|
Robert Kagan, Robert Kuper
Istorija se vratila
Britanski mesečnik Prospekt uobičajava da upriliči prepisku mislilaca koji imaju različite stavove o pojedinim važnim pitanjima. U najnovijem broju tema je: Perspektive i ograničenja demokratije. U polemici učestvuju Amerikanac i Evropljanin
ROBERT KAGAN, Amerikanac, savetnik je republikanskog predsedničkog kandidata Džona Mekejna, pisac knjige Povratak istorije i kraj snova i osnivač, zajedno sa Vilijemom Kristolom, neokonzervativnog Projekta za novi američki vek.
ROBERT KUPER, Britanac, savetnik je visokog komesara za bezbednosnu i spoljnu politiku EU Havijera Solane, diplomata koji je bitno uticao kako na Tonija Blera, tako i na stvaranje zajedničke bezbednosne i odbrambene politike EU; autor knjige Postmoderna država i zagovornik teze da se u postmodernom svetu moramo naviknuti na dvostruke aršine.
Kaganovo pismo Kuperu,
7. aprila 2008.
Čini mi se da je svet ponovo postao „normalan”, u tom smislu da se vratila utakmica velikih sila koja je vekovima oblikovala međunarodne odnose, a izgledalo je da je nestala posle 1989. Vratio se i sukob oko vrednosti i načela – sukob liberalne demokratije i autokratije – koji je još od doba prosvetiteljstva uticao na ponašanje država.
Rani posthladnoratovski period ponudio je nadu u pojavu nove vrste međunarodnog poretka, u kome će se nacionalne države zajedno razvijati ili će pak u potpunosti nestati, u kome će ugasnuti ideološki konflikti, u kome će se kulture isprepletati i u kome će trgovina i komunikacije u sve većoj meri teći potpuno neometano. Geopolitika je odjednom zastarela; tema dana postala je geoekonomija.(…)
Ali, nije tako ispalo. Mada je EU i dalje blistavi primer postmodernog poretka, ostatak sveta nije sledio taj obrazac. Nacionalne države su u najvećem delu sveta ostale onoliko jake koliko su nekad bile, a to važi i za nacionalističke strasti i konkurenciju među nacijama, koja je odvajkada oblikovala istoriju. Međunarodna utakmica među velikim silama ponovo je na delu, a Rusija, Kina, Evropa, Japan, Indija, Iran, Sjedinjene Države i drugi nadmeću se za premoć na regionalnom planu. Glavna odlika međunarodne scene ponovo su borbe za čast, status i uticaj. Ispostavilo se da je onaj posthladnoratovski trenutak zapravo bio samo poremećaj. Istorija se vratila.
Vratila se i u ideološkom smislu. Ispostavilo se da je autokratija potpuno kompatibilna sa rastućim nacionalnim bogatstvom. Vladari Rusije i Kine našli su način da omoguće otvorenu ekonomsku aktivnost, a da istovremeno guše političko nezadovoljstvo i nesaglasje. Postarali su se da oni koji zarađuju najviše novca ostanu po strani od politike. Novo bogatstvo daje autokratijama veću sposobnost da kontrolišu informacije, monopolizuju televizijske stanice i drže pod kontrolom opštenje preko Interneta a često uz pomoć stranih korporacija.
Mada na liberalnom Zapadu postoji velika želja da se nade polažu u jedno drugačije stanje, očigledno je da autokrati i demokrati imaju bitno različite interese.(…) Nedavno smo imali priliku da se u to uverimo na samitu NATO u Bukureštu. Uprkos svojskim i iskrenim naporima Evrope, predvođene Nemcima, da sprovode jednu prilagodljivu istočnu politiku prema Moskvi, jasno se ispoljio jaz između natovskih demokratija i ruske autokratije; taj jaz obuhvata čitav spektar geopolitičkih pitanja, od Kosova preko protivvazdušne odbrane do proširenja NATO. Tenzije demokratije i autokratije očigledno se ispoljavaju i kada je reč o Kini. Uprkos snažnoj želji Zapada da održava skladne odnose sa Kinom, demokratije nisu mogle da izbegnu osudu surovog kineskog obračuna u Tibetu – a još ne znamo kakve će to posledice imati po već sumnjičavo kinesko viđenje demokratije.(…)
U međuvremenu, dok se velike sile tako koškaju među sobom, ponovo je izbila jedna još starija borba, ona između radikalnih islamista i modernih sekularnih kultura i sila za koje oni veruju da su prodrle u njihov islamski svet, zagadile ga i postale dominantne. Te tri borbe – utakmica velikih sila, jaz demokratije i autokratije i sukob islamskog radikalizma i modernosti – zajednički lome međunarodni sistem. Pokazalo se da je bilo pogrešno ono veliko očekivanje da je svet stupio u novu eru konvergencije. Zapravo smo stupili u eru divergencije.(…)
Danas je ponovno pojavljivanje velikih autokratskih sila, uporedo sa pojavljivanjem reakcionarnih snaga islamskog radikalizma, oslabilo taj poredak i preti da će ga i u narednim godinama i decenijama još više slabiti. Ako nam je stvarno stalo do demokratije i liberalizma, ne možemo samo sedeti skrštenih ruku i čekati da istorija ide svojim tokom. Demokratije treba da zbiju redove i da se postaraju da ozbiljno oblikuju istoriju.
Kuperovo pismo Kaganu,
10. april 2008.
Vi mislite da su se stvari vratile u normalu. Ja, pak, mislim da normala ne postoji. Možda je postojala nekad, u odavno prevaziđenom seljačkom društvu. Ali, u nekom trenutku u prošlosti – možda u ranoj renesansi, u vreme mog omiljenog junaka Nikole Makijavelija – ljudi su došli na ideju da bi mogli sami da budu gospodari sopstvene sudbine i da su kadri da sopstvenim naporima izmene svoj život. To njihovo uverenje možda je i najmoćnija sila u istoriji. Ono nam je donelo ekonomski rast, obrazovanje, duži životni vek, da i ne pominjem plastičnu hirurgiju, engleski klozet i milion stvari. Donelo nam je i političko agitovanje i demokratiju. Napredak nikada nije automatski, ali postoje moćne sile koje deluju na njegovoj strani.
Slažem se sa vama da postoji jedna konstanta: borba među ljudima i državama za uticaj i status. Ono što se menja jeste način na koji se ta borba odvija: po pravilima ili uz nasilje? U ovom trenutku u tom pogledu vlada neizvesnost. (…)
U pravu ste kada kažete da je hladni rat okončan pobedom boljeg pogleda na svet. Ali, bila je to istovremeno i pobeda bolje tehnologije i boljeg društva: društva koje je u većoj meri poštovalo dostojanstvo pojedinca. Dobro uređena i dobro upravljana demokratija i tržišna privreda uvek će biti jače od autoritarne države. Upravo stoga ja verujem u demokratiju i ubeđen sam da će ona i dalje pobeđivati autoritarne sisteme; to nikada neće biti neminovno, niti će uvek biti brzo – na kraju krajeva, hladni rat je trajao 40 godina. Ipak, na kraju će demokratija za autoritarizam „biti ono/ što je za ribu morski orao/ koji je hvata nadmoćnošću svoje prirode”. (V. Šekspir, „Kriolan”) (…)
Možda tržišni liberalizam u izvesnoj meri može da koegzistira sa političkom autokratijom; treba nam, međutim, još malo vremena da vidimo da li će to potrajati. Feudalizam, kao najuspešnija verzija autoritarizma, preživljavao je zahvaljujući tome što je svet bio statičan i što mu je religija davala legitimitet. Ne vidim nešto takvo u modernim autokratijama. Najgore zavise od sile i oslanjaju se na nju; najbolje zavise od obezbeđivanja beskonačnog privrednog rasta – što je lakše postići u ranim fazama industrijalizacije. Međutim, da bi bio efikasan, zreli industrijski kapitalizam treba svakome da pruži mogućnosti. Teško je postići da ta ekonomska ravnopravnost ni na koji način ne zarazi političku sferu. A vladavina prava – koja leži u samoj osnovi tržišnog sistema – bori se da koegzistira sa autokratijom. Drugorazredni pravni poredak ne može proizvesti ništa drugo do drugorazrednu privredu. Demokratija nije neminovna, ali industrijska tržišna privreda za nju predstavlja povoljno okruženje.
Jedan od razloga zbog kojih demokratija nije neminovna jeste to što je nju teže organizovati nego autoritarni sistem. Za autokratiju, u njenom najprimitivnijem vidu, treba nam samo odana vojska. (…) U prosvećenoj Evropi niko nije verovao da je demokratija moguća u nečemu što bi bilo veće od grada-države. Stvaranje političke kulture koja treba da bude podrška demokratiji dugoročni je posao. Treba da saosećamo sa ljudima koji se bore da postignu kompromis neophodan za demokratsku vlast – kao što je slučaj u Ukrajini. I trebalo bi da shvatimo da jedna zemlja tako turbulentne istorije kakva je Kina, sa velikom dozom opreza pristupa mogućnosti temeljnih ustavnih promena.
Demokratija funkcioniše bolje zato što je odgovorna vlast prijemčivija za narodne potrebe i više poštuje ljudsko dostojanstvo. Ipak, nisam rad da je proglasim „univerzalnom vrednošću”. Ona je uslovljena određenim vremenom i određenim društvom. Ona možda nije završna tačka istorije, mada će neko vreme potrajati u tom svojstvu. Upravo zbog toga oklevam da podelim svet na dve klase: na demokratije i na autokratije. Demokratija može da poprimi čitav niz obličja, baš kao i autokratija...
Nemojmo zaboraviti ni to da NATO nije uvek bio savez demokratija. Dugo je bio antisovjetska alijansa i prihvatali smo svakoga ko je mogao da pruži doprinos toj borbi, bila to demokratija ili ne. Opet, u Drugom svetskom ratu imali smo sreću da nam Staljin bude saveznik. Kada su interesi dovoljno veliki i dovoljno ozbiljni, oni nadilaze vrednosti. (…) U ovom trenutku stvarnost je takva da na eventualni savez autokratija ne gledamo kao na realnu opasnost. (…)
Sigurno je da nije sve savršeno i da će uvek postojati nešto što će krenuti naopako. Ipak, ne bi li trebalo da budemo bar umereno zadovoljni razvojem događaja u minulih 20 godina?
Pismo Roberta Kagana,
11. april 2008.
Da li je napredak čiji smo svedoci u minulih dvadesetak godina bio pobeda ideja, ili pobeda zemalja nosilaca tih ideja? Sklon sam da zastupam ovu drugu tezu. Tačno je da su, dugoročno gledano, demokratije inherentno jače. Međutim, u međuvremenu može proteći dobar deo istorije, a dugi rok o kome govorimo može potrajati nekoliko decenija ili vekova. Put od XV do XXI veka nije bio ni prav, ni bez trnja. Bilo je perioda koje bismo mogli nazvati napretkom, a njima bi opet usledili dugi periodi reakcije i regresije. (Uzgred, niste pravični prema starim Grcima, koji su dve hiljade godina pre Makijavelija zastupali ideju da mogu da budu gospodari sopstvene sudbine – zato su pisci tragedija osećali potrebu da ih upozore da to nije mogućno.)
Nikako se ne bi moglo reći ni da je poslednjih pet vekova predstavljalo stabilno i pouzdano napredovanje ka sve boljim oblicima društvene i političke organizacije. Diktature XX veka bile su daleko gore nego diktature XIX veka, a one su opet bile neznatno gore od diktature iz XVIII veka. Modernost jeste donosila bolje i jače demokratije, ali je donosila i brutalnije i efikasnije autokratije. Mi danas verujemo da je vreme takve vrste diktatura prošlo jednom za svagda, baš kao što je prošlo i vreme ratova koji su predstavljali karakterističnu odliku minulog stoleća. Ipak, da li stvarno treba naprečac da donosimo takav zaključak? Nije li jedno slično uverenje, pri tom znatno opravdanije, postojalo i na kraju XIX veka?
Ne mislim da relativni mir iz protekle dve decenije pruža dovoljno dokaza da se svet promenio onoliko koliko vi sugerišete. „Niko ne želi nasilje... ali se još nismo dogovorili o pravilima” možda nije ništa drugo do jedna od najčešće ponavljanih fraza u protekla tri stoleća. Veći ste optimista jer živite u Evropi, a Evropa se dogovorila o pravilima. Ipak, pre samo nekoliko godina vi sami ste napisali da je, s jedne strane, mogućno igrati po pravilima u okviru „postmoderne” Evrope, ali je, s druge strane, u ostatku „modernog” i „predmodernog” sveta i dalje neophodno igrati po pravilima džungle. Da li ste promenili mišljenje?
Brine me to što vaša analiza veoma malo vodi računa o stvarnim istorijskim događajima i odlukama koje ljudi donose, za razliku od širokih istorijskih tendencija. Da li je bilo neminovno da demokratije preovladaju u Drugom svetskom ratu? Možda jeste, onog trenutka kada su one, a tu pre svega mislim na SAD, odlučile da se u potpunosti posvete toj borbi. Samo, ta odluka nije bila nekakav dalekosežni zaključak, posebno ne u SAD. (…)
Da, slažem se da će možda u nekom trenutku u budućnosti doći do političke evolucije (ili revolucije) u Kini i Rusiji ka našem omiljenom načinu upravljanja i vidu društvenog ustrojstva. Međutim, u međuvremenu ćemo morati da se nosimo sa implikacijama tih bogatih autokratija u našoj sredini – što je nešto što nismo očekivali da ćemo ponovo ugledati po okončanju hladnog rata. Pretpostavljam i bojim se da će svet ponovo postati normalan, isuviše normalan, i na neki drugi način.
Kuperovo pismo,
11. april 2008.
Ja to ovako vidim: u hladnom ratu su države koje je predvodila Amerika izvojevale pobedu u defanzivnoj bici – u Evropi je to učinjeno pomoću NATO. Pobeda u ofanzivnoj bici izvojevana je pomoću ideja. Sovjeti su odluku da ne intervenišu i tako osujete poljske razgovore za okruglim stolom 1989. doneta je zato što oni sami više nisu verovali u svoj politički sistem, dok su na ekonomskom planu želeli da se pridruže našem sistemu. Mi smo branili sebe i svoj sistem i želeli smo da se druga strana promeni. To nije moglo biti učinjeno bez američke energije i američke opredeljenosti, počev od Maršalovog plana. To je očuvalo integritet našeg sistema jer mu je omogućilo da funkcioniše i učinilo je da ljudi u njega poveruju.
Komunizam je bio moćniji neprijatelj od autokratija XXI veka. On je nudio alternativu i imao je pola zapadnih intelektualaca na svojoj strani. Ono što me u ovom veku brine jesu nusproizvodi otvorenog društva – terorizam, slabljenje lojalnosti prema državi (radikalni islam je jedna od manifestacija te pojave). Nama je potrebno da liberalnu državu branimo spolja, ali i da je branimo iznutra – što obuhvata i borbu protiv preteranih reakcija na teror.
Vi ste u svome prvom pismu odbacili pomisao na to da geoekonomija danas preuzima pozicije geopolitike. Mislim da ću se tu složiti s vama, ali sam još uvek zapanjen činjenicom da kada ruska vlada govori o potrebi za snagom ona, kako izgleda, misli na Gasprom. Zapanjen sam i velikom zaokupljenošću Kine obezbeđivanjem isporuka sirovina (nedavni indijski samit sa afričkim liderima ukazuje na to da i Indiju more slične brige). Tu ćemo možda morati da branimo integritet svog sistema. Monopolima, od Majkrosofta do Gasproma, ne sme se dozvoliti da dominiraju tržištima; trebalo bi da bude isto tako teško prodati ukradeno preduzeće na berzi koliko je teško prodati ukradenu sliku u nekoj aukcijskoj kući. (…)
Zajednička ekonomska pravila pomažu stvaranju zajedničkih interesa. Svetska trgovinska organizacija je priča o uspehu liberalizma. Činjenica da je Kina njen član daje Pekingu udeo i interes u tom sistemu: to je mnogo bolje nego način na koji smo postupali prema privrednom uspehu Japana. Jedan od velikih izazova našeg veka biće stvaranje pravila za sučeljavanje s klimatskim promenama. Zato mi se ne sviđa klasifikovanje zemalja u dva neprijateljska tabora; ono neće pomoći da rešimo zajedničke probleme kao što su klimatske promene ili širenje nuklearnog oružja.
Zajednička bezbednosna pravila je teže postići, zato što je to nešto što je mnogo bliže samoj srži suvereniteta. Ipak, nećemo biti potpuno bezbedni sve dok ta pravila ne uspostavimo. Sve do tada, saglasan sam s vama da moramo biti spremni da se branimo, primenjujući pri tom sva potrebna sredstva. Idioti koji su dopustili da Rimsko carstvo propadne snose odgovornost za hiljadu godina jada i bede.
Kaganovo pismo,
14. april 2008.
Mislim da se u hladnom ratu nismo samo branili i čekali da se druga strana promeni, već smo učinili i nešto više. Vođena je trka u naoružavanju zbog koje su 80-ih godina Sovjeti počeli da strahuju da više neće moći da drže tempo, pa su stoga krenuli u perestrojku. Postignuti su helsinški sporazumi, ulagani su napori da se kroz radio-emisije i štampu utiče na oblik diskusije u samom Sovjetskom Savezu, a postojali su i mnogi drugi načini na koje je Zapad pokušavao da primora Sovjete da se drže određenih standarda. Sve je to doprinelo da Sovjeti izgube veru u svoj sistem. Mi se danas ne vraćamo na hladni rat, ali ne vidim zašto bismo bili išta manje jasni u pogledu standarda za koje želimo da ih Rusija i Kina prihvate. Neće biti nikakvog srećnog suživota njihovih i naših vlada, koliko god da delimo mnogobrojne zajedničke interese i koliko god da se silno trudimo da se pretvaramo da smo svi deo jedne iste međunarodne zajednice. Čak i danas, kad se postavi pitanje kao što je Tibet, demokratije ne mogu a da ne ispolje svoja osećanja – a Kinezi će iz toga još jednom izvući zaključak o zapadnjačkom neprijateljstvu. Ni takva nadnacionalna pitanja kao što su klimatske promene ne mogu izbeći uticaj obnovljene geopolitičke utakmice među velikim silama. Kinezi smatraju da to što Zapad insistira na poštovanju novih „normi” nije ništa drugo do nastojanje da se spreči rast Kine (i Indija se tako postavlja). (…)
Sve ovo ne znači da smo akteri u beskonačnom ratu i sukobima, već samo da se istorija vratila i da ćemo, kao što sami kažete, mi u demokratijama morati da branimo sebe i svoja načela od novih izazova.
Kuperovo pismo,
14. april 2008.
Tačno je da je trka u naoružavanju ubedila Sovjete da je njihov sistem inferioran u odnosu na naš. Međutim, hladni rat je imao određena pravila koja su se razvila kroz proces pokušaja i grešaka, da ne kažem pokušaja i gotovo promašaja. To je odražavalo zajednički interes obeju strana da se izbegne nuklearni okršaj. Taj zajednički interes sa Rusijom će i dalje postojati, a jasno je da, bar u ovom trenutku, ni Kina ne teži konfrontaciji.
Imamo i važne zajedničke interese u ekonomskoj oblasti, kao što ih imamo u vezi sa klimatskim promenama, neširenjem nuklearnog oružja i terorizmom. Kada je reč o klimatskim promenama, lakše je raditi sa Kinezima nego sa Indijcima – dakle, ovde ne važi priča o utakmici između demokratije i autokratije. Ne govorim ni o kakvom suživotu, već o tome da su nam potrebni pristojni poslovni odnosi sa njima.(…)
Kao i vi, i ja želim da se te zemlje promene. Uvek postoje načini na koje možemo pomoći tom procesu, ali u njih svakako ne spada frontalni napad, baš kao što ne spada ni trpanje u isti koš zemalja čije su istorije i problemi toliko različiti. Promene je najlakše postići onda kada se ljudi osećaju bezbednima – Evropi je sigurnost koju je ulivalo američko prisustvo donela čvrste demokratske strukture. Spoljne pretnje uvek su popularne među tiranima koji ih koriste da bi usporili promene. (…)
U međuvremenu, trebalo bi da se prisetimo da još nismo rešili ni sve sopstvene probleme sa demokratijom: nismo rešili probleme koji nastaju usled poremećaja monetarnih tokova, probleme sa medijima, u pogledu odlučivanja o tome ko ima pravo na samoopredeljenje, apatije birača – mada poslednji izbori održani u Francuskoj i predsednička kampanja u SAD pokazuju da i demokratija može da se regeneriše.
Priredila i prevela
LjILjANA NEDELjKOVIĆ
|
|
