Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Politički život

 

 

Radovan Kalabić

Uz pregovore o formiranju nove vlade Srbije

Ono što nije pošlo za rukom prvom diplomati moderne Srbije, proti Mateji Nenadoviću, s lakoćom je postigao Dragan Marković Palma! Tražeći saveznike za državu u nastajanju, Prota je stigao čak i do austrijskog cara u Beču. Tamo je, s istim namerama, nastojao da ga primi i engleski ambasador. Ali uzalud. Dospeo je samo do njegovog sekretara, koji mu je preneo obeshrabrujuću poruku njegove ekselencije da se obrati „milostivom suverenu svome, sultanu u Stambolu“.

Draganu Markoviću Palmi, predsedniku JS koja u novom sazivu srpskog parlamenta broji tri poslanika, na noge u Jagodinu stiže lično Stiven Vordsvort, ambasador Ujedinjenog Kraljevstva Velike Britanije i Severne Irske u Srbiji.

Šta se to izmenilo za ova dva veka? Da li je u međuvremenu Srbija ojačala, a Imperija oslabila? Je li Palma veštiji i spretniji diplomata od Prote? Nije li se, konačno, svet okrenuo naglavačke, pa sad veliki traže pomoć od malih?

Kad se malo pažljivije pogleda , biće da ništa od gore navedenog nije u pitanju. Samo je svakoj generaciji Srba iznova dato da istoriju uči na sopstvenoj koži. Palmi se još i posrećilo da lično razgovara sa njom, sluša je svojim ušima, gleda je u oči i ostane na nogama. Za sada.

Na zajedničkoj konferenciji za novinare Vordsvort je odbacio navodne medijske spekulacije da zajedno sa drugim zapadnim kolegama presudno utiče na formiranje nove vlade Srbije. No, nije propustio priliku da izrazi nadu da će se o na formirati u roku od nekoliko sedmica, i da će, u skladu sa njenim karakterom o na ubrzati proces integracije Srbije u EU.

Isto to veruje i njegov prekookeanski diplomatski blizanac, američki ambasador u Srbiji Kameron Manter.

Da ne bude nikakvih zabuna , diplomatski predstavnik Kraljevstva je naglasio kako je njegova zemlja „uvek bila jedan od glavnih podržavalaca integracije Srbije u EU“.

Osokoljen tonovima iz Vordsvortovog izlaganja , Palma je potvrdio svoje uverenje da će koalicija kojoj on pripada vrlo brzo postići dogovor sa koalicijom okupljenom oko Demokratske stranke. Da će zajedno formirati novu vladu Srbije i nezadrživo krenuti u EU- ili kako skeptici primećuju- na put bez povratka.

I

Diplomatski tonovi su jedno, a pravi smisao političkih poruka nešto sasvim drugo. Njih je nemoguće tumačiti izvan trenutka u kome se šalju. A šalju se samo dan nakon proglašenja Ustava nezavisnog Kosova i pre formiranja nove vlade Srbije.

Podsetimo se da je, sledeći primer Avganistana, Britanija među prvim zemljama u svetu priznala nezavisno Kosovo u čijem se otimanju od Srbije svojski angažovala: finansijski, obaveštajno, vojno i politički. Od tog uloga, kao i od svakog drugog, sada se očekuje da počne da donosi profit.

Istorijske okolnosti menjaju se kao i saveznici, ali interesi velikih sila ostaju isti. Naročito britanski koji su kao ideja vodilja ugrađeni u temelje njihove spoljne politike.

Naslednici Bendžamina Dizraelija dobili su priliku da sada ispune njegov zavet i diplomatski testament još iz pretprošlog veka. U svojoj oporuci on ih je uputio da zdušno pomognu Turcima i Albancima kao poslednjem uporištu Velike Britanije u borbi protiv glavnog i najopasnijeg neprijatelja- Rusije. (Radi se dakako o Istočnom pitanju).

Čime su Albanci, engleski favotiti na Balkanu, zaslužili povlašćenu ulogu i laskavo priznanje poslednjeg britanskog uporišta? Da li svojim posebnim kvalitetima ili nečim drugim? Da se odgovori na ova pitanja ne bi vrtela u krugu laičkih nagađanja potrudili su se sami Englezi- u istoriskoj praksi. Tražeći pogodan kamen za razbijanje ruske glave na Balkanu oni su aktivno učestvovali u osnivanju Albanske lige iz 1878. god, a nakon Prvog balkanskog rata 1912. god podržavaju stvaranje nezavisne države Albanije. Uslov da se Britanija prihvati pokroviteljstva i zaštitničke uloge nad nekim narodom na Balkanu bio je jednostavan: taj narod je morao da bude ne-slovenski i ne-hrišćanski. Izbor je priznaćemo, bio krajnje ograničen. Knjiga je spala na dva slova. Na Turke u opadanju i Albance u povoju. Kada su nakon Balkanskih ratova Turci proterani sa Evropskog kontinenta knjiga je spala samo na jedno slovo. Na Albance. Bio je to odveć slab i nepouzdan oslonac britanskoj spoljnoj politici. Zato dolazi do brzih taktičkih promena. Strategija, međutim ostaje ista. Uostalom kao i cilj –suzbijanje ruskog interesa.

Diplomatska struja Gledstona i Aberdina, uviđajući propast Osmanskog carstva, nastoji da izgradi savezništvo sa ne-albanskim balkanskim narodima. A to su svi drugi. Podržavajući stvaranje njihovih nacionalnih država, na čije će vlade imati presudan uticaj, Britanci nastoje da ih pretvore „u najpouzdaniju moguću branu protiv Rusije“. Sticajem ćudljivih istorijskih prilika na mapi tog dugog putovanja sada se kao nezaobilazna tačka našla Jagodina.

II

Šta biva, međutim, ukoliko bi se neka od tih vlada drznula da vodi samostalnu politiku, sledeći prevashodno svoje državne i nacionalne interese? Da ignoriše britanske, ili ne daj bože podudari se sa ruskim interesima? Pa čak i sa interesima nekih drugih velikih sila?

Jedan od bla žih vidova britanske reakcije na takve slučajeve prerdstavlja jednostrani prekid diplomatskih odnosa. Kao u slučaju dolaska na presto kralja Petra I Karadjordjevića 1904. godine. Postoje, dakako i mnogo oštrije mere prema vladama i vladarima koji nisu po volji Britanaca.

Najslikovitiji primer britanskog ponašanja prema takvim vladama predstavlja puč od 27.marta 1941. godine izveden u režiji njihove Službe za Specijalne operacije. Scenario je jednostavan. Potkupe se stranački prvaci i izazove parlamentarna kriza. Obaveštajno se umreže zaverenički raspoloženi oficiri. Regrutuju se dobrovoljci-entuzijasti za izvođenje predstave nakon već „obavljenog čina“. Preuzima se kontrola nad medijima i sa talasa Radio Beograda grubo se obmanjuje javnost. Izmanipulisano stanovništvo živi u zabludi da mu se lično, kako je i najavljen, obraća novi kralj Petar II . Međutim, umesto njega „Kraljev proglas“ sastavljaju najpismeniji među pučistima, a čita ga kapetan ko r vete Jakov Jovović. Za to vreme Kralj mirno spava i o proteklim događajima prvi ga obaveštava poslužitelj, momak Radenko.

Na vlast se dovodi nova garnitura koja vrši nagli zaokret u spoljnoj politici države i potčinjava se britanskim interesima.

(Tek kasnije u Londonu, ćeretajući na diplomatskim prijemima supruga dr Milana Gavrilovića predsednika Zemljoradničke stranke ispovedala je poreklo svog zavidnog finansijskog stanja. Opravdavala ga je bogatim nasledstvom. „A malo smo i špijunirali“, dodavala je, premda je niko nije vukao za jezik. Takva je bila Lela, kratko beleži Crnjanski.)

Brojni mehanizmi stoje na raspolaganju u procesu preumljenja nepoćudnih vlada. Kreću se od umerenih diplomatskih pritisaka, preko korumpiranja i ucena do izazivanja državnih udara, pučeva i fizičkih likvidacija. Samo u krajnjoj nuždi pristupa se bombardovanju civilnog stanovništva, ukoliko ono daje tvrdoglavu podršku svojeglavim vladama. To se događa čak i kada stanovništvo listom daje podršku „pogrešnoj strani“ u građanskom ratu, pa makar ta strana do juče bila i saveznička. Bombardovanje Beograda na Uskrs 1944. godine i drugih gradova širom Srbije primer su „prijateljskog ubeđivanja“ Srba od strane Angloamerikanaca. Ovakav vid ubeđivanja, osnažen uranijumskim argumentima doživeo je reprizu i 1999. godine. Cinično je nazvan „ Milosrdni anđeo “ . Glavnu reč su opet vodili Angloamerikanci. Opet su bombardovani Beograd i drugi gradovi po Srbiji. Opet je bio Uskrs, najradosniji hrišćanski praznik! Opet su gađane bolnice, i civilni objekti, mostovi, putevi i pruge, kao što je i 1944. godine bombardovano porodilište u Krunskoj ulici u Beogradu u kojoj se danas nalazi sedište Demokratske stranke.

III

Pa kakvi su to onda naši saveznici iz dva Svetska rata kada posežu i za ovakvim metodama „prijateljskog ubeđivanja“? Onakvi kakvi su oduvek i bili. Rukovođeni samo svojim interesima oni se nisu menjali. Druga je stvar što se naš istorijski položaj često menjao i po pravilu zavisio od ruske pozicije u međunarodnim odnosima. Licitirajući ulogu Srbije kao ruskog avanposta (predstraže) ruski poslanik u Beogradu Nikolaj Hartvig, inače Nemac poreklom bio je potpuno saglasan sa britanskim stratezima. Razlikovali su se samo u kvalifikaciji dodeljene nam uloge. Za Ruse ona je imala da bude herojska i oslobodilačka a za Britance mizerna rola ruskih konjovodaca do toplih mora, prema kojima se po potrebi može postupati kao prema glinenim golubovima. Prvi engleski konzul u Srbiji bio je pukovnik Hodžis. Pre diplomatske službe komandovao je jednom engleskom legijom koja se borila u građanskom ratu u Portugaliji. Ova reputacija nije mu smetala da zadobije skoro neograničeno poverenje kod kneza Miloša. Njegov prvi zadatak, po uputstvima iz Londona, bio je da vladara Srbije okrene protiv Rusije i ruskog uticaja. Hodžis je uspeo da ohrabri Miloša da vlada autokratski i bez ikakve kontrole. Rusija i ondašnja srpska opozicija tražili su da on vlada po zakonu i da se drži Ustava. Tako je Engleska kao lider parla m entarne demokratije u Evropi, naizgled paradoksalno, podsticala diktaturu u Srbiji. S druge strane oklevetano rusko, carsko samodržavlje zalagalo se za oživljavanje parlamentarizma u Srbiji i ograničavanje Miloševe samovolje. Miloš beži iz Srbije kada je procenio da mu je u sukobu sa „ustavobraniteljima“ i sam život u opasnosti. Dok knjaz spasava živu glavu, dotle njegov engleski mentor Hodžis bezbrižno lovi po mađarskim šumama i odatle mu poručuje da ne popušta.

IV

Već tada je u britansko-srpskim odnosima prvi put zabrujala ona bizarna i tragikomična žica čije se treperenje ni do danas nije zaustavilo. Malo je poznato da je prvo zaduživanje srpske države izvedeno pod vladavinom kneza Mihaila, Miloševog potomka. Zajam je uzet u Londonu 1867. godine u iznosu od 200.000. dukata. Realizovan je samo godinu dana pre ubistva kneza Mihaila u Košutnjaku i vodio se kao najstrože čuvana državna tajna punih dvadeset godina. Od ovog prvog zaduženja u Londonu pa do danas Srbija nikad nije bila bez državnog duga. Na istom kursu našla se i puna britanska podrška kralju Milanu Obrenoviću da sklopi takozvanu Tajnu konvenkciju po kojoj se Srbija praktično odriče suvereniteta i vođenje spoljne politike prepušta Beču. Kao i knez Miloš, kralj Milan je bio prinuđen da abdicira i beži iz Srbije i skonča u plaćenom izgnanstvu. Rusi su platili dva miliona rubalja kralju Milanu da se nakon abdikacije odrekne ne samo prava člana dinastije, već i srpskog državljanstva i prava boravka u Srbiji.

Iz istog miljea je i britanski odnos prema Draži Mihailoviću vođi gerilskog otpora. U početku oni mu daju punu podršku, čak snimaju propagandni film o njegovoj junačkoj borbi protiv nemačkog okupatora. Čim su im njihovi interesi naložili Englezi traže izgovor za odbacivanje Dražine gerile. Oni mu postavljaju nemoguće zahteve. Podstiču ga da vrši potpuno izlišne i beskorisne diverzije u jedinoj okupiranoj zemlji u Evropi u kojoj važi drakonsko pravilo: sto srpskih civila za jednog ubijenog nemačkog oficira. Pošto Draža odbije ucene i samoubilačke akcije oni ga optužuju da se nedovoljno bori protiv okupatora, da čak sarađuje sa njim. A onda naoružavaju njegovog rivala i raspiruju građanski i bratoubilački rat. Tako Draža po ocenama Britanaca prelazi dugačak put od vernog saveznika do kolaboracioniste, a da se za sve vreme rata nije pomerio sa svoje prvobitne pozicije. Na kraju su ga prepustili na milost i nemilost Brozu koji će ga u montiranom procesu osuditi na smrt. Na upozorenja svojih najbližih saradnika da će pomažući Broza uvesti komunizam u Jugoslaviju Čerčil im je lakonski odgovorio: „Hoćete li vi tamo živeti“.

Poput Draže završili su mnogi britanski saveznici i veliki anglofili među Srbima. Mnogi su bili njihovi zatočenici, kao na primer knez Pavle u egzotičnoj engleskoj koloniji Keniji. Njemu je Čerčil velikodušno odredio finansijsku pomoć u visini mesečnih primanja engleskog pukovnika. Mnogi su ostali doživotni prognanici iz svoje zemlje poput profesora Slobodana Jovanovića. Spisak je podugačak i vapi za posebnom studijskom celinom.

Zato se vremenom proširilo usmeno predanje koje kaže da je opasno biti neprijatelj Britanaca. A da je jedino opasnije od toga – biti njihov prijatelj.

Savremenici smo još neispisanih poglavlja iz naše neposredne prošlosti koja su vezana za otmicu i izručenje Haškom tribunalu bivšeg predsednika SRJ Slobodana Miloševića, kao i ubistvo srpskog premijera dr Zorana Đinđića. Uloga a ngloameričkih diplomata i obaveštajaca, kao i njihovih domaćih saradnika, u tim događajima još nije do kraja rasvetljena. Za sada, kao u nekom horor-voštanom panoptikumu iskrsavaju i brzo nestaju konspirativni likovi Entoni Monktona, glavnog britanskog obaveštajca u Srbiji i Džona Dejvida Nejbora, šefa CIA za Balkan i formalno, nekadašnjeg prvog sekretara ambasade SAD u Beogradu.

V

Palma je nedavno odlikovao zvanjem počasnog građanina Jagodine bivšeg ambasadora Rusije u Srbiji Aleksandra Aleksejeva. Ne dugo po tom slavljeničkom ispraćaju ugostio je britanskog ambasadora i ničim ga nije odlikovao. Tek će se razjasniti da li mu se omakao diplomatski previd ili se po šeretskoj prognozi nada da će baš on biti taj koji će iz ruku njegove ekselencije g. Vodsvorta primiti odlikovanje.

Jedno je međutim izvesno. Čak i da se ne zna kakvu vladu u Srbiji očekuju Englezi i Amerikanci, zna se kakva bi im bila povod za noćne more. A to je Ona koja se ne bi zadovoljavala samo verbalnim i deklarativnim zaklinjanjima da nikada neće priznati nezavisnost Kosova. Vlada koja bi u praksi dokazala da od Srba nema većih Srba. Koja bi, na kraju krajeva, odlučnom odbranom svojih državnih i nacionalnih interesa, učvrstila i druge zemlje u njihovoj odluci da ne priznaju ovu „državu u pokušaju“.

VI

Evroskeptici, ili preciznije evrorealisti prognoziraju neizvesnu budućnost EU. Naročito posle objavljivanja rezultata irskog referenduma. Evroentuzijasti, ili preciznije evroljupci, se na takva upozorenja uopšte ne obaziru. Posebno naši evroljupci. Stiče se utisak da pojačavaju elan s kojim nas vode u „obećani raj“. Za cenu ne pitaju. Računaju, valjda, sa tim da će, posle svih ispunjenih uslova, ono što od Srbije pretekne ispuniti i onaj poslednji: da prizna nezavisno Kosovo i počne da izgrađuje dobrosusedske odnose sa samom sobom. Ako do toga ikad dođe na širokim patriotskim grudima naših sadašnjih evroljubaca sijaće angloamerička odlikovanja. Oni će biti u zasluženoj mirovini i smešiće nam se sa stranica istorijskih čitanki. Ukoliko vulkan istorije ne odluči drugačije.

Beograd, 18.06.2008. god

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM