Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Savremeni svet

 

 

Džejkob Hejbrun

Pismo iz Berlina

Šetajući ulicom Postdamer pre nedelju dana, i videvši oblake dima kako kuljaju iz krova Berlinske filharmonije, teško je bilo ne pomisliti na prethodne požare u Berlinu. Pre nekoliko nedelja Nemci su obeležili sedamdesetpetu godišnjicu ceremonije paljenja knjiga 10. maja, predvođenom od strane formacije „SA“ i studenata, koja je održana u berlinskom Opernplatz-u. I nekoliko meseci pre toga, u februaru, obeležena je i godišnjica paljenja Rajhstaga, čime je Hitler utvrdio svoju diktaturu 1933. godine.

Ali ovog puta, naravno, plamen nije imao trajne posledice, osim remećenja rasporeda Berlinske filharmonije. U stvari, preovlađujući utisak koji ostavlja današnji Berlin je taj o gradu koji napreduje, gradu koji se pomirio sa svojim raznim prošlostima, brzo gubeći nekada bliske veze sa Amerikom. Dok do Republike, kako je obožavana tokom ranih 90-ih, Berlin možda neće skoro doći, Nemačka je više fokusirana na domaće probleme i integraciju u Evropu nego na svoje odnose sa Sjedinjenim Državama. Anti-amerikanizam bi bila pogrešna reč. Indiferentnost je ono što mnogi Nemci sada osećaju prema Sjedinjenim Državama. Putovao sam za Berlin radi prihvatanja nagrade nazvane po Džordžu F. Kenanu i mislim da njega trenutno stanje ne bi iznenadilo. Kenan, službenik u službi spoljnih poslova u Hamburgu i Berlinu pre i posle dolaska nacista na vlast, nikada nije imao nikakve iluzije o ulozi Amerike u Evropi, i bio je veoma kritičan, i za vreme i posle hladnog rata, prekorevajući proširenje NATO-a od strane Klintonove administracije tokom 90-ih.

Danas se utisak koji ostavljaju SAD sažima u izgledu ambasade blizu Brandenburške kapije, ambasade nalik tvrđavi u koju niko ne bi pokušao da uđe. „Mentalitet bunkera“ je svuda unaokolo i izaziva prezir. Na primer, na insistiranje Bušove administracije na raketnoj odbrani u Poljskoj i Češkoj Republici ovde se većinski gleda kao na nešto štetno za prave interese Nemačke: bivši pomoćnik ministra spoljnih poslova Helmut Šefer, dugogodišnji zagovornik pomirenja sa Rusijom, rekao mi je: „Bušova administracija kaže da Iranu nikada neće biti dozvoljeno da proizvodi nuklearno oružje. A onda kaže da nam je potrebna odbrana od Irana.“

Najbolje što je američki ambasador Viliam Robert Timken, nesrećni prijatelj Džordža Buša iz Ohaja, mogao da učini je da objavi šašav tekst u berlinskom Tagesspiegel -u, objavljujući da kao što se Amerika borila za oslobađanje Istočne Nemačke, tako će nastaviti da se muči i za slobodu na Kubi. Mnogim Nemcima nije promaklo to da SAD upravo na Kubi upravljaju onim na šta se gleda kao na mini-Gulag u zalivu Guantanamo. Inače, Berlin briše mnoge znakove koji ukazuju na nekadašnje američko prisustvo u Berlinu, uključujući i zatvaranje aerodroma Tempelhof, gde su se nemačka deca okupljala 1948. i gledala sletanje američkih aviona tokom akcije probijanja sovjetske blokade grada. Jedan (zapadni) Berlinac mi je rekao - „Ne želim da zvučim paranoično, ali oni oduzimaju sve naše spomenike.“

Takođe, Nemačka je i u spoljnoj politici uglavnom okrenuta ka istoku. Socijaldemokrate, pod vođstvom ministra Franka Valtera Štajnmajera, nastavljaju politiku pro-ruskog pravca, uspostavljenu od strane bivšeg kancelara Gerharda Šredera. Nemačka računa na Rusiju kao energetskog dobavljača i ne želi remećenje odnosa između Berlina i Moskve. Štajnmajer nije gubio vreme za ugovaranje sastanka sa novim ruskim predsednikom Dimitrijem Medvedevom. Ali se sukobio sa kancelarkom Angelom Merkel, koja je odrasla u bivšoj Istočnoj Nemačkoj i skeptično gleda na intimne veze sa Kremljom. Međutim, bavljenje pitanjima kao što su ljudska prava je u Nemačkoj odlučno odloženo: tokom prošlonedeljne posete Dalaj Lame Berlinu, većina političara u vladi ga je izbegavala. Sa njim se sastao samo ministar za razvoj – i to u hotelu Adlon, pre nego u zgradi vlade.

Možda odbacivanje ne bi trebalo da iznenađuje. Nemačka se najviše fokusira na ekonomiju i ima razloga da se hvali skorašnjim dostignućima. Dok SAD kaskaju, Nemačka je doživela porast bruto domaćeg proizvoda od 1,5 % tokom prvog kvartala 2008. godine. Jak evro, za sada, nije sprečio izvoz. Nemačka gleda da izbalansira svoj budžet do 2011. godine. Kao rezultat, glavna borba u Berlinu se vodi oko smanjenja poreza, jer socijaldemokrate traže umanjenje poreza po platnom spisku i sniženje granice za takozvane poreze na dobit, dok su konzervativni demohrišćani protiv toga. Protivljenje je opravdano. To je loša ideja, ideja koja bi onemogućila dalji razvoj i povećala ekonomski rizik.

Ako se Nemačka bude suočavala sa rizikom, to neće biti u spoljnoj politici već će se, kao i Japan, suočiti sa starenjem stanovništva. Za sada, natalitet u padu i veća očekivana dužina života pružaju mračnu sliku budućnosti. Do 2050., jedan od tri Nemca će biti stariji od 65 godina. Starački lobi bi mogao da se čvrsto drži socijalnih beneficija što bi moglo da dovede do ekonomskog sloma, barem po nekim najmračnijim prognozama. Malte Lehming, izvanredno provokativan berlinski komentator, kaže da Nemačka postaje ništa manje nego „republika straha“, u kojoj se na promene i inovacije gleda sa užasom.

Može biti. Ali imigracija bi mogla to da promeni. Sam priliv stranaca u Berlin, iz istočne Evrope, Turske i Afrike, mogao bi da posluži kao model za ostatak Nemačke. Istočni deo zemlje, koji je ostao bez dobrog dela stanovništva, nesumljivo bi bio spreman za nove dolaske imigranata. Iako komešanje u Berlinu daje neki nagoveštaj, Nemačka se oporavlja od naglog ekonomskog pada 90-ih. I dok je Amerika sklona preteranom optimizmu, oko ekonomskih prevara ili krstaških ratova za demokratiju u dalekim zemljama, sklonost Nemačke ka brizi može biti ono što je sprečava da se prepusti prevelikom zadovoljstvu. Nekada filijala Sjedinjenih Država, Nemačka danas pokazuje jasne znake samopouzdanja i nezavisnosti.

Džejkob Heilbrun je viši urednik u The National Interest -u.

(28.05.2008. The National Interest)

 

 

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM