Igor Ivanović

Istok na Zapadu

Dilema Rusija ili EU je lažna dilema na način na koji je svojevremeno plasirana druga lažna dilema: nacija ili demokratija. Svaki apriorni ograničavajući faktor koji isključuje jednu od pomenutih mogućnosti i daje apsolutno pravo drugoj, zamagljuje vidike srpske budućnosti i sužava široki prostor perspektive, koji nam se ukazao

Poslednja dva veka politike Zapada prošla su u grčevitim nastojanjima da opkoljavajući Rusiju, prodre u Sibir – tu neiscrpnu sirovinsku riznicu. Poslednja dva veka politike Rusije ogledala su se u naporima da čuvajući sopstveni potencijal, pomeri odbrambeni bedem što dublje u Evropu. Naša sudbina je bila nusproizvod sukobljavanja ove dve civilizacije.

Engleska je sve činila da udalji Rusiju od Balkana i decenijama je davala veštačko disanje bolesniku sa Bosfora, da bi tako kontrirala Rusiji. Za ovu veliku i pragmatičnu političku jednačinu, pitanje srpske slobode i državnosti je bilo u suprotnosti sa njihovim, odnosno turskim interesima. Od tada kod većine zapadnih zemalja vlada kauzalno-konsekventno političko uverenje da je Srbija, šta god radila i šta god će raditi, ruska interesna zona. Samo je kod Engleza ovaj pragmatični obrazac dobio neočekivani patološki naboj: ne postoji politika koja nam je u ta dva veka nanela više zla od engleske, a sa kojom smo, da paradoks bude veći, na svim istorijskim raskrsnicama bili saveznici!

Zato je tumačenje dobrog dela „demokratske” javnosti o „Zapadu kao prijatelju šta god se desilo” u osnovi infantilno. Bazirano je na recidivima mladalačkih predstava o zapadnim slobodama i vrednostima iz trajno nestalog doba gvozdene zavese, i neukom sagledavanju istorijske sadašnjosti. Psihološka predstava o masovnoj zapadnoj proizvodnji i njenom pratećem hedonizmu, kao i vera u besmrtnost te moći, nisu odgovarajući kodovi za dešifrovanje zapadne politike prema nama u realnom vremenu i prostoru. Jer, ako bi Zapad preko noći postao carstvo dobrih namera, on bi time poništio svoju tradicionalnu politiku, obezvredio svoju temeljnu ekonomiju i izdao svoju faustovsku dušu, oličenu u volji za moć. Ne treba, čak, ni ozbiljnije poznavati istoriju naših i zapadnih odnosa; dovoljno je pogledati poslednje dve decenije i videti da nije postojao ni jedan jedini srpski neprijatelj koga Zapad nije direktno pomagao! Pa ako treba i „humanitarnim” bombardovanjima srpskog naroda! A na primeru podrške kosovskim Albancima, narodu kod koga su zapadne vrednosti najzakržljalije u regionu, jasno se vidi koliko je Zapad spreman da ide daleko u takvoj politici slabljenja Srbije. Da poniženje po nas bude veće, Zapad je za glavne promotere takve licemerne politike u kojoj nas sa jedne strane poziva u porodicu evropskih naroda, dok nam sa druge radi to što nam radi, odabrao generalsku decu iz otetih dedinjskih vila . Time je najdirektnije pokazao kakvu Srbiju želi, komesarsku i štrebersku. Iako već u silaznoj putanji, Zapad će još dugo biti vodeće svetsko carstvo i njegovo je apsolutno pravo da sa pozicije moćnijeg diktira uslove koje želi. Zato ovde nije reč o tumačenju samog Zapada, jer je on antropološki nevin, ovde je reč o našim površnim tumačima zapadnih vrednosti. Za njih je ulazak u EU najvredniji državni projekat posle koga istorija gubi smisao. I za njih nema alternative tom projektu. Umesto da mukotrpno grade onakvu Srbiju kakva bi se po uređenju i stabilnosti trebala ugledati na zemlje EU, oni u svojim neukusno čestim opsadama medija propovedaju o „carstvu zemaljskom” u koje se stiže putem članstva. Niko od Srbije neće napraviti bezbednu i prosperitetnu državu ako ona sama ne poseduje taj potencijal i nijedan regionalni i kontinentalni savez nije baziran na principu čarobnog štapića. Ulazak Srbije u EU ima smisla samo ako je ona u stanju da se odupre i da se očuva. To se prvenstveno odnosi na pitanja Kosova i Republike Srpske, ali i na položaj srpskog naroda u Crnoj Gori, koji je uz zapadni blagoslov od državotvornog postao manjinski. U protivnom, Srbija će u EU postati poligon za iživljavanje trećeligaških diplomata i dežurna zemlja za kažnjavanje.

Zato su od brzine ulaska Srbije u EU mnogo bitnija pitanja vezana za način prijema, kao i ona o svrsishodnosti samog ulaska u ovu porodicu država. Jasno je da je tesna i sveobuhvatna saradnja sa EU neophodna za stabilnost i razvoj Srbije, ali još nijedna ozbiljna studija nije progovorila o interesima Srbije u tom jedinstvu ili o stepenovanim oblicima saradnje i integracija. Da ne govorimo o zaštiti srpskog identiteta i kulture, o njenom tradicionalnom duhu čije bi revolucionarno prozapadnjačenje ličilo na „žabu koja je videla da se konji kuju”. Potpunim političkim integrisanjem u EU, Srbija bi prilično sebi vezala ruke i ostala usamljena pod teškim istorijskim nasleđima. Sa nekoliko simpatizera, ali bez ozbiljnog i jakog saveznika. Liberalno-levičarska vera u razum kao fetiš i dobre namere što iz njega proizlaze, uvek su na istorijskim raskrsnicama Srbiju ostavljale na vetrometini Zapada, te prosvećene i napredne civilizacije, koja je na srpskom narodu utoljavala svoju antropološku glad za apsolutnom moći. Zato je danas interes Zapada u Srbiji kontradiktoran: sa jedne strane on ima potrebu da Srbiju smesti unutar svog civilizacijskog organizma da ne bi u trbuhu imao teritoriju na koju druge rastuće civilizacije mogu staviti šapu, a sa druge strane Zapad nastavlja inertnu politiku kažnjavanja staru dva veka. Srbija, posle dužeg vremena, ima mogućnost izbora.

Kao maloj i nemnogoljudnoj zemlji, Srbiji je dovoljan jedan veliki i moćni saveznik. I ona ga ima u Rusiji, državi za koju više nema sumnje da se vratila na svetsku scenu i da neprestano jača. Državi koja je naučni, sirovinski, vojni i energetski džin i koja pokriva upravo one oblasti koje su Srbiji najpotrebnije. Danas i pored prividnog političkog jedinstva u EU, ekonomije i stabilnost mnogih njenih država dugoročno zavise od stepena saradnje sa Rusijom i spremnosti Moskve da ih pusti u sibirske riznice. Srbija je jedna od retkih malih država koja ima apriornu šansu u tome i nikako ne bi smela da dozvoli da unutar EU pod administrativnim ograničenjima sa Rusijom ima podjednake ekonomske odnose kao druge slične članice. Jednačina mora biti obrnuto-proporcionalna: od stepena saradnje sa Rusijom mora zavisiti stepen integracije u EU!

Dilema Rusija ili EU je lažna dilema na način na koji je svojevremeno plasirana druga lažna dilema: nacija ili demokratija. Svaki apriorni ograničavajući faktor koji isključuje jednu od pomenutih mogućnosti i daje apsolutno pravo drugoj, zamagljuje vidike srpske budućnosti i sužava široki prostor perspektive, koji nam se ukazao. Zato se, umesto lažne dileme, nameće pravi odgovor: i Rusija i Evropa! Samo tako ćemo ispuniti proročku viziju Svetoga Save da „budemo Istok na Zapadu i Zapad na Istoku”.

(Autor je saradnik NSPM)