcima u zatvoru zbog islamskog nacionalizma (slično Tuđmanovom, zbog hrvatskog nacionalizma), treba da razmisle oni koji neosnovano optužuju komuniste za „represiju“ prema samo jednom nacionalizmu, onom srpskom.

Izetbegovićev pozni period - nezavisna i unitarna BiH 

Rastuća kriza komunističke vlasti, koju je pratila amnestija političkih zatvorenika, dovela je, međutim, do Izetbegovićevog oslobađanja već krajem 1988. Nakon svega godinu dana predaha, on nastavlja svoju životnu misiju. U jednom intervjuu Izetbegović kaže: „Ja sam krajem 1989. odlučio da krenem sa stvaranjem muslimanske stranke…Cilj je bio da se organizuje muslimanski narod, da se bori za svoj identitet, da vrati sebi slobodu i da ima sve ono što drugi narodi imaju. On je više nego drugi narodi bio lišen toga, da je to stanje potrajalo još nekih 10-15 godina, ja se bojim da bi teško moglo više ikada da se vratimo do naših izvora. Međutim, Bog je hteo da tako ne bude, mi smo stigli na vreme po našem mišljenju“. Ovo mesto veoma je zanimljivo, jer pokazuje svu veličinu Izetbegovićevih zabluda. On govori o nekakvoj diskriminaciji, pa čak i neslobodi, muslimanskog naroda, koji je upravo u socijalističkoj Jugoslaviji protiv koje se on sam borio dobio status konstitutivnog naroda, i postao ravnopravan sa ostalim narodima. U Jugoslaviji je, takođe, taj narod manje-više nesmetano izražavao svoju veroispovest. Ali, uprkos tome, Izetbegović nije bio zadovoljan stanjem u kojem se nalazio njegov narod. Njemu je zapravo smetalo što Muslimani nisu još naglašenije posvećeni veri, što su se, umesto pripadnosti islamu kao dominantnoj samosvesti, oni uglavnom orijentisali ka jugoslovenstvu kao svom primarnom identitetu. Ovaj identitet on je shvatao, slično ostalim nacionalistima, kao „neprirodni“ projekt komunista, kao rezultat njihovog nastojanja da stvore novu, „veštačku“ naciju od postojećih južnoslovenskih naroda. Kao da sami Muslimani nisu nastali na sličan „veštački“ način, nekadašnjim islamiziranjem Srba i Hrvata, i kao da nacije uopšte nisu „veštačke“ tvorevine u smislu da nastaju u istorijskim procesima (a ne da su prirodne, samonikle, prisutne od iskona), Izetbegović je za autentičnu osnovu svoga naroda proglasio islam. Otuda njegovo neprestano, gotovo opsesivno naglašavanje potrebe za radikalnim povratkom Muslimana njihovim islamskim korenima (izvorima). I pozivanje na Boga i božansku volju, karakteristično za verske fanatike (prisutno u gornjoj izjavi, dok na drugom mestu kaže „Čovjek snije, a Bog određuje“). U okrilju svoje posebne vere i nacije, različitim od drugih vera i nacija, trebalo je da Muslimani vode svoj društveni život. Oni više nisu imali da budu okrenuti saradnji sa drugim jugoslovenskim narodima, na osnovi njihovog zajedničkog prevazilaženja vlastitih, posebnih verskih i nacionalnih identiteta, već su za vrhovni društveni interes imali upravo potvrđivanje takve svoje posebnosti. I dok su ranije, za vreme dovoljno snažne komunističke vlasti, ovakve ekstremne pojave razgradnje jugoslovenske zajednice bile efikasno suzbijane, krajem 80-tih godina prošlog veka one su postajale sve žilavije i rasprostranjenije. Nakon dezintegracije Saveza komunista usledila je dezintegracija jugoslovenske države i nacije, kroz sinhronizovanu akciju spoljašnjih i unutrašnjih činilaca. Nacionalizmi i separatizmi pokrenuti u zapadnim republikama imali su sada ne samo antikomunistički, već i antijugoslovenski karakter.  

Na tom nacionalističkom talasu ubedljivu pobedu među hrvatskim i muslimanskim stanovništvom odnele su Tuđmanova Hrvatska demokratska zajednica, odnosno Izetbegovićeva Stranka demokratske akcije. Osokoljeni rastućom nacionalističkom euforijom, ovi političari su sada mogli otvoreno i nekažnjeno da propagiraju ideje zbog kojih su nekada odslužili višegodišnje zatvorske kazne. Tuđman je govorio da „problem“ Srba u Hrvatskoj neće biti rešen dok ne budu svedeni na manje od 3% stanovništva. A Izetbegović je na skupovima preplavljenim islamskim verskim zastavama zagovarao nezavisnu i unitarnu BiH. Takva koncepcija uređenja BiH Srbima je s pravom počela da liči na početak ostvarenja davnašnjih Izetbegovićevih snova o stvaranju islamskog društva u kome će Muslimani činiti većinu stanovništva, i u skladu sa tom većinom početi da sprovode razaranje neislamskih institucija. Pretnja građanskog rata tako se uveliko nadvila nad BiH, naročito kada je počeo rat u Hrvatskoj. Još gore, rat u BiH se počeo sve više shvatati ne samo kao mogućnost, već kao nužnost. Izetbegović je u kasnijim intervjuima sasvim iskreno govorio o „neizbežnosti“ rata, slično Tuđmanu, koji je svojevremeno rekao da rata u Hrvatskoj „ne bi bilo da ga Hrvatska nije željela“. Na jednom mestu, na pitanje novinara „Da li se rat mogao izbjeći?“, on „mudro“ odgovara: „Na to pitanje je jako teško odgovoriti, ali mislim da se rat mogao izbjeći, da nije bio neizbježan“. Ovaj tautološki odgovor možda najbolje ilustruje koliko je za Izetbegovića rat bio rešenje koje nema alternativu, koje je prosto neizbežno, namećući se kao prirodna nužnost kojoj se ne možemo odupreti. Predstavljanje rata kao objektivne nužnosti, međutim, samo je prikrivalo i legitimisalo Izetbegovićevu želju za ratom. On je, doduše, na drugim mestima pokušavao da pruži konkretnije obrazloženje ovog stava, ali se ono pokazuje kao neubedljivo. Navodno je, po Izetbegoviću, nakon izlaska Hrvatske iz Jugoslavije, rat u BiH postao neizbežan jer, čak i da je muslimanska strana prihvatila da ostane u Jugoslaviji, došlo bi do srpsko-hrvatskog rata u BiH. Možda bi zaista došlo do rata između Srba i Hrvata u BiH. Ali, u njemu Muslimani ne bi učestvovali ili bi bili na srpskoj strani; u oba slučaja, daleko bi manje stradali, i eventualni rat bi trajao mnogo kraće, sa znatno manje ukupnih žrtava, jer bi hrvatska strana bila prinuđena da brzo ustukne pred izrazito nadmoćnim protivnikom. Ovako je muslimansko rukovodstvo, pogrešnim izborom saveznika, presudno doprinelo izbijanju praktično totalnog rata u BiH (u kome su manje-više ratovali svi protiv svih), i njegovom veoma tragičnom karakteru.  

Ipak, možda je ovakav muslimanski izbor bio izvesna nužnost ako se imaju u vidu Izetbegovićevi dugogodišnji stavovi, toliko uvreženi u njegovoj svesti da je zbog njih više godina proveo u zatvoru. Fantazam o islamskom društvu, koje nastaje samo tamo gde Muslimani predstavljaju većinu, sasvim sigurno nije mogao da se ostvari u Jugoslaviji, čak i onoj „krnjoj“, bez Slovenije i Hrvatske. On je dobijao izvesnu realnost samo u nezavisnoj i unitarnoj BiH, i zbog toga se, po svemu sudeći, Izetbegović tako nepopustljivo borio za taj cilj. Zarad tog cilja on je čak veliki broj svojih sunarodnika ostavio izvan takve BiH. Iako je govorio o velikoj prisutnosti Muslimana u gotovo svim jugoslovenskim republikama, ova činjenica nije mu služila kao argument za očuvanje Jugoslavije. Naprotiv, on je nju žrtvovao pomenutom (naj)višem cilju - stvaranju države, po svaku cenu, u kojima će Muslimani imati većinu. Otuda njegovo veliko nepoverenje prema Jugoslaviji; Izetbegović je podrivao čak i svoje ugledne sunarodnike, intelektualce, u njihovim pokušajima da sačuvaju BiH u okviru Jugoslavije (npr. dogovore A. Zulfikarpašića i M. Filipovića sa Miloševićem). 

Tako je rat u BiH, sa uticajnim akterima i stavovima koji su ga podsticali, sve više postajao nužnost. Poslednja šansa da se u BiH sačuva mir bila je Lisabonska konferencija koja je, uz prekide, održana u periodu februar-maj 1992. godine. Ta šansa je bila čak i povoljna. Izetbegović je prethodno kao politički cilj postavio stvaranje nezavisne, suverene BiH, i jednom prilikom rekao da je za takvu državu spreman žrtvovati i mir. Suočen sa toliko čvrsto izraženom voljom, Karadžić se nalazio pred velikom dilemom, na kraju odlučivši da prihvati takvo rešenje. U jednom intervjuu on kaže sledeće: „Ja sam kasnije prihvatio i da se Bosna odvoji od Jugoslavije. To je bio najveći rizik koji sam prihvatio u životu. Tom odlukom mi Srbi smo postali manjina u svojoj vlastitoj zemlji. Ali ja sam to prihvatio da izbegnem rat.” (O ovom stavu se u našoj javnosti ćuti). I tako je na Lisabonskoj konferenciji ponuđen plan o nezavisnoj BiH, ali koja bi bila regionalizovana po etničkom principu. Srpska i hrvatska strana su prihvatile taj plan. Međutim, Izetbegoviću nije bila dovoljna BiH odvojena od Jugoslavije, on je želeo nedeljivu BiH. On nije prihvatio da BiH ostane deo Jugoslavije, kao federalna ili čak konfederalna jedinica (Milošević mu je predložio i mesto predsednika Jugoslavije). Ali, tražio je nedeljivu BiH. On nije imao ništa protiv razbijanja Jugoslavije (čak je za vreme rata u Hrvatskoj javno pozvao regrute iz redova svog naroda da se ne javljaju u JNA). Ali je zato mislio da bi „sve aktivnosti na razbijanju Bosne i Hercegovine kao države“ trebalo sankcionisati zakonskom kaznom (kako stoji u jednom intervjuu). Govoreći protiv podele BiH, pozivao se na etničku pomešanost stanovništva BiH. Ali, to mu nije smetalo kada se delila Jugoslavija, koja je takođe, gotovo u celini, bila etnički pomešana. Na kraju, održao je referendum o odvajanju BiH od Jugoslavije, ali je odbacivao ne samo legalno i legitimno pravo Srba u BiH da ostanu u Jugoslaviji (od čega su oni u jednom trenutku, kao što smo videli, odustali), nego i pravo da imaju svoju teritorijalnu autonomiju unutar BiH. (O velikom značaju referenduma o nezavisnoj i jedinstvenoj BiH Izetbegović kaže sledeće: „To je značilo preći Rubikon, pa biti sa ove ili sa one strane Rubikona. S ove strane Rubikona je agresija, a s one strane je građanski rat. Tako da je nama je bilo izuzetno važno da se taj referendum održi“. Znači, rat je već uveliko bio pripreman i shvatan kao svršen čin, samo je trebalo podesiti da odgovornost za njega padne na srpsku stranu. Otuda značaj ovog referenduma, i njegovog užurbanog organizovanja pre početka Lisabonske konferencije, kako bi se na njoj nastupilo sa što jačom pozicijom) Sve u svemu, ne shvativši da BiH kao jedinstvena može opstati samo u Jugoslaviji, Izetbegović je sebi postavio nerealan cilj - nezavisna i istovremeno nedeljiva BiH. Ova je budila opravdan strah među Srbima, jer je sve više ličila na konačnu realizaciju programa „Islamske deklaracije“. Želeći da nasilno zadrži Srbe u takvoj državnoj tvorevini, Izetbegović se upleo u (Gordijev) čvor gore spomenutih protivrečnosti koji je mogao rasplesti samo na jedan način - ratom. Odbacio je Lisabonski plan i pokrenuo talas nasilja u vlastitoj državi. Od takve bezumne politike najviše je stradao njegov vlastiti narod.  

Neposredno nakon potpisivanja Dejtonskog sporazuma, kojim je okončan rat u BiH, Izetbegović je izjavio: „Ovo nije pravičan mir, ali je pravičniji nego nastavak rata“. Ova izjava je oličenje bezobzirnog cinizma. Jer, još bi pravičnije bilo da rat nije ni započet. A takvu mogućnost Izetbegović je svesno odbio. Na kraju je morao da prihvati „državu“  koja je negacija oba njegova temeljna politička uverenja, jer niti je nezavisna niti je jedinstvena. Umesto BiH koja je mogla biti ravnopravna članica jugoslovenske (kon)federacije, i iznutra jedinstvena, danas imamo BiH kao protektorat na putu utapanja u EU, sa izrazito konfederalnim uređenjem. Ova skaredna pseudodržavna tvorevina odnela je na desetine hiljada ljudskih života, pretežno samih Muslimana. Besmislenost rata u BiH samo je odraz besmislenosti jednog suludog nacionalističkog projekta koji je vođen sumanutom idejom o stvaranju islamske države na prostoru BiH. Izetbegović nikada nije odgovarao zbog ovog strahovitog zločina prema svom i ostalim narodima BiH. Iako je „Islamska deklaracija“ bila njegov Mein Kampf, a rat u BiH pokušaj realizacije u njoj iznetih retrogradnih ideja, Izetbegović je mirno proživeo ostatak života, ovenčan međunarodnim priznanjima i slavom državnika koji je vodio herojsku borbu za odbranu svog naroda od navodno daleko moćnijeg (srpskog) „agresora“. Umesto da mu se sudi kao zločincu koji je pokrenuo jedan krvavi rat zarad ostvarenja istorijski prevaziđenih i poraženih ideja o društvu u kojem postoji dominacija verske i etničke većine nad manjinom, on je završio svoj život kao maltene reinkarnacija Mahatme Gandija (koga je, u krajnjoj samoobmani, i smatrao političkim uzorom). Stoga ovakvo stanje stvari s pravom pobuđuje gorak ukus i osećanje nepravde.

Karadžićeva (prećutana) biografija  

Kada sa Izetbegovićevom životom i delom uporedimo život i delo Karadžića, nepravda se čini još većom. Karadžić je, kao i Izetbegović, bio antikomunista. Otac mu je bio četnik, a on sam antikomunistički disident. Međutim, uprkos tome, Karadžić nikada nije bio u zatvoru zbog političkih razloga. Proveo je 11 meseci u pritvoru, ali zbog sumnje da je izvšio proneveru novca, i na kraju je oslobođen usled nedostatka dokaza. Stoga se čini da je Karadžićev nacionalizam bio dosta umereniji od Izetbegovićevog; štaviše, za razliku od Izetbegovića, Karadžić nije bio u toj meri antijugoslovenski orijentisan. Naprotiv, u jednom intervjuu možemo pročitati sledeće: „Sebe smatram Srbinom iz Bosne. Ali naše etničko poreklo tada nije bilo važno. Jugoslavija je bila moja domovina. Nakon što smo moja supruga i ja završili studije u Sarajevu, pohađali smo dodatne kurseve u Beogradu i Frojdovskoj školi u Zagrebu. Zagreb je divan grad. Iako je tada već postojao separatistički pokret, u Zagrebu sam se uveliko osećao kao kod kuće...Želeo sam da Jugoslavija opstane. Jugoslavija je bila dobro mesto za život“. Ovakvi (umereno) projugoslovenski stavovi ne mogu se naći kod Izetbegovića. Dalje, Karadžić nije bio neprijateljski orijentisan prema Zapadu i jedno vreme se tamo i školovao. O tom pitanju on u istom intervjuu kaže: „Nas su nazivali ’buržujskim Srbim’ tada. U smislu da sam bio antikomunistički disident čitavih 35 godina. Ali, život u Sarajevu bio je veoma prijatan. Grad je bio zapadno orijentisan i čak su se Muslimani više osećali Srbima nego Muslimanima“. Takođe, Srpska demokratska stranka BiH, čiji je Karadžić bio prvi predsednik, osniva se nakon formiranja vodeće hrvatske i muslimanske nacionalne stranke u BiH. U situaciji kada je jačao hrvatski i muslimanski nacionalizam, sa elementima separatizma, i kada su komunističke i autentično projugoslovenske snage bile u dubokoj krizi, zbog koje nisu mogle da privuku veći broj građana, došlo je do očekivanog homogenizovanja srpskog naroda u BiH oko vlastite nacionalne stranke. Stoga se može zaključiti da, dok je Izetbegovićev nacionalizam bio proaktivan, Karadžićev je bio reaktivan; prvi je imao višedecenijsku ukorenjenost i žilavost, i bio je od početka ekstreman, dok je drugi uglavnom bio umeren, i postao je tvrdokoran tek u uslovima snaženja i rastuće pretnje drugih nacionalizama, kao reakcija na njihovo inicijalno delovanje. Sledeća bitna razlika je u odnosu prema već pomenutom Lisabonskom sporazumu, predloženom od strane predstavnika Evropske zajednice. Karadžić ga je prihvatio, uz cenu da BiH (zajedno sa Srbima u njoj) ostane odvojena od Jugoslavije, dok ga je Izetbegović odbio. I ne samo da zbog tog odbijanja ni na koji način nije bio kažnjen od strane EZ, odnosno tzv. međunarodne zajednice uopšte, već je, štaviše, vrlo brzo bio nagrađen „međunarodnim“ priznanjem BiH, uprkos tome što odnosi unutar nje još nisu bili regulisani, što je bio neposredan povod izbijanja rata (rat je počeo istog dana kada je EZ priznala BiH). Međutim, kada Karadžić kasnije nije želeo da prihvati Vens-Ovenov plan i Dejtonski sporazum, usledili su veliki pritisci Zapada, u prvom slučaju diplomatski, a u drugom i oružani (bombardovanjem položaja Vojske Republike Srpske). Slično tome, u slučaju SRJ i tzv. sporazuma iz Rambujea, naša zemlja je bila bombardovana zbog neprihvatanje tog „sporazuma“. Drugim rečima, kada nesrpska strana odbije neki ponuđeni sporazum, onda u najgorem slučaju sledi uzdržanost Zapada (a obično nagrada), a kada isto to učini srpska strana, onda u najboljem slučaju slede strahoviti diplomatski ultimatumi (a obično bombardovanje). Nakon rata Izetbegović je nesmetano nastavio da se bavi politikom, dok je od Karadžića traženo da se povuče iz politike. Izetbegović je spokojno završio život u 78. godini, a Karadžić je bio prinuđen da se skriva od 52. godine svog života, i to je uspešno činio punih 12 godina (što je duplo više nego što je Izetbegović proveo u jugoslovenskim zatvorima). Na kraju, ali ne i najmanje važno, iza Izetbegovića je ostala samo opskurna „Islamska deklaracija“ sa pratećim spisima, a iza Karadžića veći broj zbirki poezije, od kojih su neke dobile domaće i inostrane nagrade. Uprkos svemu ovome, Zapad je svog ideološkog neprijatelja uzdigao u heroja-mučenika, dok je onoga koji mu je, bar do početka rata, nesumnjivo bio ideološki naklonjen, pretvorio u još jednog „balkanskog Hitlera“ ili „evropskog Bin-Ladena“. Mogu li stoga sve nabrojane asimetrije i inverzije pobuditi išta drugo do gorko osećanje nepravde?

Zločin zapadnih imperijalista 

Ali, Izetbegovićeva politika, takva kakva je, ipak nije bila dovoljna za sprovođenje inicijalnog zločina rata. Njegove preterane ambicije mogle su biti obuzdane, ili bar brzo poražene, da nije imao moćne saučesnike i pokrovitelje sa strane. One koji su održavali, pa i podgrejavali, ove ambicije, imajući za glavnog protivnika Jugoslaviju, nezavisnu od tzv. novog svetskog poretka, koji je samo novi oblik odveć starog i poznatog imperijalizma. Takva Jugoslavija bila je prepreka trajnom nadziranju i ovladavanju njenim nekadašnjim prostorom, gde danas, umesto velike i jake države, imamo malene i slabašne polukolonije i protektorate. Vratimo se još jednom Lisabonskoj konferenciji koja, po svoj prilici, zaista predstavlja kritično mesto bosanskohercegovačke drame, trenutak kada se odlučivalo o ratu ili miru u BiH. Jedna važna stvar vezana za tu konferenciju ostala je do danas misterija. Sam predsedavajući ove konferencije i tvorac Lisabonskog sporazuma, portugalski diplomata Žoze Kutiljero, tvrdi da je Izetbegović čak prvobitno prihvatio i potpisao taj sporazum, ali je onda povukao potpis na traženje jednog visokog funkcionera američkog Stejt departmenta. Još uvek je nejasno da li je Izetbegović zaista potpisao sporazum ili ne. Ali, ako ga je ipak potpisao, a zatim odbacio, na nagovor visokog američkog diplomate, onda ovaj diplomata, i administracija kojoj je bio odgovoran i uz čiju saglasnost je nesumnjivo delovao, postaju direktan saučesnik u vrhovnom zločinu rata. Oni su u tom trenutku, kada se u Izetbegovićevoj svesti pojavio tračak racionalnog uvida (sumnje) da je njegov nakaradni životni ideal realno neostvarljiv, ohrabrili ovaj fantazam i vratili Izetbegovića u prethodno stanje fundamentalističke hipnoze. Mir u BiH, koji nije nametnut spolja, već je postignut kroz pregovore i saglasnost sve tri sukobljene strane, njima očigledno nije odgovarao. Njime bi se praktično onemogućilo njihovo paternalističko prisustvo i „posredovanje“ na ovim prostorima. I zbog toga je taj mir po svaku cenu trebalo onemogućiti. Slična situacija bila je izgleda i u Rambujeu. Albanska strana, prema određenim svedočenjima, prvobitno nije prihvatila ponuđeni „sporazum“, jer u njemu nije stajalo izričito i trenutno priznanje nezavisnosti Kosova. Mi ga nismo mogli prihvatiti jer je u njemu stajalo izričito i trenutno raspoređivanje strane vojne sile (NATO-a) na prostoru (čitave) SRJ. Onda je (opet) visoki američki diplomata (Madlen Olbrajt) primorala albansku stranu da potpišu „sporazum“, jer u suprotnom NATO ne bi imao izgovor za bombardovanje koje je već bilo pripremljeno. Kao što je Izetbegoviću pothranjena nada da njegov cilj (nezavisna i unitarna BiH) može biti dostignut, i verovatno obećana podrška tom cilju, kako bi odustao od Lisabonskog sporazuma, tako je Albancima, po svoj prilici, da bi prihvatili „sporazum“, rečeno da će posle izvesnog vremena dobiti svoju državu, nakon što NATO porazi SRJ u predstojećem ratu. Pogledajmo šta o ovom značajnom pitanju kaže Karadžić: „Mi smo učinili sve da sprečimo izbijanje rata u Bosni. Za to imamo mnogo čvrstih dokaza. Mi smo prihvatili Lisabonski sporazum, evropski plan o podeli...Najtužnija stvar u svemu je što je taj Lisabonski sporazum dosta ličio na Dejtonski sporazum koji je došao četiri godine kasnije. Zašto smo vodili rat svih tih godina? Muslimani su prihvatili ovaj sporazum, Hrvati su ga prihvatili, mi smo ga prihvatili. A onda su ga Muslimani odbacili pod uticajem američkog ambasadora Vorena Cimermana i Hansa van den Bruka. Oni su znali da je rat neizbežan ako Bosna ostane bez  sporazuma. Oni su odgovorni za ono što se kasnije desilo“; „Da američki ambasador Cimerman nije učinio da muslimansko rukovodstvo rasturi Lisabonski sporazum, rata ne bi bilo. Najvažnije pitanje kojim bi Haški tribunal trebalo da se bavi jeste pitanje odgovornosti za taj rat, za zločin protiv mira, a ne pitanje šta su ljudi jedni drugima činili za vreme rata“. O ovim Karadžićevim rečima se u našoj javnosti upadljivo ćuti. Ali, verujemo da će o njima morati da se govori kada ih sam Karadžić bude ponovio u Hagu. Ako je sve ovo istina, i ako nema mesta sumnji da su pomenute diplomate aktivno učestvovale u podrivanju Lisabonskog sporazuma, samim tim i mira u BiH, onda pored Izetbegovića, dobijamo još (najmanje) dve osobe direktno odgovorne za zločin rata. Njihova krivica je utoliko veća jer su na raspolaganju imalu veću moć - oni su mogli da spreče izbijanje rata, ali ne samo da nisu ništa učinili da ga spreče, već su ga, naprotiv, direktno podstakli. Osoba koja nije dovoljno moćna, ma koliko bila vođena sumanutim projektima, ne može uzrokovati preveliku nesreću. Ali, tragedija je neizbežna ako ta osoba ima moćne zaštitnike koji, zarad svojih interesa, umesto da ih onemoguće, podilaze njenim destruktivnim planovima i fantazijama. A ako sve ovo i nije istina, ako je Izetbegović potpuno samostalno odbacio Lisabonski sporazum, opet se ne može izbeći ključna odgovornost zapadnih sila za izbijanje i održavanje rata u BiH. Ne samo zbog toga što nisu koristile svoju moć da Izetbegovića ubede da prihvati predloženi sporazum, već, pre svega, zbog toga što su pružale podršku njegovom nazadnom projektu, počevši od priznanja još uvek nelegitimne državne tvorevine (jer saglasnost za njeno stvaranje nije dao jedan od tri konstitutivna naroda), čime je rat praktično započeo, pa sve do materijalne pomoći i političke propagande u korist strane koja je rat želela i intenzivno pripremala, a protiv strane koja je učinila gotovo sve da se rat izbegne, uključujući i njeno bombardovanje. Neki od „posrednika“ u rešavanju jugoslovenske krize kasnije su govorili o preranom priznanju bivših jugoslovenskih republika kao „grešci“ (Oven, Karington, Bilt itd.). Ali, to nije bila greška već smišljen zločin koji je otvorio Pandorinu kutiju svih ostalih zločina. Imajući u vidu da je i ovaj zločin ostao nekažnjen, možemo li više uopšte govoriti o pravdi?

Temelj ratova u bivšoj Jugoslaviji - nepravda prema Srbima 

Srpsko rukovodstvo u BiH na čelu sa Karadžićem moglo je da izbegne rat jedino prihvatanjem Izetbegovićevog projekta, što je, naravno, bilo isključeno, jer bi to značilo pristati na rešenje po kojem bi Srbi u BiH, nakon što su ostali izvan Jugoslavije (i sa tom teškom odlukom se složili), ostali i bez svoje nacionalne slobode u državi koja je sve više postajala sumorna slika programa „Islamske deklaracije“. Uporno odbijanje Izetbegovića da Srbima u BiH prizna teritorijalnu autonomiju, kao nadoknadu za njihovo prihvatanje da ostanu izvan Jugoslavije, samo je još više jačalo te strahove. Nakon što su tolike živote položili u oslobođenje od osmanlijske okupacije, a zatim i stvaranje slobodne Jugoslavije, i unutar nje slobodne BiH sa njenim ravnopravnim narodima, Srbi u BiH jednostavno nisu pristali da ih vrate natrag u istorijsku prošlost, da ponovo postanu raja potčinjena vlasti zasnovanoj na jedinstvu islamske vere i države, u društvu u kojem islamska većina sprovodi uništenje neislamskih institucija. Šteta je što se protiv retrogradnog muslimanskog nacionalizma nisu borili autentično socijalističkom i projugoslovenskom politikom, već su pretežno podlegli vlastitom nacionalizmu koji jeste bio reaktivan, ali ipak nacionalizam. Možda je, nažalost, u tom trenutku takva progresivna politika bila praktično nemoguća, jer su bosanskohercegovački komunisti bili u potpunoj defanzivi, nacionalne stranke drugih naroda u izrazitoj ekspanziji, a ono malo deklarativno projugoslovenskih snaga se, u suštini, obrušavalo isključivo na srpski nacionalizam, što je s pravom izazvalo nepoverenje kod srpskog naroda, jer je takva politika druge, proaktivne nacionalizme ostavljala netaknutim. Ove snage su, osim toga, bile uglavnom liberalne, a ne socijalističke, naklonjene zapadnim silama koje su uveliko pokazivale, najblaže rečeno, nezainteresovanost za stavove srpske strane o načinu rešavanja jugoslovenske krize, što je takođe uticalo na njihovu zanemarljivu popularnost u srpskom narodu. U svakom slučaju, da je bilo pravde, ratova u Hrvatskoj i BiH ne bi bilo. Jer, oni, u krajnjem, počivaju na bazičnoj neprincipijelnosti - jednoj strani nisu bila priznata ista ona prava koja su se priznavala drugoj strani. Hrvatima i Muslimanima je priznato pravo da se, samoopredeljujući, otcepe od Jugoslavije, i da formiraju vlastite nacionalne države, i to nije sporno, jer je Ustav SFRJ dozvoljavao pravo naroda na samoopredeljenje, uključujući i otcepljenje (iako nije precizno regulisao način ostvarivanja tog prava). Međutim, Srbima nije bilo priznato pravo da, samoopredeljujući se, ostanu u Jugoslaviji, odnosno pravo da se otcepe od novoformiranih država. Problem je bio utoliko veći, jer su te države, bilo u vlastitim ustavima bilo u praksi, drastično sužavale dotadašnji opseg prava koja su pripadala Srbima kao konstitutivnom narodu Jugoslavije i njenih republika. Tako je ispalo da se pravo na samoopredeljenje priznaje samo ako se otcepljuješ od Jugoslavije, ali ne i ako u njoj želiš da ostaneš. Ili da se priznaje pravo Hrvata i Muslimana na samoodbranu od „srpske agresije“, ali ne i pravo Srba na samoodbranu od hrvatske i muslimanske agresije. Kada je ova notorna nepravda pokušala da se nametne Srbima u Hrvatskoj i BiH, kroz njihovo nasilno zadržavanje u državama u kojima nisu hteli da žive, neminovno je došlo do rata. Jer, prihvatanje ove nepravde za Srbe bi značio gubitak slobode, i izlazak iz istorije, povratak u ropstvo od koga su se, kroz teške istorijske borbe (za priznanje) i milionske žrtve, emancipovali u prethodnih dvesta godina. I Srbi su se, u skladu sa svojom novijom istorijom, ponovo opredelili za slobodu, za pravdu. Istina o ratu u Hrvatskoj i BiH, da bi uopšte bila istina, da bi bila celovita, mora uzeti u obzir ovu činjenicu - rat je bio posledica nastojanja jedne strane u sukobu (koja je bila koalicija spoljnih i unutrašnjih snaga) da kao „princip“ nametne gore pomenutu elementarnu neprincipijelnost, da jednom narodu odrekne prava koja se priznaju drugim narodima, ne samo na ovim prostorima, već svuda u svetu. U tom sutonu pravde, zapadne sile su otvorene podržavale projekte zasnovane na ideji etničke suprematije jedne zajednice nad drugom, sa jako izraženim verskim fanatizmom, iako oni predstavljaju negaciju najviših emancipatorskih dometa zapadne istorije i kulture, za koje se mislilo da su definitivno poraženi (bar) u zapadnom svetu.

Pravda je celina 

U haosu rata činjeni su zločini ne samo prema Srbima, već i prema Muslimanima i Hrvatima, to je nesumnjivo. I ovi zločini ne postaju opravdani time što se dešavao rat i što je, kako možda neki misle, u ratu sve moguće, pa čak i dozvoljeno. Ali, (ne)svesnim ideološkim ignorisanjem prethodno navedenih stvari blokira se uvid u to kako su ovi ratni zločini uopšte bili mogući, šta je njihova osnovna pretpostavka. A to je zločin rata, počinjen od strane hrvatskih i muslimanskih nacionalista, i njihovih zapadnih saveznika i zaštitnika. Oni koji histerično propagiraju „istinu“ o ratnim zločinima i zločincima samo jedne (srpske) strane, i za njih nasrtljivo traže suočavanje sa „pravdom“, a uporno prećutkuju ne samo ratne zločine i zločince ostalih strana, već, pre svega, zločin i zločince rata, ne služe ni istini ni pravdi. Naime, kao što je istina celina, tako je i pravda celina. Pravda je moguća samo ako se primenjuje podjednako na sve slučajeve, bez izgovora i izuzetka. Tako selektivna pravda nije nikakva pravda. Ona je čak gora od nepravde, kao što je poluistina gora od laži. Jer, ovakve „pravda“ i „istina“ su privid koji prikriva stvarnu nepravdu i laž, sprečavajući njihovo razotkrivanje. Izetbegović je izbegao suočavanje sa pravdom (Haški tribunal odbacio je dokaze koje je prikupila Vlada Republike Srpske kao „nedovoljne“). Ali, pravdi su još uvek dostupni mnogi od onih (zapadnih) moćnika koji su saučestvovali ili presudno doprineli inicijalnom zločinu prema miru. Kada prvi put u istoriji vidimo međunarodne snage kako hapse nekog od ovih i sličnih moćnika, odgovornih za zločin rata, moći ćemo da počnemo da govorimo o pravdi. Kada ih u nekom istinski međunarodnom sudu vidimo na optuženičkoj klupi, a ne samo na mestu namenjenom svedocima tužilaštva, njihove milionske žrtve, još uvek žive ili već pobijene, počeće da veruju da u ovom surovom svetu možda ipak ima pravde. A kada ih vide osuđene na najteže kazne, ove žrtve po prvi put će osetiti da je pravda zadovoljena. Sve dotle je ono što se govori o Karadžićevim ratnim zločinima, u najboljem slučaju, samo poluistina. A njegovo skrivanje ništa drugo do sasvim razumljivo i opravdano bekstvo od nepravde.

 

 
 
Copyright by NSPM